Na današnji dan pre 25 godina počelo je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. NATO avijacija izvela je prve napade na tadašnju SR Jugoslaviju, a hroničari kažu prvi put je bila napadnuta jedna suverena zemlja od osnivanja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Vest o napadu na Jugoslaviju objavio je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, u trenutku kada su bombe već počele da padaju. Petnaest minuta pre 20 časova u blizini Prištine čuo se niz jakih detonacija u razmaku od oko 30 sekundi koje su dolazile iz pravca istočno od ovog grada. Na vojnu kasarnu u Kosovskoj Mitrovici bomba je bačena dvadeset minuta kasnije.

A onda tako 78 dana…od Subotice do Dimitrovgrada…

Nakon prvih eksplozija u Kosovskoj Mitrovici, nestalo je struje. Grad je bio potpuno pust, a na ulicama se čula sporadična pucnjava iz automatskog naoružanja. Dopisnici pojedinih medija javljali su da se iz pojedinih delova Prištine vidi delovanje protivavionske artiljerije u okolini aerodroma Slatina.

Mnogo ranije, već po poletanju bombardera iz vojne baze “Avijano” u Italiji oglasile su se sirene za vazdušnu opasnost. Novinari u medijima su se tada trudili da pribrano i bojažljivo iz svojih redakcija izveste o početku rata. Izvori u Prištini bliski vlasti govorili su da je reč o još jednoj vežbi.

Goran Danilović snimatelj nekadašnje TV Priština a sada TV Most, bio je kao i sve njegove kolege na visini zadatka. Potomak jednog od doajena srpskog novinarstva na Kosovu i Metohiji, znao je kakva je uloga medija u kriznim situacijama, u kojima smo već do tog datuma često na Kosovu bili izloženi.

“Krenulo je bombardovanje i onda smo svi bili u nekoj magli. Normalo, u tom trenutku razmišljaš koji su tvoji zadaci. Vidiš da neki ljudi, komšije, koji rade u zdravstvenim ustanovama, bez ikakvog poziva kreću da se javljaju na radna mesta. Naš suživot sa komšijama je bio takav da uvek možeš da se osloniš na komšiju i u neku ruku su računali da im je porodica na sigurnom mestu sa komšijama. Isto tako sam se i ja odazvao svom pozivu i prvi susret sa bombardovanjem sam imao u Prištini. Tada računaš da si najbezbedniji na nekom mestu gde se nalaze inostrane ekipe, međutim i to je žalosno što se naše profesije tiče. Skoro sve inostrane ekipe su izbačene, neke su otišle samovoljno, neke su povukle redakcije, ali bilo je i onih koji su ostali. Bio je neki kanadski novinar, bio je kolega iz Asošiejted Presa, bio je Goran Tomašević iz Rojtersa, bila je turkinja iz “Santa Luzije”(turski dnevni list). Računaš da si najbezbedniji sa tim inostranim ekipama na terenu, a tek kasnije shvatiš da ustvari nigde nisi bezbedan. Dvoje ljudi od ovih koje sam nabrojao je kasnije nagrađeno Pulicerovom nagradom, jedan je Goran Tomašević iz Rojtersa” objašnjava Danilović.

Bez obzira na opasnosti koje ih okružuju, oni su rizikovali svoje živote kako bi dokumentovali događaje i pružili informacije svetu. Njihovi snimci i fotografije postali su ključni izvori informacija i svedočanstva o tragediji koja se odvijala.

“Imali smo neko snimanje na hotelu Grand, i onda se popnemo na terasu na 13. spratu, postavimo opremu i čekamo da vidimo neku eksploziju. U jednom trenutku u daljini se vidi da gore neka svetla, i mi lociramo da je to aerodrom koji se tada zvao Slatina, koji je vojni aerodrom i kao vojni cilj bio je bombardovan. Čule su se eksplozije i detonacije, verovatno su tamo bili neki magacini, mi to ne znamo, ali to je bio moj prvi susret sa bombardovanjem naše države. To je bilo samo vizuelno. Jedne noći čekajući na Grandu, u silazimo stepeništem gde nema prozora, i u jednom trenutku kako silazimo svi se zatresemo i skočimo, šta ovo bi, pogodiše Grand. To je bio prvi fizički susret, ali nismo bili svesni šta se desilo. Nastavili smo da silazimo niz stepenice, vidimo da možemo da siđemo jer nema dima. Jedni drugima smo rekli, koja je to sreća, ali kako smo izašli, u blizini je bila zgrada Pokrajinskog i gradskog SUP-a, i ta zgrada je bila pogođena kao vojni cilj. Neko je tu napravio fotografiju, neko snimak. Vreme prolazi, gde se šta dešava tako ideš i snimaš” kaže Danilović.

Danilović dalje prepričava bombardovanje pošte u centru Prištine, kada je stradao dežuran radnik i porodica Gaši.

“Dok smo bili gore, u jednom trenutku vidimo da je zasvetlela cela Priština. Normalno, svi se pakujemo i jurimo u Prištinu. Onda čujemo da je bombardovana kuća našeg kolege Petra Dende, gde srećom niko nije stradao. Tada je stradala i porodica Gaši. Oni su živeli u kući blizu pošte, i neko je rekao da je taj Gaši radio na predajnicima, repetitorima, da ima četvoro dece, žena, majka, svi su stradali, zatrpani su. Bio je jedan čovek u blizini, zvao se Milan, i on kaže sklonite se i ćutite, čujem nekog. On je uspeo da izvuče jedno dete i stariju ženu, baku tog deteta. Nažalost, tri ćerke, otac i majka su stradali. Njegova odlučnost da ostane tu, da spase živote, da spase te dve osobe, nakon toga shvataš da podjednako stradaju i Srbi, Albanci, Turci, Romi. Teško je bilo. Naš posao je takav da moraš da kažeš, hej emocije na jednu stranu, moraš da završiš posao. I onda kažeš, da, zamisli kada bi emocije oborile jednog lekara, onda on ne bi uspeo nijednu operaciju da završi. To je profesija i ti to moraš, ali nekada ne možeš” rekao je on.

To se desilo na putu prema Podujevu, u Lužanima,nastavlja da se seća Danilović. Bombardovani su autobusi Niš-ekspresa. Kaže, tada su svi novinari i sve medijske ekipe pojurile tamo. Autobus je bombardovan na samom mostu.

“Stigli smo ispod samog mosta, vidite spaljene leševe koji još gore, vidite čoveka koji traži nešto i svi hoćemo da napravimo neki snimak. Odjednom vidimo neko uniformisano lice koje pesnicom udara u zemlju, nakon čega nam neko kaže da je on pronašao svoje dete. Ne mogu da vam rečima opišem, ali u tom trenutku profesije nema. Svi smo spustili kamere, fotoaparati su stali, i mi smo ostali ukočeni. Hoću da kažem da nekada, i pored svega, ne možete da radite. U tom trenutku, kada ljudi izgube člana svoje porodice ili više članova, oni deluju kao neki duh. U takvim situacijama je naravno nezahvalno išta i pitati i prići” navodi Danilović.

Svaka profesija je tokom 78 dana bombardovanja imala svoje heroje, lekare, ali i vozače, tehničare i borce, koji su svojim saborcima pružali prvu pomoć, kaže Danilović. Heroji su i ljudi koji su radili u distribucijama, pekarama…svi su u svojoj profesiji bili heroji.

“Treba stići do operacione sale sa takvih pozicija, sa nekih mesta gde čak i nije dostupno vozilo. To su zaboravljeni heroji, svi oni koji su nekog uspeli da izvuku” rekao je Danilović.

Uprkos svemu, zdravstveni radnici su pokazali izuzetno herojstvo i profesionalnizam – rizikujući živote i ne obazirući se na opasnost, spasavali su živote, pružali pomoć, lečili i pomagali građanima.

O njihovom herojstvu, hrabrosti i posvećenosti profesiji, potvrđenim i tokom NATO agresije, govori prim.dr anesteziolog, tadašnja načelnica odeljenja anesteziologije Zdravstvenog Centra Kosovska Mitrovica Milena Cvetković.

“Tog 24. marta sam otišla u bolnicu i znam da sam tamo ostala dva dana, jer je anesteziologa bilo jako malo. Bio je jedan kolega Albanac, koji u to vreme nije mogao da se pojavljuje, i kolegnica koja tada nije bila u Mitrovici već je došla kasnije. Došle su kolege iz Niša, jer smo mi pripadali Niškoj armijskoj oblasti, negde uveče, i znam da sam istrčala ispred bolnice i pitala da li u vozilu ima anesteziologa. Naravno da ih je bilo. Radili smo i hitne stvari, porađanje, deca ne mogu da biraju kada će da dođu na svet. Bili smo spremni i sve je funkcionisalo kao sat.” kaže Cvetković.

Kako je ona kao veliki profesionalac u svom poslu morala u tim trenucima, kao i mnogi sugrađani da odvoji brigu o porodici od brige o pacijentima, odgovara da je jednostavno to shvatila kao svoj posao, kao obavezu i kao dužnost prema svom narodu i državi, tako da nije razmišljala posebno , kako kaže,  o porodičnim stvarima.

“Prva asocijacija na bombardovanje su sirene. One su počele preko dana negde oko 2 sata, i mi smo izašli iz zgrade i ostavili decu kod njihovih bake i deke u Zvečanu, a suprug i ja smo se vratili u bolnicu jer smo znali da nam je tu radno mesto i da ćemo tu biti da pružimo pomoć. Moram da napomenem da je rat, za nas u Kosovskoj Mitrovici i uopšte na celom Kosovu i Metohiji krenuo mnogo ranije, koliko se sećam krajem 1997. godine, kada se pucalo na policiju, cela 1998. godina, kada smo išli na ispomoć u Peć dva puta. Kada nikoga nije bilo, išli smo preko Kule i Rožaja, jer se nije smelo preko Srbice” rekla je Cvetković.

U NATO statistici, ugašeni mladi životi se vode kao kolateralna šteta. Ispred isprepletena tri božura, spomenika koji će trajno sećati na pogibiju braće MIlić i dan danas, kaplju suze njihove majke Nade. U to obeležje upleteni su svi njihovi osmesi, radosti, tuge i prve ljubavi, a potom i silom ugašena mladost.

Goran Danilović u nastavku priča zanimljivu i gotovo nestvarnu priču…

“Jedna interesantna stvar, mi krenemo ka Metohiji, ka Đakovici, i vidimo borbeno vozilo, što se računa kao vojni cilj, ali razmišljamo, koji je jadnik opet stradao, ljudsko biće bez obzira. Kasnije saznajemo da je u tom vozilu bio jedan od trojice braće Milić, kojima je posvećeno spomen obeležje u Kosovskoj Mitrovici. On je sahranjen u Prištini. Nedugo zatim, iznad pravoslavnog groblja u Prištini, nalazilo se skladište Beopetrola. Bombardujući Beopetrol, bomba je ponovo pala na grob Milića. U tom trenutku smo razmišljali, šta je ovo, kakva je to sudbina, šta se dešava. To su neke stvari koje mi vidimo a običan narod ne, ali nažalost ne možemo da ih izbrišemo” objašnjava Danilović.

Kao lekar i anesteziolog ali i kao neko ko je posle bombardovanja započeo studiju sa nekoliko svojih kolega o tragičnim posledicama i uticaju osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi, Milena Cvetković navodi da je to bio početak a da su studije kasnije nastavile njene kolege i time se bave do danas.

Prema zvaničnoj statistici, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.

U Srbiji i Crnoj Gori je od bombardovanja NATO snaga život izgubilo 275 ljudi, i to: 180 civila, 90 pripadnika Vojske Jugoslavije, pet pripadnika MUP-a Srbije. Osim troje državljana Kine, svi ostali su bili državljani SRJ. Na Kosovu je život izgubilo 484 osoba, i to: 267 civila (209 albanskih i 58 nealbanskih), 171 pripadnik VJ, 20 pripadnika MUP Srbije i 26 pripadnika OVK (19 od 26 pripadnika OVK stradalo je u NATO bombardovanju KPZ Dubrava kod Istoka)“.

Ovo već danas piše novija istorija, a sećanje je više od toga.

Istoričar Miloš Timotijević iako je tada imao tek deset godina, zna da nauka kojom se bavi ostavlja veliki prostor za činjenice, koje se nikada neće izbrisati a buduća pokolenja će ih čitati.

“Bombardovanje SRJ ali i sve ono što se dešavalo prethodnih godina, je bitno uobličilo istoriju SRJ ali i same Srbije, i svih nas koji živimo na ovim prostorima. Značajno je da se toga setimo jer je taj datum jedan od poslednjih činova protivpravnog dejstva velikih sila na prostorima Evrope u 20. veku, zato što je NATO bombardovanje počelo uprkos tome što Savet bezbednosti nije odobrio da ono počne. To je jedna od mrlja evropske i svetske demokratije. Nažalost, to se dešava i u 21. veku. Jugoslavija nije ni prva ni poslednja kojoj se tako nešto desilo. Postoji dosta primera gde se koristila municija i naoružanje koji nisu po Ženevskim i drugim konvecijama. Međunarodno pravo nije bilo mrtvo, ali je nemo posmatralo to što se događalo. To je zakon jačeg, koji očigledno vlada u svetu, a to znači da ko je jači, može da radi šta hoće i kako hoće” kaže Timotijević.

Timotijević podseća da je tokom bombardovanja izbačeno oko 11 tona kasetne municije, koja je od 1973. godine zabranjena Ženevskom konvencijom.

“Različiti su pogledi u tome, sa različitih strana. U suštini, svi se slažu da je korišćena kasetna municija, koja je od 1973. godine zabranjena Ženevskom konvencijom, a koja se koristila u Jugoslaviji. Otprilike, 11 tona kasetne municije je izbačeno nad Jugoslavjiom. Prvi ciljevi su bili u Nišu, gde je poginulo preko desetoro ljudi. Kasetna municija je problematična jer kanisteri koji padnu često ne eksplodiraju i zbog njih kasnije civili, u 95 odsto slučajeva, dokazano umiru.” kaže Timotijević.

I u istoriji postoje pravila, a da bi dokument ušao u arhiv kako bi se neke stvari sagledale ili uporedile, potrebna je vremenska instanca od 30 godina. Međutim, Timotijević smatra da su mnoge procene iznete i ranije, mnoge misije su radile istraživanja o broju poginulih ali ne može sa sigurnošću da kaže koja je brojka autentična. Mi moramo da pamtimo važne datume a sa istorijske tačke gledišta 24. mart 1999. godine nije usamljen slučaj, kaže Timotijević.

“Mi moramo da pamtimo žrtve, moramo da sagledamo zašto je i kako došlo do bombardovanja i nepravde koja nam je učinjena. To nije jedini datum koji treba da pamtimo, ali moramo da  razmišljamo o lepšim i boljim stvarima. Mi istoričari moramo pre svega da pamtimo i podsećamo na stvari koje su se dogodile, a sa druge strane moramo da razmišljamo kako da idemo napred a da istorija ne bude ostavljena po strani” naveo je.

Timotijević objašnjava da su posledice bombardovanja nesagledive, a da je šteta koja je naneta između 3 i 10 milijardi američkih dolara. U pitanju su mostovi, zgrade, vojni ciljevi, bolnice, medijske kuće.

“Posledice su nesagledive. Šteta koja je pretrpljena između je 3 i 10 milijardi američkih dolara a tiču se samo infrastrukture. Osim toga posledice bombardovanja su dovele do toga da je zajedno sa povlačenjem vojske posle Kumanovskog sporazuma, oko 200.000 Srba napusti Kosovo i Metohiju, najveći broj se i dan danas nije vratio” kaže Timotijević.

Dokumetaristika je uradila svoj deo posla da se događaji u Srbiji krajem devedesetih ne zaborave. Autor nagrađenog dokumentarca “Rampart” Reditelj Marko Grba Singh inače umetnički direktor beogradskog festivala BELDOKS govori o tome da nema potrebu da taj datum obeležava konstantno ali da je on stalno prisutan u njemu. Sećanja na bombardovanje datiraju iz njegovog ranog detinjstva.

“Taj datum je stalno prisutan u meni, i ja nemam potrebu da ga obeležavam konstantno. To je tu, 365 dana u godini. Film “Rampart” govori o mom detinjsvu, nije bombardovanje dominantna linija.  To je jedna od stvari koje se vide u filmu. Kadar koji deka snima, kada bombe padaju na Rakovicu, gde ga komšinica pita za koga on snima, a on kaže – za istoriju. Nije mogao da pretpostavi da će ga u budućnosti gledati, jer je on snimao za svoju arhivu i tako je ispalo. Naravno da treba dokumentovati, ali sa nekim smislom. Stvari ne treba raditi na silu, već ako je nešto zaista osećaš i želiš da radiš” rekao je Grba.

Naš sagovornik Goran Danilović nam je na početku ispričao detalje o kojima je i sam svedočio ali, kako kaže, postoje stvari koje su ga dotakle, iako nije bio direktan svedok.

“Normalno, baveći se ovom profesijom, pogodilo me bombardovanje Radio televizije Srbije, rušenje Avalskog tornja i razmišljanje o tome da slika neće dospeti do nekog gledaoca. Ali opet, zahvaljujući tehničarima herojima, uspeli su to da reše. Mene su dotakle i kasetne bombe u Nišu, ali najviše te zaboli kad strada neko koga znaš, i onda shvataš da nisi siguran ni na poslu, ni u skloništu, ni u kući, nisi siguran nigde. Vrlo teško je bilo kada smo saznali da je stradala ćerka našeg kolege Branka Brudara, koja je u to vreme bila dete a izgubila je život, putujući sa svojim rođacima na mostu u Andrijevici.”, seća se Danilović.

Kad pomisli na to vreme, prisutna je jedna misao: “Samo da rata nikada ne bude….”

Tog 24. marta 1999 godine na tadašnju SR Jugoslaviju sa autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija, pale su prve bombe posle više od pola veka. Tri naredna meseca će jedan narod svake godine podsećati na 78 dana tragedije i nepravde međunarodne politike te početak egzodusa. Drugi takođe na egzodus ali i njegov kraj, te početak slobode od onog drugog i uspeh međunarodne politike.

Oba naroda danas se bore za isto, iako i dalje na odvojenim stranama, a jedan pored drugog, da sačuvaju ljudske živote.

Kompletnu emisiju možete poslušati na linku:

Comments