Stara izreka kaže „Koliko ljudi, toliko ćudi“. U Srba, reklo bi se, koliko ljudi, toliko i običaja. Selo Joševik, kod Banjske, kao da potvrđuje ovu izreku.
Jedno selo, a različiti običaji, naročito za Božić, koji čak i bliski rođaci slave različito.
Milodarka se, iz Banjske, udala u Joševik. „Iz Virijevića“ je, kako kaže, prešla u Dobriće. Tada je usvojila i nove običaje za Božić. Umesto dva dana, kako je kod Virijevića, Božić se kod Dobrića slavi jedan dan. Priča nam kako se obeležava Badnji dan u Joševiku.
„Ujutru, za Badnji dan, ustanem i spremim prvo ‘badnjačicu’. To je posan kolač koji domaćin nosi sa sobom kada ide da seče badnjake. Uz to mu spremamo so, žito i vino, sa kojima će domaćin da se pomoli, pre nego što iseče badnjak. Seku se po tri badnjaka. Kada ih donese iz šume, domaćin ih prislanja uz kuću i predveče ih seče na više manjih“, priča nam Milodarka.
U međuvremenu, domaćica sprema posna jela: kupusnik, prebranac, ribu, voće i drugo, da bi sve bilo spremno za badnju trpezu.
Oko 7 sati uveče, domaćin izađe napolje i unosi jedan po jedan, tri badnjaka. Pozdravlja sa „Dobro veče, srećan Božić!“.
„Ukućani ga posipaju sa žitom i otpozdravljaju sa ‘Srećan i berićetan!’ Na kraju unosi slamu, koju stavljamo na pod. Sva tri badnjaka domaćin stavlja na kraj šporeta, a domaćica na njih stavlja parče kupusnika, parče badnjačice i so. Onda jedan po jedan prilaze, ljube badnjak i uzimaju ‘badnjačicu’ sa solju i kupusnik. Okade se, okade i sve sobe, pa se svi međusobno pozdravljaju“, nastavlja Milodarka.
Posle toga, ukućani se okupljaju oko slame, koja predstavlja trpezu za to veče.
„Znamo da se sam Isus rodio u slami. Na trpezu se postavlja vino i sveća, i slavski kolač. Onda domaćin sipa jednu čašicu vina, koja kruži od jednog do drugog ukućanina, koji je popije, onda se dopunjava i na kraju se pije jedna za višak. Gospodamo i svi sednemo na pod oko slame. Prinosimo posna jela i voće. Uveče treba da se uzme od svega pomalo, pogotovo voća, jer se sutradan, na Božić, orasi ne krcaju da se ne bi lomilo posuđe tokom cele godine. Vatra ne treba da se gasi cele noći“, kaže Milodarka i navodi da je to da bi polazniku, kada dođe, bilo toplo, pošto on predstavlja Isusa Hrista i novu nadu u bolju godinu.
Kada svane jutro, domaćin, a naročito domaćica, koja se već prethodnog dana pobrinula da sve đakonije, kojim će poslužiti polaznika, budu spremne, su već budni.
„Ujutru ukućani čekaju polaznika. Dolazi polaznik, uzima isečen badnjak i džara vatru i blagosilja kuću za napredak. Onda sedne kod slame i domaćica ga ogrne ćebetom ili nekom jaknom. Zatim se postavlja doručak i polaznik, zajedno sa ukućanima, doručkuje. Ako je blizu, odlazi do svoje kuće i vraća se tek posle podne.“
Za to vreme domaćica sprema česnicu i u nju stavlja kovanicu, sir, deo badnjaka i grančice od voća.
„Tog dana se mrsi i spremaju se razna jela: pečenje, pita, razni kolači, svašta. Kada polaznik dođe, okade se svi i kadi se i cela kuća. Onda se gospoda i lomi česnica. Posle toga ukućani ručaju sa polaznikom. Onda domaćica pakuje spremljeni kolač za polaznika i daruje raznim darovima. Polaznik na badnjak ostavlja nešto novca za napredak u toj kući i odlazi.“
Ovim se završava Božić kod Dobrića, u Joševiku. Međutim, ne i kod Virijevića. Milodarkina zaova, Jovanka, koja se iz Dobrića udala u Virijeviće, Božić proslavlja dva dana.
Iako najsvečaniji srpski praznik, potvrđuje da se on od sela do sela i od rođaka do rođaka, često različito slavi.
„Kod nas, u našem selu Joševik, slavi se Badnji dan i tog dana se posti. Domaćice spremaju posnu hranu za Badnji dan i za Badnje veče. Uvek mora da bude familija za Badnji dan, uveče, na okupu.“
Dodaje da se, kod Virijevića, seku četiri badnjaka. Prvi se ostavlja da stoji uz kuću do Malog Božića. Sledeći badnjak se seče i ostavlja za uveče.
„Prvu ljusku od tog badnjaka domaćin donosi u kuću sa kojim će domaćica da šara ’badnjakušu’, jer se kod nas ’badnjakuša’ mesi popodne kad domaćin ide po druga dva badnjaka. I tom prilikom vodi decu, unučiće, kako ko koga ima i može da povede. Oni donose ta dva badnjaka i stavljaju tamo gde krate drva. Te badnjake iskrate i ostave do uveče kad treba da unose badnjake negde oko sedam sati.“
Domaćica spremi žito, sa kojim posipa domaćina, koji unosi badnjake, prenosi nam Jovanka.
„Prvi badnjak se stavlja u kuću, na šporet, koji obavezno mora da ima žar, da gori. I ostale badnjake ostavlja ispred kuće gde će sutradan da dođe polaznik, koji će da ih unese u kuću. Uoči Badnjeg dana, tu pogaču što nosi u šumu i žito, to se stavlja na taj badnjak. To se unese i svi ukućani moraju da uzmu malo te pogače i soli, da prvo to probaju, pa onda da bude večera. I svi ukućani kad uzmu tu pogaču i so, oni se izljube da im bude srećna i berićetna godina.“
Navodi da uoči Božića svi treba da budu kod svoje kuće, jer je to običaj koji se slavi sa užom porodicom. Sam Božić, ipak, kod njih traje dan duže.
„Sutradan, ujutru, dolazi polaznik, koji uzima badnjake, koji se nalaze ispred kuće. Domaćica je dužna da ujutru rano založi vatru i, kad polaznik dođe, on će da blagosilja tu kuću sa tim badnjacima, da mu bude zdravlje, veselje, sve najbolje da poželi domaćinu, i ta dva badnjaka da stavi da izgore. Domaćica dočekuje polaznika, seda ga na tu slamu, koju su uveče uneli sa badnjacima, i obavezno ga ogrne nekom jaknom, od nekoga iz porodice. Onda ga posluži, nešto slatko, prvo, pa onda kafu, i ostali ukućani kad ustanu, oni su srećni što imaju polaznika, i svi se sa njim izljube i čestitaju dolazak.“
Božić se, onda, nastavlja doručkom, uz molitvu ukućana, ali i obližnjih rođaka i komšija. Zatim se, navodi Jovanka, odlazi kod drugog domaćina, koji je prisustvovao molitvi, da i u njegovoj kući obave molitvu za zdravlje i dobar početak godine. Dodaje da je u njenom selu, Bresnici, gde je rođena, bio običaj da polaznik spava kod domaćina.
„Međutim, sad su malo savremeniji običaji, pa to ne bude. Ali polaznika ispraćamo drugi dan Božića. Umesimo kolač, kao za u crkvu. To bude za polaznika. I drugi dan Božića, polaznik dolazi na doručak, doručkuje i domaćica ga isprati, sa tim kolačem, sa poklonima, i obavezno mu da neki dinar da nešto kupi, i ispratimo ga onako svečano“, ispričala nam je Jovanka.
Iako ga proslavljaju različito, jedno im je zajedničko: ujedinjenje u veri, ljubavi i praštanju i sreća koja se toga dana preliva iz doma u dom. Ne ostaje nam ništa drugo do da im poželimo da im običaji traju i da se i dalje prenose sa kolena na koleno, onako kako su nasleđeni. Dragi Joševčani, a i svi ostali „Mir Božji – Hristos se rodi!“.
