Nakon NATO bombardovanja u nekoliko starica stali su sva ljubav jednog grada, sećanja i bivši život, one su postale nada raseljenih i jedino se kod njih u gradu mogla čuti reč na srpskom i popiti kafa.
„Dovodite nam decu”, ponavljala je svaki put Poljka Kastratović iz Hrama Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici. Kad bi se, u retkim prilikama, deca i pojavila – mikrogeto u centru grada pretvarao se u mesto savršene radosti. Oči Poljke, Nade, Belke i Vasiljke, poslednjih baka Đakovice, punile su se suzama, a ruke poklonima. Svetinja, susret s njom i život u veri vekovima predstavljaju osnovu opstanka srpskog stanovništva ovog kraja. Juče je uz oltar hrama sahranjena Poljka, igumanija Teoktista Kastratović (1936–2023), poslednja starica Đakovice. Njen davni susret s verom u porodičnom domu izrastao je u čvrstu vezu sa sirotinjskim hramom, prepunim sitnica koje su čuvale duhovnu i kulturnu intimu grada.
Poljka Kastratović je progovorila verom, tihom i svedenom. Njen dugi život proveravao je tu veru na različite načine, od onemogućavanja bilo kakvog napretka retko obrazovane žene posleratnog perioda, pa do izolacije i javne osude ideologije koja je brižljivo pratila „nazadne elemente koji idu u crkvu”.
„Anđelčići moji”, rekla je i raširila ruke učiteljica Poljka Kastratović kad su je na kapiji škole dočekali njeni đaci u jednom selu kod Prizrena. Pominjanje anđela u školi „novog socijalističkog doba” bilo je dovoljno da joj se zauvek onemogući pristup školi i učionici, pa su se godinama dobronamerni ljudi i Crkva trudili da joj nekako pomognu i da je zaposle. Od tada je trajno vezana za hram u Đakovici.
„Glasom zvona s ove crkve objavljivala je zoru novog dana narodu koji sedi u tami i senci smrti, narodu širom Metohije. I još nešto, oko svetoga hrama okupljala su se deca iz Srpske ulice, jedne jedine – druge nije ni bilo – svake nedelje na bogosluženju. Oformljen je hor, u kojem su i moja deca bila, a posle liturgije ih je sestra Poljka hranila, a zatim kao učiteljica pričala im priču o Bogu, o Majci Božijoj, o veri, o nadi i ljubavi. Nije imala svoje dece, ali je mnogu uputila na pravi put”, rekao je nekadašnji rektor Bogoslovije u Prizrenu Milutin Timotijević, koji je igumaniju poznavao 55 godina. Na opelu je pobrojao mnoga imena iz crkvenog dvorišta i zaključio da je „sestra Poljka ili igumanija Teoktista ukras Đakovice, ili ukras pravoslavne Đakovice, koju je mnogo volela”.
Upravo u tim izopštenim i teško povređenim ličnostima sačuvale su se vera i Srpska pravoslavna crkva, a žene čvrsto povezane s njenim hramovima se gotovo bezglasno mole i rade, trpe i održavaju svetinje. U gradskim sredinama je posebno teško, u Đakovici komunisti ruše veliki hram Svete Trojice i zatiru verske i nacionalne simbole. Međutim, ova krajnja periferija, gotovo svih država uspevala je da sačuva svest o veri i naciji.
„Taj nivo u Đakovici je teško objašnjiv. Znaš li ti da smo mi u kući živeli po istim tipicima kao u manastiru? Ja sam ljubio ruku dedi i babi kad god sam išao u školu i kad sam se vraćao. Tata i mama kad idu na posao, isto. Mnoge naše kuće su bile manastiri, s tom razlikom što su se deca rađala. Deda je bio pretplatnik Pravoslavnog misionara dok još nisam znao da čitam”, kaže jedan profesor, potomak stare đakovičke porodice. Nije mogao da dođe teta Poljki jer je nepoželjan u svom gradu.
Nakon NATO bombardovanja u gradu se iznova sve promenilo. Stradala je većina Srba koji nisu proterani. Miniran je obnovljeni hram Svete Trojice u centru grada. U nekoliko starica stali su sva ljubav jednog grada, sećanja i bivši život, one su postale nada raseljenih i jedino mesto u gradu gde se može čuti reč na srpskom i popiti kafa.
„Ceo život naše teta Poljke bio je skopčan sa stradanjem i iskušenjima. Oko 40 godina ona ovde vredno služi, a onda nailaze ratne godine 1998. i 1999, kada mnogi stradaju. Molila se za sve, bez razlike. Pod zaštitom Italijana, u trošnoj kući, ostala je Poljka sa pet starica, a dečanski monasi počeli su da paze, kako su govorili, na bake u Đakovici. Mnogi su dolazili sa strane, mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije”, prisetio se episkop raško-prizrenski Teodosije. Italijanski vojnici Kfora, da bi sačuvali svoje živote i živote starica u pogromu 17. marta 2004, evakuisali su se u Visoke Dečane, a ova crkva je do temelja spaljena i sve je sravnjeno sa zemljom.
„Sećam se prve slave posle pogroma. Kada su pod pratnjom došli da upale sveću, zatekli su ovde ledinu usred Đakovice, a na mestu gde je bio oltar izniklo je poljsko cveće. Tada je naša Poljka rekla: ’Obnoviće se ova svetinja’. Njenim molitvama, njenim suzama i njenom verom Gospod je vaskrsao svetinju”, rekao je vladika Teodosije na opelu.
Kroz manastirsku kapiju, koju čuva i kontroliše Kosovska policija, prošli su juče gotovi svi igumani i igumanije kosovskometohijskih manastira, izaslanik patrijarha Porfirija, vladika Ilarion. Prošla je i Đakovičanka Dragica Gašić, koja opstaje u svom stanu, prošli su mnogi koji su bili vezani za ovu izuzetnu ličnost.
Igumanija je sahranjena u cveću koje su starice toliko volele i negovale. U njemu su se juče, sve vreme, igrala dva mačeta. Kraj sveže humke stoji monahinja Joanikija, spremna da nasledi zavet svoje igumanije, koja nikada nikoga nije krivila. Čitavog života, i sa bolesničke postelje, jednako je poručivala i onima koje je volela, i onima koji su zlo činili: „Sve će to Bog riješiti!”
Učiteljicu Poljku, igumaniju Teoktistu, juče nije ispratilo nijedno dete. Ona je sama postala dečja duša u svom gradu i vremenu u kojem se, preko manastirske kapije, nije smelo izaći ni za parče hleba.
