Svake godine 1.juna obeležavamo Međunarodni dan deteta, i istina je da se ne samo tog dana, već i čitave godine fokusiramo na temu dece i dečijih prava ali toga dana skrećemo pažnju na probleme u širem kontekstu, misli između ostalog i na nasilje u školama o čemu se ovih dana dosta govori, rekla je za Radio Kosovska Mitrovica povodom 1. juna-Međunarodnog dana deteta, šef Kancelarije UNICEF a u Kosovskoj Mitrovici Ivana Milosavljević.
„Vršnjački medijatori“ – delimično rešenje problema nasilja u školama
„Ono što je sada aktuelna tema, mi se njome kao organizacija bavimo već dugi niz godina još od 2010.godine. Međutim modernizacija društva i ti trendovi se menjaju, kada smo počinjali pričali smo o tračarenju, spletkarenju a sada govorimo o mnogo ozbiljnijim vidovima vršnjačkog nasilja. U skladu sa tim promenio se zakon koji propisuje formiranje timova u svim školama za prevenciju nasilja koji mora da broji 8 do 11 članova sa odlukama i smernicama u prevenciji nasilja, a čine ga direktor škole i stručni kadar, po jasno utvrđenom protokolu. Taj protokol propisuje u stvari šta je timovima činiti u prevenciji, tokom školske godine i kada dođe do samog nasilja u školama“, rekla je naša sagovornica.
Milosavljević kaže, da su sa tim timovima jako puno radili, jer to je ono što je na odraslima da učine da škola bude što bezbedniji prostor za decu. Uvideli su međutim da prosto to nije dovoljno, jer deca ponekad nemaju poverenja i ne žele da podele ono što proživljevaju, ni sa roditeljima ni sa nastavnicima, tako da su u taj mehanizam koji postoji u školi dodali i „vršnjačke medijatore“ i od 2010.godine se bave upravo time.
„To radimo na taj način što zajedno sa školom odaberemo učenike za koje škola smatra da su podobni prema različitim modelima po kojima se gleda, da deca mogu biti ta, koju će druga deca saslušati i poslušati. Sa njima zatim imamo trening, koji deca prolaze i nauče se komunikaciji i metodama, kako rešavati konflikte i kako ponuditi svoju podršku u rešavanju konflikata između svojih vršnjaka, te u skladu sa tim mi u ovom trenutku radimo u šest škola u četiri severne opštine i nastavićemo sledeće godine“, rekla je Milosavljević.
Iskustvo je, kako kaže pokazalo da imati vršnjačke medijatore nije bilo dovoljno, pa su formirali od ove godine i klubove koji se bave prevencijom vršnjačkog nasilja.
„Oni su napravili jedan godišnji školski plan, šta tačno taj klub može raditi individualno, ali i kako im u tome mogu pomoći nastavnici u aktivnostima koje ponekad prevazilaze njihove mogućnosti u sprovođenju“, objasnila je.
Vršnjaci ipak, realno mogu samo ponuditi podršku prvog nivoa i od njih se ne može mnogo više očekivati. Nije lako zatvoriti krug vršnjačkog nasilja, ne samo kao fenomen koji se dešava u školama, šta biva van škole, deca se druže i kasnije posle nastave.
„Elektronsko“ nasilje kojem su deca izložena
„Sada je jako izraženo „elektronsko“ nasilje objašnjava naša sagovornica. Kako ćete sve to zaustaviti ako se sve to odvija u virtuelnom svetu. Percepcija je da to zapravo ne postoji, to je vrtuelno tamo negde. Kako to postaviti na zdrave noge? Da kažemo: „ja sam žrtva ili ja sam taj koji to tamo radi“. Dešava se da deca jako često nisu svesna svojih grešaka i postupaka. Prvi korak je prihvatiti realnost, pa potom raditi na rešavanju problema“.
Fokus mora biti na prevenciji i podizanju svesti da je neophodna normalna i zdrava komunikacija.
„Svet nam se jednostavno pomerio iz normalnog života u virtuelni, čijih posledica nismo svesni“.
Pomeranje granica mogućnosti, da bismo bili dobar roditelj, nose sa sobom posledice
Od situacije gde smo imali primat u domaćem vaspitanju,usvajanja roditeljskih saveta šta je dobro a šta ne, došli smo do situacije, kada deca mnogo manje vremena provode van kuće, a češće im je potrebna psihološka podrška. Da li je postalo takvo stanje u društvu, da ni roditelji a ni deca ne mogu sami da se izbore u određenim situacijama?
„Ja iskreno mislim da se moramo vratiti korak nazad, roditeljske sposobnosti i kapaciteti i šta je uloga roditelja se malo pomerila. Konstantna borba sa siromaštvom ili strah od siromaštva, da ako ne zaradite dovoljno nećete moći da pružite svojoj deci je dovela do toga da u trci za poslom sve češće zapostavljamo svoju decu.Taj fokus na finansijski deo i obezbeđivanje svega onoga što je trend, pomerio nas je iz doba kada je za vreme ručka u tri sata glavno pitanje bilo“Šta je danas bilo u školi?“ to se jednostavno u mnogim porodicama izgubilo a taj odnos porodičnog zajedništva pomerio.
Nije samo to, već i fokus, šta je realno potrebno detetu?.Lepo je da ste finansijski sposobni da deci obezbedite sve, ali možda treba promisliti šta je zaista potrebno i gde je granica?!Gubi se osećaj u konstantnim zadovoljenjima želja, jer se tako smatra da ste bolji roditelj ispunjavajući sve želje svojoj deci. U procesu odrastanja, deca se tako gube u tome šta se može a šta ne i gde je granica realnih potreba.
Nedavno je u Zubinom Potoku održan Forum mladih na temu „Vršnjačka medijacija i nasilje u školama“, koji je okupio oko 150 mladih ljudi,učenika i nastavnika iz tamošnjih škola. Na forumu se o tome diskutovalo, a psihoterapeutkinja koja je bila gost foruma lepo je to objasnila: Pomeranje granica mogućnosti da bismo bili dobar roditelj nose sa sobom posledice o kojima često ne razmišljamo.
„ Možda nas je i to delimično dovelo do aktuelnih problema i sve češćeg nasilja među mladima.Zato se rešenje možda nazire, da razmislimo dobro pre nego što krenemo u ispunjenje baš svih dečijih želja, koja odrastanjem spoznaju svet oko sebe i tako stiču loše navike u ponašanju, oblačenju….a da nismo toga ni svesni. Deca moraju imati tu strukturu“ Za tvoj uzrast je ovo i niko ne spori da ćeš to što želiš moći da imaš, ali kasnije!To su granice koje smo izgubili, smatra Milosavljević.
Ko je veća žrtva, roditelji koji su u vrtlogu savremenog sveta ili deca koja su uskraćena za roditeljsku pažnju i ljubav zbog trke za novcem i vremenom?
„Treba imati u vidu da će u skoroj budućnosti,ta ista deca postati roditelji. Mi smo ono što smo u svojoj kući usvojili od svojih roditelje i pod čijim smo uticajem porasli delimično, a delimično smo ono što nosimo svojim genetskim kodom. Ta granica će se opet pomeriti u neki ekstrem u buduće, ali čini mi se da je mnogo veća odgovornost na odraslima“, kaže.
Povodom Međunarodnog Dana deteta, iz perspektive aktiviste UNICEF a i svog dugogodišnjeg iskustva, Ivana Milosavljević kaže da svakog dana treba govoriti o deci i pravima ali ne propuštamo priliku da uvek podsetimo i na određene obaveze. Apelovala je takođe na čitavu zajednicu da treba da napravimo i korak nazad , da se prisetimo kada smo brinuli jedni o drugima, kada je komšija poznavao svakog i bio tu da mu pritekne u pomoć.Trebalo bi promisliti i pružiti pomoć iz dobra srca svakom detetu.
Sutra 1.juna, radićemo sa decom uzrasta od 3 do 6 godina i kroz edukativne radionice, crteže i igru ukazati na prava ali i dečije obaveze. UNICEF to nikada ne zaboravlja, iako akcenat stavlja na prava, jer prava treba realizovati, da bi ste očekivali od nekoga da ispuni obaveze. Sa decom možemo korak po korak, a teme o kojima smo govorili su za neke ozbiljnije razgovore i poduhvate, kada budemo spremni kao društvo da ozbiljno promislimo o posledicama svesnih ili nesvesnih postupaka.
