Pesnik Nemanja Radovanović iz Zvečana preminuo je iznenada juče u 46. godini.
Rođen je 20. novembra 1977. godine u Kosovskoj Mitrovici.
Od rane mladosti se bavio poezijom. Sa više pesama je zastupljen u Stremljenjima 2021. br 3 – 4 (Panorama – Jedinstvo), Zborniku ASoglas i Zborniku „Pesmom proti bombi“ (Udruženje pisaca Kragujevac). Bio je čest gost na pesničkim okupljanjima poput Pesničkih susreta Lazar Vučković, pesničkih susreta u okviru manifestacije „Sokolica“ i Mitrovački festival kulture. Jedno od poslednjih javnih pojavljivanja, bilo je na manifestaciji „Pesnici Kosova i Metohije“ koju je u Beogradu, organizovala Srpska književna zadruga.
Njegova pesma objavljena je i u monografiji „Nadžezija mi sliku“ posvećenoj preminulom mitrovačkom multimedijalnom umetniku Vasilju Adžiću.
Bio je radnik JKP Zvečan, gde je obavljao i funkciju predsednika Sindikata.
Na poslednjem IV Eko art festu, koji organizuje PKC „Akvarijus“, deca Kosovske Mitrovice i Zvečana proglasila su ga Ekološkim herojem.
Sahrana je zakazana za subotu, 26. novembar, u 13h, na groblju u Korilju (Zvečan).
O poeziji Nemanje Radovanovića…
Poezija Nemanje Radovanovića je bila čista, jasna i nedvosmislena. Ljubav prema zemlji, ženi, prijatelju najdominantniji su motivi. Od nesigurnog pesnika koji je na početku slepo sledio rimu i ustaljenu metriku stiha, Nemanja je uzrastao do pesnika koji smelo žonglira njima, puštajući ih da se nasumično lome tamo gde se lomi njegova misao. Pesme odaju nežnog i istovremnog strasnog čoveka, čije se srce u prizemnom vrednosnom sistemu, nejjednostavnje nije snašlo.
U drugom životu…
Ako budem živeo drugi život
Skakutaćemo plažom, obojeni mesečinom
Smehom prkosićemo buri
I nestašno bacati kamenčiće
NA TA ŠArenila noćnih talasa.
Ako drugi život doživim živ
Jeseni će nam biti blesavo vesele
Gazićemo ćilim od svebojnog opalog lišća, a možda…
Možda ćemo se čak i ljubiti
Dok nam se krupne kapi hladnjikave kiše
Slivaju niz zaljubljenošću obojene obraze.
A tek zime, u drugom životu…
Jurićemo svaku nedužnu pahulju
Kao okorelog kriminalca
I smejaćemo se, obavezno ćemo se smejati
Dok ti ja, kao Jeti, pravim prtinu
Preko bogooslikanih brda.
Sa prolećnim pupoljcima ćemo se zajedno buditi
Ako se ponovo rodim, a hoću zbog nas
Piti jutarnju kafu uz zvuke kosa, slobodnog ljubimca
I ono što se podrazumeva
Grohotom, ali iskreno ćemo se smejati.
A u međuvremenu, dok čekam novi
Živeću ovaj život, moleći oboma sreću
Ali ću istim braniti bogomdano pravo
Da povremeno do kolena zagazim
NA TA ŠArenila moje mašte
I trezveno sanjam život budući.
Nemanja R. 2022.
Saramago
Trepavice moje te grle
u grču zbog vremenskog jaza
koji zjapi preda mnom.
Zenice te moje ljube
kad ruke su vezane
konopima saveti.
Kapci te moji obljubljuju
ispod njih sam naizgled
bezbedan, i manje grešan.
A tako bih te radošću
raspojasane mašte stegao.
Uzeo bih, i predao se
Užitku da robujem.
Da na pergamentu tvog
tela
kao Saramago
Ispisujem “Zemlju greha”.
Večnost
I kada taj časak konačno stigne,
Da trepavice učine zagrljaj sudnji
Moliću Njega da straha me liši,
Za spokojno zbogom životnoj žudnji.
Jer ovaj predah što beskraj deli
Životom zovu ga, a nosi nas nebu,
Provedoh svojim načinom čudnim
Težeći Diki, a jureći Hebu.
I kao glumac publici vernoj
Zemaljskom učinim poslednji naklon
Iz svojih dubina moliću spokoj
Od nužnog više ne tražeći zaklon.
Večnosti, dobro si došla!
