Udruženje “Izlazak” zavisnicima od narkotičkih supstanci nudi pomoć u procesu oporavka. Besplatno i anonimno mogu se za pomoć obratiti putem broja 0800/104-100.
Tehnologija je u današnje vreme pristupačnija nego ranije, pa možemo, kao nedavno, da budemo zaprepašćeni osvanulim video snimkom na kome mlada devojka šmrče određenu supstancu u jednom dvorištu. Samo, to nije novina od danas.
To je postojalo i pre, ali nisu bili prisutni smelost ljudi i pametni telefoni da sve to zabeleže.Droga je danas još dostupnija, dilera ima na svakom ćošku, droge raznovrsne, cene ne tako velike. Mladi ljudi pomalo depresivni, nesigurni, razočarani i radoznali nađu se u društvu onih koji su već imali iskustvo sa džointom, ili nekom „brzom“ drogom, pa sve tako bezazleno krene.
U većini slučajeva, ti mladi ljudi imaju oko sebe i neke „likove iz kraja“ koji su poznati kao ,,stare đankoze“, u kojima mogu da vide da droga nikome ništa dobro nije donela. Međutim, svaki početnik za sebe misli da će samo taj put da proba, da njega ne može tako nešto da snađe, jer on će sve to držati pod kontrolom. Tako neprimetno „proba“ nekoliko puta i već je jednom nogom zagazio u to ropstvo.
Malo po malo, situacija se razvija tako da se taj početnik nađe baš tu gde se ,,duva“, ili je neka žurka na pomolu, pa se ekipa organizuje da nešto „završi“. Skuplja se novac, odvaja od užine, džeparca koji roditelji sa punim poverenjem daju svojoj deci. I tako sve to kreće… Najčešće na samom početku imaš ekipu kojoj „pripadaš“, sa kojom imaš zajedničku „šemu“ i neki fazon koji zajedničkim snagama početnika gurate. „Kombinacije“ kreću oko sakupljanja novca za određenu supstancu, neretko dolaze na ideju da bi možda mogli „profitirati“ ili imati neki svoj deo ako krenu i da malo diluju, jer ima oko njih još onih koji su zainteresovani za nabavku iste.
Polako se ulazi u vrzino kolo – za ulazak se plaća malo, ali izlazak iz njega skupo košta. Kreću razna „ludila“, gde više nisu u fazi početnika ni onoga ko eksperimentiše, već konzumenta koji je trenutno u fazi „sportskog“ ili „vikendaškog“ konzumiranja. Ružičaste naočare još uvek su na očima. Sve to izgleda zabavno, cool, ti si „faca“ jer se ipak malo razlikuješ od svojih vršnjaka. Neki zanimljivi događaji su uvek aktuelni, žurke i ostala zezanja. Ekipa fura neku svoju priču i gradi zid oko sebe koji polako njene članove kreće da odvaja od škole, sporta kojeg su do juče trenirali, odnosa sa ostalim „normalnim“ drugarima, a vaspitanje i odnos sa porodicom menjaju se jako brzo za ulicu i „ulične“ idole.
Roditelji, porodica, svako u svojim obavezama i svakodnevnim stresovima retko odmah primete da se nešto događa sa njihovim detetom. Nažalost roditelji primete onda kada je dete već u nekoj srednjoj ili poodmakloj fazi zavisnosti. Zašto??? Zato što nijedan roditelj ne polazi od ideje da bi njegovo dete moglo da postane zavisnik. Nažalost, retki su oni koji se edukuju o bolestima zavisnosti, jer razmišljaju da se to može desiti samo onom momku koji je oduvek bio loš đak, ali mom -Mihajlu- nikada, jer Bože moj, oduvek je bio odličan učenik, istaknuti sportista ili nešto tome slično. Dakle, u vihoru svakodnevnice roditelj ne primeti kada je dete prvi put došlo kući naduvano ili na speed-u.
Nakon prvog poziva iz škole, kada razredni/a nazove da pita šta se sa -Mihajlom- dešava, roditelj ostane šokiran jer mu dete već mesec dana ne ide u školu. Razrednom/j mnogo puta budu vezane ruke za davanje mišljenja o određenom detetu, kako ne bi došao/la u situaciju da prekrši nečija prava ili povredi osećanja. Ponekad ta informacija dođe od strane roditelja drugog deteta, koji kaže da se nešto dešava sa njihovom decom, ali obično ni tada roditelji ne shvate to kao alarmantno, jer neko to namerno govori o njihovom savršenom sinu, njihovoj savršenoj ćerki! Možda i shvate ozbiljno, ali neznanje o štetnosti droga ih spreči da odmah odreaguju. Sve u svemu, tu kreću problemi ne samo za mladog čoveka, nego i za celu porodicu. Najčešće roditelji sebe krive, ili pak okrivljuju supružnika ukoliko se nalaze u procesu razvoda ili su već razvedeni.
Često se svaljuje krivica na društvo, školu, a pravac kojim treba da se ide upravo je sve suprotno od toga. Mladi ljudi ulaze sve dublje u problem, jer u početku niko ne vidi da su skrenuli sa puta. Prođu meseci i godine od prvog konzumiranja, dok se po prvi put ne zatraži pomoć od nadležne ustanove ili neke organizacije koja se bavi problematikom zloupotrebe droga. Krije se kako familija i komšiluk ne bi saznali da baš u njihovoj kući imaju problem sa detetom. Pričaju različite laži, nesvesni da uglavnom okolina već sve zna mnogo ranije od njih samih.
Ekipa mladih polako posustaje, nije to više taj fazon kao na početku. U nekim slučajevima, prelazi se na opijate koji tek prave ozbiljne probleme i stvaraju zavisnost. Većina onih koji ostanu u „priči“ imaju problema sa zakonom, dok su neki već na izdržavanju svoje prve zatvorske kazne. Drugi su nestali, jer su možda roditelji na vreme shvatili šta se dešava, te preduzeli prave korake u pravo vreme da pomognu svom detetu. Sada već i ne tako mladi u odnosu na svoju ekipu, ostaju sami da se na svakodnevnom nivou bore sa nevidljivim đavolom i svim zavisničkim izazovima.
Jer ukoliko su upali u ozbiljne narkomanske vode, onda im ta supstanca više ne predstavlja užitak, već nešto što im je potrebno kako bi mogli da preguraju dan, a da nemaju bolove u celom telu, muku, dijareju i sve ostale simptome apstinencijske krize. Droga im postaje najbolji prijatelj ili jedini prijatelj kojeg imaju. Kula od karata njihovih života je srušena i ne vide način, a ni nemaju snagu da krenu u borbu za svoj OPORAVAK.
Ali ja ti sada želim reći da smo mi sve to prošli, od pakla droge, zatvora, krađa i sve agonije koji taj način života donosi sa sobom. Da smo spletom dobrih okolnosti, prave podrške i pomoći uspeli da se izvučemo iz ropstva zavisnosti. I to ne zato što smo bolji ili gori od tebe, već zbog toga što smo shvatili da nam je pomoć potrebna i zatražili je onda kada smo doslovno jednom nogom bili u grobu i kada su nas svi otpisali.
