Lidija Dimkovska je trenutno jedan od najboljih i najaktivnijih severnomakedonskih pisaca koji ne želi da bude određen nijednom nacionalnom književnošću. Piše na makedonskom jeziku, ali odbija da bude deo makedonske nacionalne književnosti sve dok ona bude zatvorena za makedonske pisce koji ne pišu na makedonskom jeziku.
Lidija Dimkovska se ograđuje od nacionalnog prostora. Od geografske datosti. Rođena i školovana u Makedoniji, sa ratnim dešavanjima devedesetih odlučuje da ode… Ne tamo gde je bolje, nego tamo gde nije Makedonija. Odlazi u Rumuniju. Progovara rumunski i doktorira na tom jeziku. Iz Rumunije je dalje put vodi ka Sloveniji…. Kaže nema dom, a opet ih ima nebrojano mnogo. Nema čvrst identitet jer „jedno je na makedonskom jeziku, drugo na rumunskom“. Toliko je važan jezik.
„Kada sam otišla iz Makedonije, identitet je postao veoma važno pitanje. U mom životu i u mojoj literaturi. Identitet je jako relativna stvar. Danas ga imaš ali sutra, zbog istorijskih, političkih, kulturnih događaja, ti jednostavno možeš izgubiti identitet, ali i dobiti neki novi. Kada sam iz Makedonije otišla u Rumuniju, naučila rumunski jezik, počela sanjati na rumunskom jeziku, ja sam dobila neki novi identitet. Jedno sam bila na makedonskom jeziku, a drugo na rumunskom. Pa onda sam otišla u Sloveniju, učila slovenački… tako da više ne znam ni šta sam, ni ko sam. Ponekad imam jedan dom, ponekad mnogo domova , ponekad nijedan, baš sam beskućnica i istovremeno kosmopolita. Ne želim se povezivati sa nekim nacionalnim prostorom i meni jako smeta odrednica nacionalna književnost“rekla je Lidija Dimkovska gpstujući u PKC „Akvarijus“ u okviru drugog Festivala književnosti „Zana“.
Otišla je iz Makedonije ali nije deo dijaspore koju poistovećuje sa nostalgičnom, čežnjivom masom koja reže vene na Biljanu i Jovanu tek kada su i Biljana i Jovana i Vardar i Ohridsko jezero i sva bela platna u njemu na bezbednoj udaljenosti. Nije počela da se davi u gravčetu na tavčetu kako bi zapamtila ko je. Spremno je razbila stakleno zvono sigurnosti poznatog i otišla da se izgubi i nađe, izgubi i nađe, izgubi i nađe….i tako gubeći se i tražeći, postala je izvanredan pisac bez nacionalnog obeležja, stanovnik svih zemalja koje su postojale, postoje ili će se tek krvavo roditi. Postala je sused svim ljudima koji imaju probleme.
Ne gleda u zvezde, kaže. Ne zanimaju je ni one ni mesečina, ni nebesko raspoloženje. Ali je zanima čovek. Onakav kakav jeste. Uplašen. Moćan. Bespomoćan. Zagledan u vidike sa jedinog slobodnog stajališta – iz sebe samog.
„Mene zanimaju priče. Zanimaju me ljudi koji žive u istoj ulici a mi pojma nemamo kako žive, šta doživljavaju, šta misle , osećaju… Svaki čovek ima priču i kad bih mogla, ja bih volela da sve te priče otkrijem. Ne treba tražiti priče. Svaki čovek je već priča“ .
U svojim romanima bavi se ženom. Ali nije feministkinja i ne misli da je žena ta koja je trenutno najugroženija. Čini se da jasno prepoznaje krizu ljudskosti. Krizu svake vrste i da ta karakterom univerzalna kriza ne štedi baš nikog. Ona je našu realnost preinačila u tugu.
„Realnost posebno na Balkanu i u Evropi je jedna tužna, kruta realnost. To je realnost siromaštva, političkih igara, manipulacija… i kako ja da se bavim zvezdama i mesečinom kada ne mogu ni da ih vidim usled toliko problema. Ja ne vidim ništa inspiratvno u zvezdama…“
Frapantno je da je živela u zemlji koja se u strašnoj grmljavini raspadala, koja je doživljavala jezive otvorene frakture na pet od šest udova koliko ih je imala, a da je nesreću čoveka zapazila tek sa odlaskom u Rumuniju. To objašnjava mladošću, ušuškanošću u bezbedno roditeljsko krilo. O Rumuniji i teškom tranzicionom periodu nakon Čaušeskua i Sekuritatee nam je pričala. O Makedoniji i svim postratnim traumama koje su tu mladu državu pre svega ekonomski potresale – ne. Priznaje – ne čezne za njom. Čak misli da je danas teško, gotovo pa nemoguće čeznuti za bilo čim, jer ništa nije nedostupno, niti nedostižno, makar na Viberu, Skajpu, Mesindžeru. Ne može ljudski ni da ti nedostaje neko, jer nema razoga. Ako ti nedostaje, jedan video poziv rešava sve, misli Lidija.
Prema njenom mišljenju, život, čak i u najuređenijim društvima, samo je naizgled uređen. Možda su njihovi problemi upakovani u celofan, ali i dalje su svuda po ulicama.
„Realnost je na ulici. Ona je inspirativna i samo je treba uzeti kao materijal i iz nje napraviti literaturu. Ne verujem u to da je literatura potpuna fotografija života. Više je nalik umetničkoj fotografiji, a takva fotografija nije onakva kakve mi pravimo telefonom. Umetnik ima perspektivu, ima kontekst, ima oko… Tako i pisac. Čak i ako uzme iz okoline sve što i drugi vide, on će ipak imati svoju priču i nešto što se na prvi pogled ne vidi“.
Neoliberalizam i bezidejno haotično kretanje čovečanstva, konzumerizam i mogućnost lakog i jeftinog brzopoteznog zadovoljavanja čula, čine knjigu zahtevnim, napornim i komplikovanim angažmanom. Ako se i traži neka literatura, onda je to ono što Lidija naziva „literaturom za plažu“. Nije pobornik tvrdnje da je bilo kakva literatura, bolja od nikakve.
„Ja ne verujem u moto: Samo neka se čita. Ne, nikako! Ne volim da se čita bilo šta“ kaže Lidija i smatra da je za čoveka bolje da ostane pod rukovodstvom zdravog, ljudskog razuma, nego li da se prepusti nesrećno odabranoj literaturi. Jer književnost nije za zabavu. Ona uči. Ona menja. Oblikuje…. Ako je loša, sve to radi loše.
Opšti utisak je da nije lako shvatiti Lidiju Dimkovsku. Ili je bar jedno veče razgovora sa njom nedovoljno. A taj razgovor bio je šetnja od potpune nacionalne negacije do otadžbine kao izvanredno zastupljenog motiva u njenim pesmama. Od vedre, nasmejane osobe, do jedne vedre, nasmejane osobe koja se intenzivno i nimalo vedro i nasmejano u poeziji bavi smrću. Ona u ljudsko društvo odlazi kao u berbu, nakupi literarnu građu, a onda se povlači u samoću bez koje, smatra ona, nema pisanja. Ne voli nacionalnu određenost, ali se bar za sada ne protivi panevropskoj određenosti, ili određenosti ovim svetom, jer kako reče već je onaj svet iza zvezda i meseca ne zanima. A određenost je određenost. Ograda je ograda… Kada je Crnjanskom ovaj svet postao prezatvoren, on je probio njegove ograde i stigao do Hiperboreje. Da li možda biti kosmopolita jeste samo jedan stadijum do potpunog oslobođenja svih ograničenosti ? Možda je kosmopolitstvo najnestabilnija od svih definisanih identitetskih obrazina?
Lidija je ostavila jednu poruku koja može da uznemiri sve pisce čija duša nije čergarska i koji svoja stvaralačka iskustva vezuju za jedan grad, jednu zemlju, pa i jedan etnos – da takva književnost ne može dugoročno da bude dobra i da ima tendenciju ponavljanja. Biti nacionalno utvrđen znači definisati se. Ograničiti svoje kretnje po zemlji, ali ne i po nebu. A nebo, zvezde i sve na njemu, nikako nisu banalni motivi. I dakako su veća prostranstva od zemaljskih. Posebno ako pišete na Kosovu koje je „čudna zemlja – nebo gore, nebo dole“ što reče Vasko Popa, pesnik koji je stvarao na srpskom jeziku i kao takav uvršten je u srpsku nacionalnu književnost, a Čarls Simić nije.
Ko je tačno Lidija Dimkovska – ne znamo, ali sigurno je da piše izvanredno dobro. Na makedonkom jeziku. Znamo da je pesnikinja, prozaista, esejista, teoretičar književnosti i prevodilac. Rođena je 1971. godine u Skoplju gde je diplomirala na odseku za opštu i komparativnu književnost Devedesetih, odlazi u Rumuniju na intenzivni kurs jezika, da bi kasnije i doktorirala na odseku za rumunsku književnost u Bukureštu i osnovala lektorat makedonskog jezika. Objavila je sedam zbirki pesama, tri romana, dnevnik i zbirku kratkih priča. Na srpskom su objavljeni romani Skrivena kamera i Rezervni život i pesnički izbor Najbliže najdaljem. Dobitnica je mnogih književnih nagrada, uključujući i prestižnu Nagradu za književnost Evropske unije 2013. godine. Njene knjige su prevedene na više od 15 jezika. Sada živi u Ljubljani.
