Izložba slika „Ja sam sa sela“ akademskog slikara Miljane Bulatović otvorena je danas u EU Info centru u Kosovskoj Mitrovici. Izložba je postavljena u okviru „Femart festivala“ koji je regionalnog karaktera, a koji organizuje NVO Artpolis iz Prištine.
„Ovo je peta godina zaredom kako organizujemo ovaj festival a prvi put to činimo na severu“, kaže Stefana Stamenković koordinator u ovoj nevladinoj organizaciji.
Ona naglašava da je reč o najvećem „feminističkom, umetničkom festivalu na Balkanu“, koji poziva umetnost da zastupa ideje o rodnoj ravnospravnosti.
„Ove godine po prvi put imamo i par aktivnosti na severu. Svake godine okupljamo mnoge umetnike i umetnice koje se bave feminizmom i promocijom rodne jednakosti. Cilja nam je da pokažemo ljudima dasvi moramo da radimo na tome da izjednače naše uloge u društvu“, kaže Stamenković.
Izložba Miljane Bulatović „Ja sam sa sela“ već samim nazivom aludira na najugroženiju kategoriju žena. Autorka izložbe postavlja jednostavno pitanje – ko to sebi daje za pravo da udari kamen medjaš između urbanog i ruralnog. Ona se jako provokativno, svojim likovnim radovima propraćenim podbadajućim, ironičnim porukama, obraća pre svega ženama u urbanim sredinama ali i celom društvu, upirući jednim prstom u one koje su najtiše a najviše imaju prava da dignu glas protiv ugnjetavanja, dok drugi prst zabada direktno u grlo onima koji sve to vide i ne preduzimaju ništa.
„Po kojim to kriterijumima se određuje da li nešto ima karakter urbanog ili ruralnog? Druga stvar, priča o ženskim pravima se konstantno vodi upravo u urbanim sredinama, tamo gde žene uopšte nisu ugrožene. Žena na selu se stalno zapostavlja i ostavlja u drugom planu. Moja je ideja da skrenem pažnju pre svega tom nevladinom sektoru da žena u gradu ima parfem, ima garderobu, ima visoku štiklu, kožnu tašnu…. Da im skrenem pažnju da nije ona ta koja je ugrožena, već da ugrožena žena živi malo dalje od nas i da se njoj posvete“, kaže Bulatović.
Međutim, ona tu ne staje. Ona diže glas protiv „žena – paketića“, skockanih po iskrivljenim merilima modne industrije sa svim njenim nastranostima i deformitetima koje veliki deo društva poistovećuje sa fenomenom urbanog.
„Zna se tačno kako treba i fizički i psihički da izgleda „urbana, savremena žena“ i taj nametnuti trend je predmet moje kritike – šta su žene napravile, ustvari“, kaže umetnica.
Bulatović se svojim crtežima izruguje celom savremenom svetu koji pod markom „urbano“ prodaje sve ono što je savremena žena kadra da plati – pedantno isklesane psihološke profile koji se uklapaju u društveno prihvatljivo,još pedantnije i preciznije određene srazmere oblina na njenom , nikada dovoljno lepom telu, izgaranja na radnom mestu, besprekornu kontrolu osećanja uz neizbežni , profesionalni „happy smile“ od četvorke do četvorke. Na njenim crtežima ima mesta i za karikiranje izvanrednog rediteljskog dara „urbane žene“, koji u kombinaciji sa obaveznom scenskom šminkom, spinuje njenih par hiljada pratilaca na društvenim mrežama –vidite, ja sam srećna i uspešna žena. Jer „urbana žena“ koristi društvene mreže.
Miljana Bulatović na neverovatno sofisticiran način, znalački podmetnutim detaljima, samo pažljivim posmatračima ukazuje na još mnogo društvenih problema koji stoje u direktnoj proporciji sa problemom seljanke na ovom području. Ko je umeo da gleda, video je. Ko nije, moraće da sačeka sledeće postavljanje izložbe.
