Možete je sresti na istom mestu svakog dana u nedelji, u Kralja Petra I – glavnoj mitrovičkoj ulici, u periodu od 16.00 do 22.30h. Gotovo da nema mušterije koja, prilikom kupovine kokica, ne prozbori koju reč sa Ljubicom Jakšić.
I dok ljudi naizmenično naručuju, Ljubica nam priča da je u svetu najpopularnijih slanih zanimacija, od davne 2000. godine, kada sa porodicom i započinje novi život u Kosovskoj Mitrovici.
„Dok sam živela u Prištini, radila sam u banci, ali igrom sudbine, došli smo ovde. Prvo sam bila u Nišu mesec dana, nisam mogla tamo ništa, jer smo ostali bez posla, kuće (…) Kad smo došli u Kosovsku Mitrovicu, prvo smo imali jednu trafiku, držali smo kopirnicu, radili (…) dok se trafika nije sklonila, a sa kokicama radim od početka.“
Ovako za Radio Kontakt Plus svoju priču započinje šezdesetjednogodišnja Ljubica Jakšić.
Na početku nije razmišljala o kokicama, ali izgleda da je „sudbina umešala svoje prste“.
„Jedno veče dođe neki mladić i nekako prodornim glasom ponudio mi da mi proda aparat za kokice. Ja ga gledam (…) prvo sam se uplašila od njega i kažem: ’Bože svašta, šta ću ja sa tim?’ I on ne znam šta mi je sve rekao, ubeđivao me (…) U jednom trenutku u meni nešto progovori, ne znam (…) neka intuicija, da ga ipak kupim. Donese on aparat, gledam ga (…) ne znam ništa o kokicama. Stvarno ništa nisam znala. Ja i kokice dva sveta, dva pojma. Ali, evo, zadnjih dvadeset godina mene zovu Kokica.“
A svako ko je probao Ljubičine kokice, kaže da su najukusnije i da u to nema sumnje.
„Iskreno, ne znam šta da vam kažem, nemam pojma, jer ne mogu da shvatim (…) Kokice pečeš, koristiš kukuruz, ulje i so, ništa drugo. Govore mi da su moje kokice najukusnije. Mislila sam da mi prave volju, jer ja sam sa svim mušterijama fina. Ne pravim razliku, ni kada je dete u pitanju, ni odrasli, ni po narodnosti, sa svima se jednako ophodim. Ne mogu da shvatim da se moje kokice razlikuju od drugih, jer to je to“, skromna je Ljubica.
Gotovo da ne prođe dan, a da ne dobije kompliment od mušterija.
„Dolaze mi studenti iz centralne Srbije i često kažu: ’Nismo odavde, ali lepše kokice nismo jeli, ali nigde. Jeli smo ih u mnogo gradova, ali ovakve ne’. Sa druge strane, dođe čovek sa decom i kaže: ’Nikad nemoj da se pokvariš’. Kažem: ‘Ko? Je l’ ja?’ – Odgovara: ’Nikad nemoj kokice da pokvariš’. Ne mogu da shvatim koja je razlika.“
Pitali smo je u čemu je tajna, kaže da je nema, osim što ih sa ljubavlju sprema.
Probali su ovaj moj kukuruz kući da peku, ali im nije bilo lepo. Imam novi aparat, ali nema razlike između novog i starog. Ja ne znam, ili to radim sa nekim prevelikim zadovoljstvom (…) Sa ljubavlju radim, eto, mogu i tako da kažem. Volim ljude. Nikad nisam imala problema ni sa kim da mi se neko naljutio ili da sam pogrešila. Kad pogrešim, vratim višak kusura, ljudi mi vraćaju, ja ni to ne bih znala da mi oni ne vrate. Možda i ja nekad pogrešim, ali mi ne kažu, ne znam (…) A volim ljude, stvarno ih volim.“
Najdraže su joj najmlađe mušterije i sa njima ima mnoštvo anegdota.
„Deca me znaju po kokicama. A što je najsmešnije, kad me sretnu ujutro, oni mi kažu: ’Dobro veče’, zato što ja radim uveče i svi mi se obraćaju sa ’dobro veče’. Ja kažem: ’Deco, ja kao Milka Canić – dobro veče’. A jedan mali me skoro video na šetalištu, ja krenula ka trafici i on trči do majke i kaže: ’Mama, mama, video sam onu tetu što prodaje kokice, ali celu’, jer me viđaju samo do pola. Naveče mi dođu pubertetlije. Oni su mi tako smešni, misle da su odrasli, a u stvari su i oni deca, pa se ja tako šalim sa njima. Ne znam kako drugi trgovci i prodavci po drugim radnjama prolaze, ali kod mene svaka mušterija sa poštovanjem dođe. Ja to ne mogu da vam opišem.“
I upravo je ta ljubaznost za nju presudna u ovom poslu.
„Možda je i to nešto što mene privlači i drži ovde, a i ja se nadam da uzvraćam istom merom. Ne mogu da verujem da tako doživljavaš i koga znaš i koga ne znaš. Ovde ima dosta studenata. Svake godine nova generacija brucoša dođe. Ljubaznost je bitna, tako sam vaspitana. Valjda isto to očekujem i od drugih. Svako dete koje dođe kaže ’dobar dan’, ’doviđenja’, i ja njima isto tako. Stvarno s poštovanjem, a meni je to dovoljno.“
Naš razgovor sa Ljubicom prekida trinaestogodišnji Vuk. Primećujemo da je stalna mušterija i saznajemo da je veliki altruista. I dok čeka svoje kokice, otkriva nam da je teta Ljubica njegov veliki prijatelj i da je kao manji želeo da ona živi kod njega.
„Kad je bio mali, on je u svojoj sobi spremao krevet za mene da me vodi kući da živim kod njih, toliko me je voleo, voli me i sada (…) Njegovi roditelji i babe, kažu: ’Ne znamo šta da radimo, moramo da dođemo da vas uzmemo jedan dan kod nas…’ Pustim tako decu (…) Kad te vole, ne mogu da budem gruba. Dođe, izgrli te, izljubi te (…)“, ne krije zadovoljstvo Ljubica.
Kako se želja da se teta Ljubica preseli kod njega nije ostvarila, sa osam ili devet godina, Vuk je odlučio da joj priskoči u pomoć. Skoro mesec dana je dolazio i upravo kod nje je naučio da sprema kokice.
„Želeo sam ja još da radim, ali vikali su me. Kažu da ona bolje zna da radi ovaj posao. Ovde sam jedan deo naučio, ali posle mnogo neuspelih pokušaja, posle puno zagorelih šerpi, naučio sam da kokičam kokice. I sada svaki put kada dođem kući, moj brat kaže: ’Vuče, kokičaj kokice!’. Ja mu iskokičam celu činiju, tačnije dve velike činije“, ispričao nam je ovaj nesvakidašnji dečak i ljubazno nas pozdravio, a mi smo nastavili razgovor.
Ljubica radi non-stop, osim kada je preko leta na godišnjem odmoru.
„Sada sam sama. Radila sam ranije sa mužem, on se razboleo, ne može da radi, i sad sam ja neki red sebi napravila, – dođem oko 16, budem tu do 22.30. Svaki dan radim. Mislila sam da ne radim nedeljom (…) Nekako kad dođe to vreme, opet me nešto povuče – ‘ajde, idem malo, biću malo, pa šta Bog da’. Da ne radim sedela bih kući, ovako dođem ovde. Malo odradim, popijem kafu kad imam slobodnog vremena (…)“
Najteže joj je da radi u letnjem i zimskom periodu, iskrena je Ljubica.
„Leti je mnogo vruće, zimi je mnogo hladno, ali eto (…) Tako je svake zime i leta evo već dvadeset godina, pa sad, kud su prošle sve godine, proći će, nadam se, još neka.“
A ovaj posao i nije nešto isplativ, samo tek da se preživi, naročito poslednjih godina, požalila nam se Ljubica. Kako kaže, u hladnim danima ima manje posla, pa preko leta radi da bi imala za zimu.
„Ranije je bilo možda malo bolje, a sada ne. Nije kao u drugim gradovima. Ja vidim, tamo su cene veće, a ovde su male. Svi se čude. Ko god dođe sa strane, razbije se jedući kokice. Kažu: ‘Kod vas je jeftino’. Evo, sa ovim poskupljenjem, ja sam podigla cene, samo po 10 dinara, a to mi je mnogo malo. Sve je skočilo. Koristim začine, ulje, kukuruz, kese, plin (…) Taman skupiš pare za jedno, nestane drugo. Ne mogu da dignem više cenu, ne mogu, pa kako Bog da.“
A ovaj posao svakako ima svojih prednosti.
„Nekako ovaj posao radim rasterećeno, ne stalno sa nekom računicom. Ne dolazim sa tom predispozicijom koliko ću da zaradim. Ne. Ja sa te materijalne strane (…) ja novca nemam i onda neću da se opterećujem. Koliko ima, ima. Nismo besni, skromna smo porodica. Jedino šta bih ovde mogla da pogrešim, to je da mi kokice zagore. Ja bih to uzela i bacila, i opet, nikom ništa. Nikada nisam vodila računa o računici. Prednosti ovog posla su što radiš opušteno, jer radiš nešto što voliš. Drugi posao, iskreno, ne bih ni mogla da radim u ovim godinama. Znači, radiš nešto bez opterećenja, bez pritiska.“
Kada je mori neka briga, kad je stigne umor, nervoza, uvek ima nekog ko je oraspoloži, a Ljubica im uzvraća osmehom, ljubaznošću.
„Nekad mi je teško stvarno, ali prođe. Više je lepih dana, nego loših. Sve ono što je loše, potisne ono lepo, jer sam svesna toga da u životu ne može samo lepo da ti bude, a ne može ni stalno loše da ti bude. To treba doživeti, kad znaš šta hoće svaka mušterija, kako voli i onda se ispričaš malo i bude interesantno.“
I dok završavamo razgovor, nailazi muškarac koji uzima kokice za svoje dete. Ljubica kaže da je i on kao mali bio njena redovna mušterija.
„Poneka deca, curice, momci (…) vidim, šetaju svoju decu, a sećam ih se kad su bili mali. Generacije i generacije sam ispratila.“
Izvor i foto: Radio Kontakt Plus
