„Sve je tako počelo…. Sešn, sešn, sešn pa osnivanje Big Benda, pa sešn sešn, pa ozbiljan rad sa Big Bendom i onda festival….“
Ovako muzičar i osnivač Džez i bluz festivala „Nort siti“ Petar Rakić, brzopotezno opisuje razvoj džez i bluz scene Kosovske Mitrovice, one večeri, kada je u gradu, posle duže pauze i usled „loše situacje“ dvogodišnjeg odlaganja festivala, ponovo zasvirao džez….
Petak veče, 14. februar i događaj pod divnim, nostalgičnim imenom – Gradski džem sešn.
Znali su organizatori da je događaj mogao da se zove i samo „džem sešn“ i sve bi bilo jasno. Ipak, nakon nekog vremena, pojavila se potreba za „gradskim“…
„Ovo je samo obnavljanje tradicije – gradske tradicije, muzičke tradicije…. Na tim sešnima nekad se svirala svakojaka muzika… Muzika 50-ih, 60-ih….. pa anplagd… Taj Big Bend je svirao na Rok festu. Rok festova je bilo preko dvadeset…. Elektrik i anplagd, a pre svega toga, sviralo se u Bi bapu… tu su se spremale grupe…i najviše mi je žao što nismo onaj prvi anplagd festival snimili… Bio je vrh“… priseća se Pera Rakić bez potrebe da precizira godine, imena bendova, brojeve… Priča, onako, kao za sebe….
A brojevi i godine nisu važne za priču o Gradskom džemsešnu, zato ga i ne prekidamo niti ga teramo da bude precizan.
Priča o Gradskom džemsešnu je priča o jednoj nikada manjoj zajednici ljudi koji su te večeri, kao u dečjoj igri „Ćinćimone“ obrazovali žive gradske zidine jedne Mitrovice za čiju sudbinu su baš mnogo zabrinuti.
„Imam ja neke snimljene delove tog anplagda. Ali samo delove“ kaže Dejan Popović – Čupo…
„I sad se čudim Pero, kako sam svirao tada, a kako sviram sada! Tad sam čini mi se bolje svirao. Možda zato što sam bio mlađi?“ dodaje nonšalantno, kao da razgovaraju uz kafu, kao da ih ne snima novinar jednog Gradskog radija, tek malo mlađeg od mitrovačkog Big Benda.
Potvrđuje svojim sećanjima i aktuelnim podacima činjenicu da je naš grad poznat po dobroj rok sceni i da je Mitrovica kako kaže „rasadnik muzičkih talenata“.
„Ako sad pogledamo, ima nas od Nemačke, Kanade, Australije, Turske .. ne mogu sada da se setim svih kolega muzičara, drugara koji su otišli trbuhom za kruhom što se muzke tiče, neko i nekim drugim poslom pa je ipak nastavio da se bavi muzikom i tamo, ali ima nas puno. Stvarno smo rasadnik, da ne budem lažno skroman…”
Pitamo ih imamo li pubike za dobru muziku?
„Trebalo bi“ ne garantuje Rakić.
„Imamo, imamo. Uvek će biti publike za dobru muziku. Uvek!“ izričiit je Čupo.
I svirali su, kako džemsešn nalaže – bez stajanja. Smenjivali su se satima. Preko dvadeset njih…. Evergrin, stara dobra jugoslovenska rok epoha, latino, džez, bluz, hard rok… i jedna sevdalinka. Samo Grad je dovoljno veliki da se u njega sklupčaju svi ti meridijani.
Duh džem sešna je ćudljiv.
Tako se u jednom momentu za bubnjevima našao i foto-reporter Mateo, Italijan. Živi u Bazelu. Bio je u Mitrovici i prošle godine…sada došao zbog izbora, a svirao bubnjeve. Mitrovčane je bilo teško pobrojati te večeri. Nekog bismo zaboravili. Italijane nije. Stranaca je ipak bilo. Posredno. Događaj je podržao UNMIK.
Jedna pesma te večeri je zvučala nekako drugačije nego ikada pre.
„Ain’t no love in the hart of the city“…. pevao je Dimitrije.
Ima li ljubavi u gradu u kome je i grada sve manje?
Osećala se melanholija sa kojom smo se ćutke prebrojavali te večeri i sa zebnjom čekali da se Akvarijus napuni toliko da ne možeš da dišeš. Ima li gradskih miševa dovoljno da ne možemo da dišemo jedni od drugih dok i uz pomoć Koverdejla pokušavamo da restauriramo kulturnu citadelu?
Ako nema grada u kome bi bilo ljubavi, ain’t it a pity?
Ain’t no “North city” in the hart of the city?
“Biće. Biće!” obećava Pera Rakić…
