Dramski umetnik Nebojša Milovanović izveo je sinoć pred mitrovačkom publikom autentičan, poetski program „Stend daun“ sa posebno osmišljenim podnaslovom za mitrovačko izvođenje – „Poezija radosti“.
Stend daun, za razliku od stend apa, ne postoji kao dramska forma. Milovanović ju je osmislio kako bi prkosno, svetu dokazao da neprolazne vrednosti poput najbolje poezije, nisu uzalud neprolazne.
I nema tog „poremećaja pažnje“ sa kojim Desanka Maksimović, Dobrica Erić, Mika Antić, Brana Petrović ili Aleksandar Sekulović, ne bi mogli da se izbore. A upravo oni, koristeći se sjajnom glumačkom umešnošću Nebojše Milovanovića, potpomognuti klavirskom pratnjom mladog Nikole Vidojevića, doneli su “Poeziju radosti” građanima jednog Umornog grada.
Vezivno tkivo između pesama, čini intimno pripovedanje, kroz koje se Nebojša povezuje sa čovekom u publici i ujedno objašnjava koncept primenjene književnosti.
Poštovanja vredna taktičnost sa kojom je Milovanović prišao mnogobrojnoj publici, hipersenzibilnost sa kojom je ovaj Valjevac oslušnuo raspoloženje stanovnika jednog Umornog grada, obzirnost prema njihovoj osetljivosti, naterale su ga da čak u hodu, prateći intuitivno refleksiju poslate energije, proširi podnaslov – Poezija radosnog tugovanja….
„Bilo je posebno emotivno večeras, s obzirom na trenutak u kome se vi nalazite, a i mi u centralnoj Srbiji. Ne možemo da budemo mimo tog vremena Ja sam večeras sebi dao za pravo da ovu poeziju koju sam izabrao da govorim, tako nazovem. Prvi put sam je tako nazvao jer čini mi se da je to emocija koja bi trebalo da preovlada zato što je u ovom trenutku neprestano ta neka teskoba pa i tuga s obzirom na sve okolnosti u kojima živimo. Ipak, svi ti pesnici čini mi se da su je pisali iz neke radosti – radosti života, iz radosti dara koji su dobili“ rekao je umetnik.
Velika je odgovornost na umetnosti jer ona vraća ideju o smislu, čak i u onim momentima kada se on, pod teretom teskobe, ne vidi najjasnije. Kad zagusti, umetnost se prva proteruje iz života, podseća Milovanović.
.„Najlakše je oduzeti umetnost. To je neki višak vrednosti koji ostaje kada podmirimo one osnovne potrebe, a tek onda ide ta potreba za kulturom. Veliku zahvalnost izražavam ljudima koji se u sredinama kakva je vaša bave time“.
Kaže da je umetnost zapravo potraga za istinom, da istina često ume da bude nedorečena, te da zato traži i trud i vreme.
Program koji je izveden u sebe uključuje i komične priče i ono što je Nebojša nazvao „dobronamernim vicevima”.
Jedan se izdvojio svojim dobronamernim društvenim angažmanom. Taj vic koji možda ipak to nije, govori o vrapčetu koje u trenutku kada nastupa smak sveta, leži na leđima i nožicama pridržava nebo koje se navalilo na zemlju. Kada ga daleko jači pitaju šta to radi i pritom omalovažavaju njegov pokušaj, vrabac im odgovara: „Ja prema svojim mogućnostima.“ Nije li u tom malom pojedinačnom doprinosu, snaga dovoljna da pridrži nebo koje se obrušava na sve nas?
„Ja se sa tim igram…. Kroz par rečenica eto izvučem poentu, a publika i sama to radi i zapamti. Jer i najobičniji vic, ako nije zlonameran, ima poentu, ima društveni angažman koji ste razumeli“.
Kada neko provede tako mnogo vremena u društvu najboljih pesnika, logično, počne i sam da piše. Ipak, Milovanović svoju poeziju izlaže jako retko i veoma stidljivo. Obećava, da će se kada bude došao sledeći put, osmeliti da je govori ovdašnjoj publici.
Izvođenje Stend dauna sa Nebojšom Milovanovićem organizovali su Studentski centar Priština – Kosovska Mitrovica i Studentski parlament.
