Božić je iskustvo zajednice ograničenog stvorenog sveta sa nadvremenim i beskrajnim Bogom koji se iz ljubavi stesnio, unizio, osiromašio nas radi da bi nam darovao svoje bogatstvo. Božić je najčudesnije krhko, milo, naizgled nemoćno, dete koje se rađa u stradalnom svetu da bi za njega stradalo. Ovaj prizor, nedosežnom tajnom sjedinjenja božanske i ljudske prirode u jednoj ličnosti, budući iz dubine obasjan večnom božanskom svetlošću, otkriva da je detence položeno u jasle Onaj koji Jeste, Prvi i Poslednji, Bog Živi. Božić je Bog u detetu.

To u božićnom intervjuu za NIN kaže njegovo preosveštenstvo episkop novobrdski Ilarion i dodaje da ovaj praznik ima mnogo simbolike.

Šta iz nje treba da naučimo?

U svom izvornom značenju, sam pojam simbol upućuje na povezivanje, jedinstvo. On je vidljivi deo nečega što je nedosežno, neshvatljivo. Simbol nije različit od onoga što simboliše, već ga čini realno prisutnim i povezuje nas sa njim. Sva božićna simbolika izvire duboko iz realnog istorijskog događaja da je Bog postao čovek, jedan od nas i da je sa nama. Božićni običaji, crkveni i narodni, odišu toplinom porodičnog ognjišta i upućuju nas ka detinjstvu kroz bezazlenu igru i zajedničku pesmu. Svi ovi običaji simbolišu prisustvo među nama malog deteta koje je predvečni Bog.

Kada pogledamo ikonu koja predstavlja događaj Rođenja Hristovog u Vitlejemu, vidimo tek rođenog Bogomladenca, Spasitelja ljudskog roda svih pokolenja, spasitelja čitavog kosmosa, Njegovu Presvetu Majku, Obručnika Josifa, neuke pastire, učene mudrace sa Istoka, životinje, angele na nebesima, zvezde na nebu. Ta ikona je zapravo prava slika Crkve. Jer, Crkva je zajednica, Crkva je Sabor, što i jes[1]te drugo ime Crkve. Ljudi različitih socijalnih grupa, rasa, sva tvorevina pojanjem slavi Boga i klanja se malom Hristu, Sinu Božjem. I šta njima, neposrednim svedocima prvog Božića, a i nama koji posmatramo tu ikonu, daje To maleno, po ljudskim merilima potpuno nemoćno dete?

Šta daruje?

To maleno dete svima daruje mir svoj, mir Božji, mir koji nadahnjuje; mir u kome nestaju sve razlike među ljudima. Božić nam otkriva da u Crkvi  “nema više ni Judejaca ni Jelina; nema više ni roba ni slobodnoga; nema više ni muškog ni ženskog; jer ste svi vi jedan u Hristu Isusu“ (Gal  3,27). U tajni Božića spoznajemo da smo Crkva u kojoj smo svi jedno i jedni dru[1]gima potrebni. Mislim da je to, posebno u ovom času, prava poruka Božića.

Razumemo li i danas duboko značenje Božićnog pozdrava “Mir Božji, Hristos se rodi” i znamo li kao hrišćani da ga sledimo, odnosno da jedni drugima oprostimo sva ogrešenja, kako bi potom i sam Bog to uradio?

Jevanđelje nam prenosi nebozemnu pesmu koja nas uvodi u tajnu spasenja cveta: ,,Slava na visini Bogu i na zemlji mir a među ljudima blago[1]voljenje (dobra volja)!” Da bi na zemlji vladao istinski mir, treba da se prethodno uznese slava Bogu Višnjem. Neophodno je da sa verom uđemo u dramu odnosa sa Bogom. Ako taj odnos, u nekom trenutku, postaje i rvanje sa Bogom, pogledu na praoca Jakova, ne puštajmo se, do svitanja, iz tog zagrljaja da bismo primili blagoslov sa visine. Iz drame odnosa sa Bogom kome uznosimo  slavu rađa se mir koji treba da vlada na zemlji. Tek kada se ljudi izmire sa Bogom, među njima se nastanjuje dobra volja. Onda se mire među sobom i vascelom tvorevinom Božjom

Koliko se Srbi mire među sobom? To vas pitam jer ponašanje mnogih od nas ukazuje da nismo savladali osnovne crkvene norme, poput 10 božjih zapovesti, koje, s obzirom na dešavanja u društvu, bar kada je reč o korupciji, ubistvima, kao da su zaboravljene?

Zločin, otimačina i krvoproliće su saputnici ljudske zajednice, izgleda, od kada ona postoji. Po Svetom pismu već prva dva brata na svetu su se podelila na žrtvu i ubicu. Neki teoretičari smatraju da je formiranje prvobitne ljudske zajednice bilo nemoguće bez krvoprolića, bez žrtvovanja nekog člana zajednice koji je bivao proglašen odgovornim za zlo koje je i sve ostale pritiskalo. I današnja ljudska zajednica pati od različitih oblika surovog neopaganizma, od u istoriji nezapamćenog broja nerođene dece koju roditelji ubijaju, preko različitih oblika fizičkog nasilja među ljudima, do široko rasprostranjene i normatizovane verbalne ili neverbalne agresije, kroz toliko prisutan prezir, aroganciju, vređanje i nipodaštavanje svakoga ko drugačije misli i oseća.

Ima li leka za to?

Svako od nas ima, Bogu hvala, mogućnost da se od traženja krivca, da bi ga prineo na žrtvu, okrene ka borbi protiv zla u sebi koja će, ako bude iskrena i dosledna, da nas dovede pred Bogomladenca Hrista ,,Koji dođe u svet da spasi grešnike od kojih sam prvi ja!” po rečima svetog apostola Pavla. Kada počnemo da postajemo svesni koliko doprinosimo univerzalnom zlu, ostaje nam da se iz krvavog vrtloga i uvek novih oblika paganizma okrenemo veri naših otaca. Veri koja počiva na savršenom zakonu ljubavi prema Bogu i prema bližnjem. Nebrojeni su primeri i danas, u našem narodu, istinskih pokajnika i boraca za Carstvo nebesko. Za mnoge među njima ne biste, gledajući spolja, ni pomislili da su istinski verujući, ali Bog gleda ne na lice nego na srce. Nije zahvalno procenjivati ko je istinski verujući zbog neuhvatljive tajne ljudske ličnosti koja u trenu može da se iz osnova promeni.

Božić je porodični praznik, ali u našem društvu čini se da je porodica u krizi. Da li je to samo utisak i koja je Vaša poruka mladim roditeljima?

Ko želi da gradi zajednicu, treba za nju da se žrtvuje. Kada umine početni entuzijazam između muža i žene, obasjane njihovom uzajamnom ljubavlju, na videlo izlaze njihove slabosti, strasti, strahovi, sebičnost… Borbi protiv navedenog, njih dvoje treba da se predaju sa verom i radošću i da budu zahvalni što je njihova uzajamna ljubav uspostavila dijagnozu bolesti kod oboje. Predstoji proces lečenja, a lek je opet ljubav prema Bogu i bližnjem koja se kroz različita iskušenja produbljuje i usavršava.

Kojim lekom zaustaviti mlade da napuštaju zemlju, šta bi država, a šta Crkva mogle da učine ?

Na svima nama je da, lečeći međusobne lične odnose, kao logičnu posledicu toga stvaramo pravednije i mirnije društvo u kome će ljudi želeti da žive.

Vi niste svedok teških vremena kada je država sputavala Crkvu. U javnosti se, međutim, sada stiče utisak da se SPC mnogo približila državi, tačnije vlasti. Ima li istine u tome?

Od svog nastanka pa do danas Crkva se razvijala u različitim društvima i državnim administracijama sa kojima je nužno bila u nekakvom odnosu. Istorija beleži različite dinamične odnose Crkve i države. Vremena se menjaju tako da, pored perioda međusobnog poštovanja i saradnje na opšte dobro, država nekada Crkvu goni, a nekada želi da je instrumentalizuje radi ovozemaljskih ciljeva. Izraz pravoslavlje je na svome značaju posebno dobio u epohi borbe Crkve nekad i protiv države koja je neretko htela da menja veru prilagođavajući je svojim ciljevima. Najvažnija tačka dodira Crkve i države je, po mom skromnom mišljenju, živa ličnost. Kada je neki nosilac vlasti u državnoj administraciji iskren i posvećen Hrišćanin i kada, utešen zajednicom sa Bogom i ljudima na svetoj Liturgiji, nastavlja svoje služenje bližnjima kroz ono za šta je nadležan. Takvih ljudi je, hvala Bogu, uvek bilo, čak i u vremenima progona, kada ih je bilo svakako manje, a ima ih i danas.

To Vas pitam jer se poslednjih dana različito tumači izjašnjavanje SPC o blokadama i protestima na fakultetima, na kojima se traži odgovornost za smrt ljudi u Novom Sadu. Jedan deo javnosti kritikuje i Njegovu svetost patrijarha Porfirija zbog uopštene izjave vezane za ove događaje. Da li ima osnova za kritike?

Hristos je jednom čoveku, koji ga je molio da kaže njegovom bratu da podeli sa njim nasleđe, odgovorio: ,,Čovječe, ko mene postavi sudijom ili djeliteljem nad vama?” (Lk. 12,14) Zbog toga što nije prihvatio da ga učine ovozemaljskim carem i vođom u borbi jedne grupe ljudi protiv drugih, Hristos je i bio razapet na krst. Društveni problemi su manifestacija, simptom poremećenih ličnih odnosa među ljudima. Crkva, odnosno Živi Bog koji je u njoj prisutan, leči te odnose, a pravednije društvo je samo posledica suštinski boljih ličnih odnosa među nama.

Hristos, govoreći o tome kako ne možemo da služimo Bogu i mamonu (božanstvu zemaljskog blagostanja), dodaje: ,,Ištite najprije Carstvo Božje i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.” Potvrda ovakvog opredeljenja se vidi u odsustvu društvene aktivnosti prvobitne Crkve oko svrgavanja najsurovijeg i najnepravednijeg oblika ljudskog društva – robovlasništva. Apostol Pavle upućuje na suštinsku promenu odnosa između gospodara i robova koji su postali Hrišćani, što će i dovesti vremenom do promena u društvu. Svako od nas ko sebe smatra Pravoslavnim Hrišćaninom treba da, u skladu sa mestom koje u društvu zauzima, a po svojoj savesti, gradi zajednicu sa Bogom i bližnjim, a potom i da doprinese boljitku u društvu boreći se protiv nepravde, prostakluka, nasilja i otimačine.

Šta to znači?

Crkva je ,,na strani” svakog čoveka koji tako čini. Ako je osnovni zahtev studenata traženje odgovornih za smrt 15 osoba u novosadskoj tragediji, a Patrijarh Porfirije to potvrdi besedom u Sabornoj Crkvi, ne vidim šta je tu „ne baš jasno”, a svagdašnji oprez, da se ne bi desilo ”nešto neuputno” po rečima blažene uspomene Patrijarha Pavla, sprečava služitelje oltara Hristovog da ne srljaju u oblast za koju nemaju mandat, dajući pompezne izjave koje suštinski ne donose boljitak, a mogu da doprinesu produbljivanju podela i dodatnoj destabilizaciji u društvu ili čak još tragičnijem ishodu.

Kada smo kod podela, ima li ih u SPC ? Pitam Vas jer se u poslednje vreme čuju takvi tonovi i od nekih velikodostojnika, koji zbunjuju verni narod?

Ne samo u poslednje vreme, nego oduvek je bilo pojedinaca, klirika i laika koji su svojim istupima izazivali zbunjenost ili smutnju kod vernika. Podele nisu u prirodi Crkve.

Neko može od Crkve da se odvoji, a ona uvek ostaje zajednica jedna i nepodeljiva. Mogu se, doduše, čuti i među arhijerejima raznovrsna mišljenja u vezi sa raznim aktuelnim pitanjima, što ne mora da bude problematično ako ona ne zadiru u samo biće Crkve. U Crkvi oduvek negujemo tradiciju konstruktivnog, bratskog dijaloga kojim se učvršćuje naše jedinstvo.

Koliko je jedinstvo SPC oko Kosova i Metohije? Upokojeni patrijarh Irinej bio je dosledan zagovornik da KIM mora da ostane u sastavu Srbije. Koliko su tačne priče da je vrh SPC saučesnik u navodnim dogovorima Beograda i svetskih sila o priznanju nezavisnosti?

Da li ta doslednost postoji i danas? To što dobro poznajem prilike u južnoj srpskoj pokrajini zaista mi daje za pravo da mogu odlučno da odbijem te priče koje se, čak i ovde, reprodukuju. Patrijarh, Mitropolit Teodosije, Sinod, Sabor, druge vladike bezbroj puta su govorili o Kosovu i Metohiji na isti način na koji su govorili i počivši naši veliki poglavari Irinej i Pavle. Crkva je u poslednje tri decenije desetinama i desetinama puta objavljivala svoj stav, ali nema gluvljeg od onog koji neće da čuje i slepljeg od onoga koji neće da vidi. Da ne kvarimo uzvišenost današnjeg velikog praznika analizirajući porive koji kreiraju takve priče.

Ti porivi nemaju osnov?

Dovoljno je reći da su njihove namere potpuno suprotne onome što za KiM čini patrijarh Porfirije, izražavajući čitavu našu Crkvu, čitav naš pravoslavni narod. A vernici na KiM veoma dobro znaju i osećaju šta Crkva čini za njih. Uostalom, Crkva je neprestano prisutna kroz svoga episkopa,sveštenike, monahe i monahinje i verni narod. Istorijsko iskustvo ih uči da su se različite administracije i uprave kroz vekove smenjivale na KiM, a Crkva je ostajala i opstajala na našoj Svetoj zemlji, u onoj meri u kojoj je uspevala da ostane van različitih borbi za ,,carstvo zemaljsko”, a prilagođavajući se okolnostima koje su se menjale. Danas kao i nekada Crkva potvrđuje svoje opredeljenje za ,,Nebesko Carstvo” koje se projavljuje kroz Svetu Liturgiju, koja se u Crkvi događa.

Crkvena uprava je, na svim nivoima, pozvana i obavezna da, pre svega, brine o svom vernom narodu – živoj Crkvi, o duhovnoj i kulturnoj baštini, odnosno imovini koja je u vlasništvu SPC, a nekada i o imovini naših vernika, te pored svega toga treba da se bori za očuvanje našeg identiteta. Sve gore pobrojano je političkim projektom nezavisnog Kosova direktno ugroženo, te je i stav Svetog arhijerejskog sabora potom pitanju jasan i nepromenjen, a najbolje ga oslikavaju reči blaženopočivšeg Patrijarha Irineja da se ono što je na silu oteto kad-tad može povratiti, a da je ono što je predato izgubljeno u nepovrat.

Tim političkim projektom i SPC je postala meta Prištine. NIN je pisao da je, posle Banjske, na sceni novi vid pritiska, i to kroz neargumentovane optužbe da se u srpskim crkvama i manastirima i oružje krije. Koliko ovakve stvari uznemiravaju sveštenstvo, ali i srpski narod na KiM?

Jasno je da sa svih strana i razli[1]čitim povodima Crkvu pokušavaju da uvuku u politiku, o čemu je već bilo govora, a oni koji Crkvom upravljaju to treba da izbegnu. Zahvaljujući preventivnom, a u slučaju potrebe brzom i efikasnom, delovanju Eparhije raško -prizrenske, na čelu sa mitropolitom Teodosijem, većina predstavnika međunarodnih organizacija, kao i predstavnika najuticajnijih država sveta, ako ne i svi, svesni su da SPC nema nikakve veze sa tragičnim incidentom u selu Banjska, u blizini istoimenog Manastira, a koji je doprineo drastičnom pogoršanju bezbednosti našeg življa pre svega na severu Kosova i Metohije.

Remete li jedinstvo SPC i optužbe političara, pa i velikodostojnika drugih vera, regiona da širi ideju o srpskom svetu?

Ne. Zato što te optužbe nisu tačne. Nisam čuo da neko od predstavnika naše Crkve promoviše takozvani srpski svet. Potrebno je, smatram, da se naglašava da je SPC, gde god da se nalazi, deo jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.

SPC je i u Hrvatskoj. Kakav je njen odnos sa Katoličkom crkvom, koliko je poboljšan dolaskom na čelo SPC Patrijarha Porfirija i može li kanonizacija Alojza Stepinca da poremeti taj dobar pravac?

Izbor, po prvi put u istoriji, za kardinala nadbiskupa beogradskog, koji je pritom rođen u Srbiji i odlično govori naš jezik, svakako je pokazatelj dobrih odnosa Rimokatoličke i SPC. Nadamo se da će preuzvišeni kardinal Ladislav Nemet, kroz poverenu mu službu, dodatno doprineti unapređivanju međusobnih odnosa naših crkava. Njegova svetost Patrijarh Porfirije svakako ima dugogodišnje iskustvo vezano za odnose sa Rimokatoličkom Crkvom, a kao Mitropolit zagrebačko-ljubljanski stekao je reputaciju čoveka koji gradi mostove među ljudima bez obzira na to što je bio predstojatelj Crkve Božje na prostoru obremenjenom teškim traumama iz bliske i dalje prošlosti. Posebno je značajno, u kontekstu vašeg pitanja, da se naglasi poštovanje koje Papa Francisko gaji prema našoj Crkvi i Patrijarhu Porfiriju, što je izuzetno važno, posebno u vezi sa stavom Svete Stolice o Kosovu i Metohiji, kao i o razumevanju naše pozicije u vezi sa kardinalom Stepincem.

Šta je bio povod da Vi svoj mir nađete u manastirskim i crkvenim odajama, a ne na pozorišnim daskama? Šta je presudilo da aplauze zbog blistave glumačke i muzičke karijere zamenite tišinom pravoslavne vere?

Predivan i inspirativan život ima smisla napustiti samo ako se doživi nešto još lepše, dublje, jače, istinitije, postojanije. Susret sa Bogom u Manastiru Visoki Dečani je učinio da moj život zanemi pred Onim koji je za sebe rekao da je Život.

Kako je nekadašnji mladi rok muzičar Rastko Lupulović shvatio da rokerska sloboda nije prava i koliko je prisustvo nekadašnjih kolega, Voje Brajovića, Tanje Bošković, Nenada Jezdića, Milice Mihajlović, Branislava Zeremskog, činu vaše hirotonije podsetilo na neke vaše ”druge” dane?

Bogu sam blagodaran na čudesnom životnom putu koji mi je darovao. Posebno su mi bitna prijateljstva I trudim se da ih negujem. Svaki čovek je dragocenost. U svakom čoveku, a posebno u prijatelju, možeš da sretneš Boga. Odlaskom u manastir život mi se iz osnova promenio. Vremenom sam ipak počeo da uviđam da ću u Crkvi moći još više da umnožavam darove koje mi je Bog dao, posebno onda kada nisam vođen sopstvenim planovima i ambicijama nego kada nešto činim iz poslušanja na koje sam se kao monah zavetovao. Danas, osećam još prisnije zajedništvo sa mnogim ljudima koje poznajem od rane mladosti. Nastavljamo zajedno ovo putovanje koje zovemo život.

Na tom putovanju, koju muziku danas slušate i za koga navijate?

Ne stižem da često slušam muziku, premda se desi da nešto ,,za svoju dušu” otpevam ili odsviram sa prijateljima. Od kada sam čuo da u Podgorici postoji Fudbalski klub Ilarion, postao sam navijač. Dobio sam i dres na poklon.

Ima li tog kluba na društvenim mrežama i kakav je vaš odnos kao mladog čoveka prema digitalnim tehnologijama?

Zagazio sam u poznu, ako ne i du[1]boku, mladost. U oktobru sam napunio pedeset godina.Društvene mreže koristim za komunikaciju i informisanje, ali se trudim da, koliko mogu, izbegavam komfor koji pruža virtuelni svet. Hrišćani treba da žive dvomilenijumskim iskustvom saživota sa Ovaploćenim Logosom Božijim, koga naši preci, od apostolskih vremena do danas, videše, sagledaše i rukama opipaše.

Iskustva, poput veštačke inteligencije su nova. Plašite li se njenih mana i imate li utisak da je Isus nestao u veku ove novotarije i šta bi mogla da ga pita?

Koristim aplikaciju za takozvanu veštačku inteligenciju i nalazim da može da bude vrlo korisna za učenje i profesionalno usavršavanje. Ona je proizvod one prirodne, Bogom stvorene ljudske razumnosti, koja od iskoni traga za smislom, punoćom, celinom, slobodom, ljubavlju, Bogom, a u susretu sa Isusom Hristom, u mom slučaju, ona je čula: ,,Ja sam put, istina i život”.

Comments