Za Kim piše Aleksandar Dunđerin
Višestruko i višestrano uskraćivanje slobode, zatočeništvo u jednoumlju, oportunizam, a u najboljem slučaju zatvaranje u sopstvenu kulturnu tradiciju i proverene nacionalne vrednosti, bez preterane želje da se upozna i prihvati Drugo i Drugačije. To je, ukratko, kontekst u kojem već decenijama obitava dominatni tok srpske kulture na Kosovu.
Ona je, prošle, 2024. godine dodatno bila opterećena zatvaranjem ionako nedovoljno funkcionalnih institucija Republike Srbije, drastičnim pogoršanjem statusa srpskog stanovništva, dodatnim odlivom njegovog obrazovanog dela, pre svega omladine. Ionako malobrojna, oni su ipak bili jedina publika kada je o visokoj kulturi reč.
Na prvi pogled čini se da su preostali srpski umetnici, intelektualci, kulturni poslenici zaboravili da se njihova svrha postojanja gubi ukoliko ne postoji kontinuirani stvaralački susret, afirmacija kritičkog promišljanja stvarnosti, sloboda izražavanja, kulturna pobuna. Kultura jednog naroda na jednom prostoru (ukoliko taj narod zaista želi da preživi na tom prostoru) ne sme da se svodi samo na folklor, očuvanje tradicionalnih vrednosti i kulturne baštine, a još manje na fingirani dijalog sa drugim narodom koji, upravo zato što je neiskren, nikada neće dovesti do pomirenja i budućeg suživota zasnovanog na evropskim kulturnim obrascima koji, opet, postoje samo u političkim agendama, a ne u umetničkim praksama.
Kulture nema bez slobode ili, ako je ona ugrožena, bez pobune.
Uostalom, najznačajnija srpska kulturna baština na Kosovu nastala je kao izraz slobode i pobune, ona je neponovljivo, autentično i originalno svetsko kulturno blago, baš zato što je u svoje vreme bila avangarda, što je premašila horizont očekivanja ondašnje javnosti.
Zbog veoma specifične i kompleksne situacije na Kosovu, i veoma teške za život, naravno – što je posledica u velikoj meri oportunizma i licemerja i srpske kulturne i inetelektualne elite – danas biti slobodan srpski umetnik na Kosovu znači hodati po tankoj liniji između uvažavanja realnosti i čina izdaje.
Uprkos svemu
Na Kosovu, uprkos svemu, i danas žive takvi značajni pojedinci, ličnosti, čak i veliki umetnici savremenog doba.
Jedan od njih je i reditelj Nenad Todorović, radnik Narodnog pozorišta Priština. Upravo su dve njegove predstave – „Top je bio vreo“ i „Čekajući kraj partije“ – obeležile scensku umetnost na Kosovu tokom 2024. godine, a verovatno svojom vrednošću mogu da se ubroje u bolje ovogodišnje predstave srpskih teatara.
Postavljajući na scenu roman Vladimira Kecmanovića (premijera 10.12.2023. u Gračanici) koji opisuje opsadu Sarajeva tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog veka, Todorović zapravo govori i o srpsko-albanskim odnosima u ovom veku, ali pre svega o virusu kraja sveta koji je, po rečima reditelja, „već dobrano zaposeo dnevnu, ušao u spavaću, i drži nam sveću.“
Predstava se izvodi u malom klaustrofobičnom zagušljivom prostoru, gde ne postoji rampa, uz kontinuirane iritantne zvukove (škripa, sirena), neprekidno gašenje i paljenje svetala, tako da ni publici ni glumcima ni u jednom trenutku nije prijatno.
Todorović je želeo da bude nekorektan, teskobu ljudi koji žive na Kosovu samo je pojačao, ne pružajući im ni katarzu ni utehu, pokazujući da zadatak umetnosti nije da publici skrene misli sa turobne svakodnevice, već da ih dodatno opomene i optereti, darujući im nepodnošljive bubnjeve apokalipse. Tako nešto nikada nijedan srpski reditelj nije ponudio kosovskoj publici.
Najnovijom predstavom „Čekajući kraj partije“ Todorović je pokazao da je prirodno stanište Beketa upravo na Kosovu, kao i da ambijentalni teatar može da bude estetski izbor reditelja u Zagrebu, Beogradu, Kragujevcu, ali da je on egzistencijalna nužnost reditelja na Kosovu. Provokativnost, hrabrost, drskost, spremnost da se uvek iznova izneveri horizont očekivanja gledaoca, da se bude intelektualno superioran u iznošenju brutalnih istina, čini Nenada Todorovića ličnošću koja će najverovatnije biti neizostavni deo bilo kog pregleda srpske scenske umetnosti u budućnosti.
Ipak postoji i na Univerzitetu u Prištini
Kada bi na Kosovu postojalo logično razmišljanje, upadljivo ćutanje profesora i studenata Univerziteta u Prištini krajem 2024. godine, izazvalo bi čuđenje javnosti.
I profesori i studenti imali bi dvostruki razlog za pobunu – s jedne strane da pruže podršku kolegama sa ostalih univerziteta u Srbiji (čiji su deo) koji su „u blokadi“, a sa druge strane da izraze javni bunt zbog represije prištinskih vlasti nad njihovim sunarodnicima na Kosovu.
Bunt ipak postoji i na ovom Univerzitetu, opet zahvaljujući istaknutim pojedincima.
Čita se krišom
Jedan od njih je i student četvrte godine Sociologije na mitrovičkom Filozofskom fakultetu. Reč je o trenutno najaktuelnijem, najhrabrijem, najprovokativnijem, najpopularnijem srpskom satiričaru Jovanu Zafiroviću. Rođen pokraj Raniluga u Kosovskom Pomoravlju, studira u Mitrovici, a radi u Beogradu, kao medicinski tehničar. Uprkos tome, odličan je student, dobitnik velikog broja priznanja za svoj književni rad, prethodna knjiga aforizama „Glavom kroz stid“ predstavljala je Srbiju 2023. godine na Sajmu knjigu u Frankfurtu na izložbi „Najlepše dizajnirane knjige u svetu“.
Međutim, upravo ta neprekidna putovanja na relaciji Beograd – Mitrovica – Ranilug, omogućili su Jovanu Zafiroviću da bolje upozna i sagleda uzroke i posledice našeg posrnuća, i da ih na maestralan način pretoči u formi aforizama i satiričnih priča u novu knjigu „Kosovski cirkus“ koja je po mnogim parametrima obeležila književnost Srba na Kosovu 2024. godine. Objavljena kao zajednički poduhvat izdavača sa Kosova, ona će verovatno biti najprodavanija knjiga sa Kosova u ovom veku. I, što je važnije, ostaće svedočanstvo o jednoj specifičnoj percepciji stvarnosti, jednom sasvim drugačijem narativu književnosti Srba na Kosovu, onom koji sagledava tragediju jednog naroda u njegovom hodu po tankoj žici između, kako to kaže jedan od recenzenata Zafirovićeve knjige Aleksandar Ćuković, „uvažavanja realnosti i čina izdaje“.
Kao „tačni hroničar naše stvarnosti“ i „profiter našeg posrnuća“, kako ga vidi njegov kolega Zoran Kesić, Zafirović u aktuelnoj srpskoj satiri zauzima isto ono mesto koje zauzima Nenad Todorović u scenskoj umetnosti. Obojica su surovi i bezobrazni autori čije delo više nervira i plaši, nego što pruža zadovoljstvo pri čitanju.
Zafirović je čak uspeo što nije nijedan njegov kolega pre njega: ni u Gračanici, ni u Mitrovici, ni u Beogradu, više se niko ne smeje njegovim aforizmima – oni izazivaju teskobu i neprijatnost. Nerviraju. Navode na misao o neophodnosti pobune. Zato su neki od njegovih aforizama ispisani na parolama aktuelnih studentskih protesta u Beogradu i Novom Sadu. U Mitrovici se knjiga aforizama Jovana Zafirovića najbolje prodaje, ali se još uvek čita krišom.
Gospodin Sistem
Kada je već reč o pobuni, najveći muzički događaj u 2024. godini bila je promocija novog albuma mitrovičkog benda „Škart“ „Mister System“. „Škartovce“ i publika i mediji uglavnom doživljavaju i najavljuju kao pank bend. U svetu, ta muzika se danas posmatra kao kulturna baština. Baština, koja, istina, živi, i koja se neguje u mnogim alternativnim mestima širom planete. Jedan od tih kutaka je i Mitrovička rok škola. Iz nje su iznikli i „pankeri“, potencijalni „antijunaci“ novoga veka okupljeni oko grupe „Škart“.
U novom albumu „Mister System“ ne preovlađuju toliko zvuci panka, a kratke pesme su možda i jedino što „Škart“ povezuje sa ovim muzičkim pravcom. A te reči su i najvažnije, jer je ideja panka zadržana najviše u tekstovima pesama „Mister System“. „Škart“ u njima potencira teme surove realnosti urbanog života, nepravde, mnogih društvenih anomalija, malograđanštine i licemerja savremenog čoveka.
Već sam naslov albuma nagoveštava da su pesme usmerene protiv (svakog) sistema, establišmenta, da prozivaju autoritete. Politički stav, poziv na pobunu, pa i na sukob, eksplicitno je saopšten.
Album „Mister System“ zaista ima provokativne stihove. Nisu toliko sirovi (čini se da nema nijedne psovke) i brutalni kao u tradicionalnom panku, možda su previše „upeglani“, upristojeni, ali su veoma hrabri (ovo su najhrabrije pesme stvorene na Kosovu u poslednje dve decenije), iskreni i veoma važni u ovom trenutku.
Tanka linija
Jer biti Srbin na Kosovu, a biti protiv bilo kog sistema, znači hodati po tankoj liniji između uvažavanja realnosti i čina izdaje. I to je ono što povezuje Nenada Todorovića, Jovana Zafirovića i grupu „Škart“. To je taj novi narativ u srpskom pozorištu, srpskoj književnosti i srpskoj muzici stvaralaca sa Kosova, a time i novum u ovdašnjoj umetničkoj praksi koji zaslužuje da ponese epitet kulturnih događaja koji su obeležili 2024. godinu.
Ovi autori svojom savremenošću, originalnošću, autentičnošću i estetskom i umetničkom vrednošću svedoče o postojanju urbane kulture na Kosovu, ali su takođe i ličnosti koje imaju moralni refleks da reaguju na društvene anomalijame. Bez obzira na rizik. A rizikuju mnogo.
Jer, opasno je hodati po tankoj liniji između uvažavanja realnosti i čina izdaje.
