Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasilje u porodici je pojam koji se obično odnosi na nasilje između supružnika ili supružničko zlostavljanje, ali takođe može da se odnosi i na nevenčane intimne partnere ili jednostavno ljude koji žive zajedno.
Ako želimo da napravimo uporedno stanje o nasilju u porodici, u odnosu na prošlu godinu kada je u pitanju sever Kosova, imamo vrlo malo podataka, to možda može da ima kosovska policija, ali ako pogledamo duži vremenski period, naročito od vremena korone, nasilje jeste u porastu, kaže Biljana Jaredić.
„Porast nasilja u porodici je opšti trend, pokazala su istraživanja organizacije OEBS, kroz različite analize tokom epidemije Kovid i socijalne izolacije. Međutim uvek postoji pitanje da li je nasilje u porastu u odnosu na raniji period ili su kampanje u javnosti doprinele da se nasilje samo češće prijavljuje. Različiti poremećaji mentalnog zdravlja utiču na to da neko postane nasilnik”, dodaje Jaredić.
Kako prepoznajemo ponašanje koje vodi ka nasilju u porodičnom okruženju?
Često se misli da su nasilnici mentalno bolesni i imaju određene karakteristike bolesti, međutim možemo reći da su to određeni profili ličnosti koji ne moraju imati određenu mentalnu bolest. To je način njihovog funkcionisanja, način kako oni vrednosno posmatraju svet, druge ljude, način na koji oni posmatraju svoju ulogu unutar porodičnog sistema i društvenog sistema.
„Vrlo retko ćete naći nekog nasilnika koji je počinio nasilje u porodici, da će drugima ukazivati na to, da se moraju ponašati prema drugim ljudima loše. Na primer na pitanje, koje sam postavljala u Centru za socijalni rad: Zašto si udario ženu?, dobijla sam odgovor: „ Nije se dobro ponašala“, a kada pitam zašto nisi nasilan van kuće, kad se neko ne ponaša kako treba, odgovor je „Pa to je kažnjivo zakonom“, prepričava Jaredić.
Šta je društveno kulturološki prihvatljivo; Nasilje u porodici nekad i sad
„ Kada se vratimo 60 godina ranije, muž, otac je u porodici bio predstavljen kao neko ko je glava porodice i neko ko je zadužen za vaspitanje čitavog porodičnog sistema. Tada kulturološki, društveno je bilo prihvatljivo da se članovi porodice kažnjevaju na različite načine, pa i na fizički način. To je bio društveno prihvatljiv način, da neko ko je glava porodice, odgovoran je za porodicu i na taj način tretira ostale članove.
Danas je i zakonom zabranjeno da bilo koga fizički kažnjavate i dete i ostale osobe, a nije muž taj koji je osnovna vrednost, sa svim moralnim vrednostima unutar porodičnog sistema, da bi sve ostale usmeravao.
Priča o nasilju mora da postoji konstantno, a ne samo u kampanjama kao što je „16 dana aktivizma“ već tokom čitave godine, jer brojni ljudi koji žive u ruralnim sredinama, nemaju dovoljno obrazovanja, a načine vaspitanja su učili od ljudi koji su ih vaspitavali, i mogu pribeći tome jer ne znaju za drugačije mehanizme u vaspitanju dece.
Kada je u pitanju nasilje nad ženom u porodici postavlja se pitanje „Šta je najčešći problem“?
Prof dr Biljana Jaredić objašnjava da nije problem u ženi, nego je nasilnik taj koji je nesiguran.
„Obično je pitanje pozicije moći. Kada primetimo da nam neko krade moć, mi koristimo sve one resurse kojim hoćemo da dokažemo svoju moć. Kad to ne možemo načinom pregovaranja, ubeđivanja i tako dalje, onda mi koristimo fizičku snagu da pokažemo da smo moćni. To onda dovoljno govori o muškoj slabosti. Naravno da su muškarci svojom fizičkom strukturom jači pol nego žene. I šta su onda u toj situaciji pokazali? Pokazali su u stvari da su slabi.
U porodičnom sistemu, žene obično misle, i to je osnovna varka, da su one nešto uradile, i zato ih nasilnik i drži tako i manipuliše njima, jer veruje da su one napravile neko loše ponašanje, pa je onda on morao tako da ih prevaspita, smiri, umiri…..Nasilnik je u porodici taj koji najčešće uzima ulogu i policjca i tužioca i sudije i advokata. On vrši odbranu žrtve, presuđuje joj i nakraju daje adekvatnu kaznu“, objašnjava Jaredić.
Suština u porodici je u samom konstruktu ličnosti osobe koja je nasilna. Ta osoba je formirana kao nasilnik. Nasilnici obično koriste nasilje kao manipulaciju,”desilo se jednom, neće više da se ponovi nikada”.
“Kada se jednom desi, dešavaće se uvek”, kaže Jaredić i objašnjava da kada je u pitanju nasilje ne samo nad ženom, već i nad starijim članovima porodice, majkom, ocem ili mlađom populacijom, decom, to je konstrukt na osnovu koga ta osoba funkcioniše. To je njen mehanizam. Zašto je to tako? Zato što je ta osoba možda odgajana na isti način. Veliki procenat nasilnika odgajan je u disfunkcionalnim porodicama u kojima je vršeno nasilje. Tako devojčice kasnije za supružnike uzimaju osobe od kojih kao i njihove majke trpe nasilje, a dečaci budu nasilni kao što su bili njihovi očevi”.
Direktno i indirektno nasilje u porodici
Maloletna deca su vrlo često izložena svedočenju nasilja u porodici, usvajaju loše modele vaspitanja i na kraju i sami postaju nasilni.To je lanac nasilja koji se prenosi sa roditelja na decu koja u velikom broju slučajeva odrastaju u nezdravom porodičnom okruženju. Oni tada nisu direktno na meti nasilnika, već indirektno kao posmatrači ružnih scena nasilnog ponašanja.
“Direktno žrtve nasilja mogu biti supružnici, bilo žene ili muškarci, iako se u 90 posto slučajeva žene prijavljuju kao žrtve, ali i deca. U velikom broju slučajeva deca imaju potrebu da zaštite majku, pa često staju između nasilnika i majke pa tako i oni postaju direktna žrtva. Ali, sva ona deca koja prisustvuju nasilju su idirektne žrtve nasilja. Koji je procenat njih koji su izloženi takvom nasilju, ne možemo nikada da znamo jer se ne prijavljuje u dovoljnoj meri”, dodaje Jaredić.
Ona kaže da je vrlo važno da se svako nasilje prijavljuje, da institucije prijavljuju nasilje. Nasilje nad nekim je vidljivo kada je fizičko (povrede, modrice…), ali postoje druge manje vidljive vrste nasilja (psihičko, enkonomsko…) koje se teško dokazuju, a mogu stvoritii i veću bol. Ekonomsko nasilje je sve više u ekspanziji i ne vrši se samo među supružnicima, već mogu takvo nasilje da vrše i deca nad roditeljima i to onim ostarelim, koji imaju jedina sigurna primanja.
Edukacija i prevencija porodičnog nasilja
Iako je u poslednjih godina bilo različitih inicijativa usmerenih na promociju zakona o zaštiti od nasilja nad ženama na Kosovu, i informativnih kampanja o različitim oblicima nasilja nad ženama i promovisanju uloge institucija, broj slučajeva nasilja nad ženama i dalje zabrinjava.
Svi ovi aspekti u kombinaciji čine žene nevoljnim da prijave nasilje koje je izvršeno nad njima, dok je broj prijava i dalje nizak u poređenju sa velikim brojem devojaka i žena koje su doživele neki oblik nasilja. Zato je potrebna dodatna edukacija i prevencija sa smernicama od strane stručnjaka
Prof. dr Biljana Jaredić psiholog kaže da se prevencija nasilja vrši tako što se ljudi edukuju. Prvo govori im se da je to zakonski kažnjivo, drugo, daju im se adekvatni modeli ponašanja ako oni to nemaju ili nisu imali u svom porodičnom sistemu.Ljudi koji žele da napreduju uvek mogu raditi na sebi a preventivne metode su jedna od mogućnosti da se dođe do rešenja.
“Međutim ne možemo mi uvek računati na dobru volju ljudi, ljudi se uglavnom u većem procentu ponašaju funkcionalno, mora postojati zakon i određene sankcije. Problem tu najčešće leži u zakazivanju institucija koje se bave borbom protiv nasilja.Počev od policajaca, koji na trenu mire supružnike umesto da ih privode nadležnim organima, pa preko tužioca i sudija koji takođe pokušavaju da mire a ne da rade sa činjenicama. Onda imamo svedočenja dece koja su žrtve nasilja i ponovne retraumatizacije, pogotovu je osetljivo svedočenje dečaka u adolescentnom uzrastu i njihovog tretmana prilikom procesa svedočenja. Zatim zbrinjavanje porodica je posebna priča, naročito na severu Kosova, o sigurnim kućama koliko to funkcioniše i tako dalje. Centri za socijalni rad se često pravdaju jednim ili drugim zakonom, međutim oni treba da rade po procedurama jer oni zato i postoje. Kada rade po procedurama štite i sebe i žrtvu nasilja, pa čak ako i do nekog lošeg ishoda dođe neće morati da se preispituju. Jako je bitno da svoj posao radimo što je bolje moguće i da se tome posvetimo”, kaže o prevenciji nasilja u porodici Prof. dr Biljana Jaredić.
Prijavljivanje nasilja u porodici je obaveza individua i institucija
Psihoterapeuti najčešće u privatnoj praksi rade sa žrtvama porodičnog nasilja. Žrtva se najčešće ne obraća za pomoć, već kada popusti najslabija karika u porodičnom sistemu, a to su deca. Obično se razlog problema u ponašanju dece krije u narušenim porodičnim odnosima pa i nasilju.
Biljana Jaredić kaže da je njihova obaveza (psihoterapeuta), da nasilje prijave nadležnim institucijama, i da je to njihova moralna i etička obaveza.
Psihoterapija je diskreciono zagarantovana u smislu da ljudi iznose svoje lične problemei i situacije, ali isto tako ne može da svedoči otvoreno o nasilju, pa možda čak i ubistvu a da ne bude zakonski procesuiran”.
Na osnovu kosovskih zakona nasilje se karakteriše kao krivično delo. Međutim, pravni sistem, bar kako se to do sada pokazalo u praksi, ne funkcioniše u smislu strogog kažnjavanja nasilnika.
Jaredić takođe smatra da su zakoni dobro definisani, kaznene mere su jasne ali sprovođenje toga na terenu, od udaljavanja, ne prilaska žrtvi itako dalje, je jako teško kontrolisati.
“Obično su to prve mere koje sudije izriču bez dodatnih procena. Neprilazak žrtvi je dobra mera za nekog ko je prvi put počinio nasilje u porodici, ko je kroz razgovor sa stručnim licima saznao da je takvo ponašanje zakonski kažnjivo, zatim u razgovoru sa tužiocem izražava kajanje i tvrdi da se više neće ponoviti….Međutim za onu osobu koja je više puta počinila nasilje i ima ga u svojoj istoriji a negira da je počinio isto, koji govori da je njegova žrtva to zaslužila iz tog i tog razloga, takva mera se ne sme izreći. Jer takva osoba ne vidi u svom sistemu ličnosti da je napravila grešku, nego ide dalje. Čim je targetirala svoju žrtvu kao lošu i krenula da je “prevaspitava”, a pritom je od strane nje prijavljen, on će podići lestvicu i gledati kako dodatno da naškodi žrtvi”, objasnila je Jaredić.
Svaka karika je bitna u rešavanju problema nasilja
“Zakoni su jako dobri, ali je njihova primena loša. U lokalnim samoupravama je postojao koordinacioni mehanizam protiv nasilja u porodici i tu su sve karike bile uključene, i opštine i Centri za socijalni rad i policija i tužilaštvo i sudstvo i obrazovne ali i zdravstvene institucije. Sve one su nam jako bitne u lancu. Žena ili dete sa modricama, na primer, prvo može doći kod lekara, nekada meže krenuti od školskog sistema, i zato sve te institucije moraju međusobno da budu povezane.
Taj mehanizam na severu Kosova, iako je puno rađeno na toj platformi, nije zaživeo. Mi puno truda ulažemo u izradu zakona, a u praksi se sve to slabo sprovodi. Sa ovim trenutnim sistemom ja se jako brinem za žrtve porodičnog nasilja na severu Kosova”, zaključila je Jaredić.
