Kriza- političar- društvene mreže -mediji. Ovaj niz na Kosovu nije potrebno puno objašnjavati. Znači samo jedno – nemilosrdne političke obračune, neprijateljsko targetiranje, mržnjom i grdnjom obojenu bespoštednu akciju fejsbuk i tviter “patriota” prema “izdajnicima”, a to je bilo ko, a svako, ko drugačije misli.
Sve to je podrazumevajuće podcrtano jezikom mržnje do najopasnijih opisa. Biti označen kao “izdajnik” u našem delu Evrope je veoma ozbiljna optužba. Zaista, graniči se sa pretnjom smrću.
Biti na meti pojedinačno, ili kao zajednica, a optužen od strane lidera dominantne zajednice, podjadnako je ozbiljno i podiže spektar agresije i napada. To smo već videli.
Tragični niz, osim presabiranja ispravnonacionalnih krvih zrnaca, upravo znači dehumanizaciju drugog i drugačijeg. To je stvarnost koju živimo, na koju smo se, nažalost, i privikli.
Razorni efekat govora mržnje nije ništa novo, ali je značajno pojačan novim komunikacionim tehnologijama.
Strategija Ujedinjenih nacija i plan akcije o govoru mržnje opisuje ga kao “svaku vrstu komunikacije u govoru, pisanju ili ponašanje koje napada ili koristi pejorativni ili diskriminatorni jezik sa referencama osobi ili grupi na osnovu toga ko su. Drugim rečima, na osnovu svojih vera, etničke pripadnosti, nacionalnosti, rase, boje, porekla, pola ili drugog faktora identiteta.”
Pogrešne informacije, dezinformacije i govor mržnje su različite, ali jesu povezane pojave. U konačnom, sve tri zagađuju informacioni ekosistem i posledice su – od ugrožavanja napretka društva do mnogo fatalnijih posledica za pojedince.
Poslednjih godina svet svedoči jezivim zločinima. U mnogima od njih govor mržnje je identifikovan kao “prethodnica”.
Naglašavajući neophodnost suprostavljanju govora mržnje, UN još objašnjava da to zahteva holistički pristup i mobilizaciju društva u celini od vlade, preko privatnog sektora i medija, do verskih lidera i prosvetnih radnika.
Ali, politika je i dalje omiljeno leglo i rasadnik gde političke agende eksploatišu dezinformacije i govor mržnje, dok društvene mreže i onlajn platforme igraju ključnu ulogu u njihovom širenju.
Mnoge analize osvetljuju masovne zloupotrebu ovih platformi od strane vlada i političkih partija. Istovremeno postoji zabrinutost zbog govora mržnje kojim je “nabijen internet”, jer dozvoljava širenje laži i teorija zavere i izaziva nasilje i van mreža.
“Rešavanje govora mržnje ne znači ograničavanje ili zabranu slobode govora. To znači sprečiti da govor mržnje eskalira u nešto opasnije, posebno podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo i nasilje, koje je zabranjeno međunarodnim pravom”, smatra gerenalni sekretar Ujedinjenjih nacija Antonio Guteres.
U stvarnosti, u sitacijama krize, na društvenim mrežama dominantan je sadržaj koji privlači emocionalni aspekt sukoba. Takav, u stvari, nikoga ne informiše ili edukuje o tome šta se dešava.
Naša medijska stvarnost zahteva trenutno izveštavanje koje obezvređuje ozbiljnost i radi protiv etičkih principa provere i validacije informacija.
Ekonomija “klik” interenet medija nema vremena da čeka. Ali, tu je realnost da su društvene mreže korisne političarima i njihovim preferiranim narativima i ciljevima.
Zapravo, sama kriza je neka vrsta crnog ogledala.
Zeleno svetlo da se istresu svi streotipi i negativne emocije.
Možda zato ni UN, ni celokupan Google nemaju odgovor na pitanje kako u podeljenom društvu, kada su zidovi toliko dugo i tako čvrsto podeljeni, naterati sve aktere da krizu ne iskoriste za produbljivanje konflikta.
Za medije odgovor je lak. Etičke smernice objašnjavaju i ponašanje prema izvorima informisanja, a naročito u krizama.
Obaveza novinara je da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima za javnost, držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.
Zato je novinar u obavezi da pristupa poslu sa dužnom novinarskom pažnjom. Ne sme da objavljuje glasine. Mora da proveri sve i uvek da navede osobu ili izvor za rečenice ili utiske koje saopštava javno.
Ako ne može da proveri informacije, u obavezi je da pita izvor ili osobu koju intervjuiše kako zna to što upravo govori, kako je došla od te informacije, da li je lično posvedočila ili je možda i ona samo to načula.
Novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja.
Nesreća i tragedija na koju emotivno reaguju, nije i ne sme da bude klik bajt medija. Jer, ako to dozvolimo, takva naša “viralna” vest više govori o nameri medija i autoru teksta, nego o onima koji su to izgovorili.
Naročito u izveštavanju iz krize, novinari bi trebalo da se potrude da ograniče korišćenje prideva, već da se drže činjeničnih opisa.
Etnički identitet koristi se samo ako postoji izuzetno važan razlog za to, a novinar bi bio dužan i da objasni zašto je baš takav opis važan za izveštavanje.
Sve drugačije, nije u skladu sa etikom novinarske profesije.
Iz krize u krizu, dominanto novinarsko izveštavanje medija na Kosovu i van Kosova, krši sve ove postulate.
“Govor mržnje nije dozvoljen po pravilima zajednice”, piše Fejsbuk.
Ali, ni ta moćna mašina ne želi da bude odgovorna za situciju u kojoj se mediji “kriju” iza društvenih mreža.
Kada mediji ono što znaju da je “zabranjeno” u sferi tradicionalnih medija, “puste” na svojim profilima na društvenim mrežama.
Kada na tim profilima, bez ograničenja, pod parolom slobode govora daju “glas” onima koji u komentarima vređaju, optužuju i targetiraju.
Etički kodeks novinara na Kosovu, ne obavezuje medije da vode računa o etici javne reči na svojim profilima na društvenim mrežama.
Ali, čak i tada, kada je reč o jeziku mržnje, obaveza odgovornosti ne bi ni smela da postoji.
U najnovijoj krizi na severu, kosovski premijer Aljbin Kurti, obratio se građanima da budu mirni i prate zvanična uputstva i saopštenja.
“Ovakve situacije su često meta dezinformacija i namernih kampanja krivog informisanja, pa vas pozivam da budete pažljivi prema vestima koje vidite, čitate, slušate i pratite uputstva i saopštenja institucija putem zvaničnih kanala”, rekao je Kurti.
Šta zapravo on pod tim podrazumeva objasnio je rečenicom da građane “odbijaju da obaveštavaju neki dobro poznati portali, jer su”, kako su preneli mediji, “nažalost, neki više, a neki manje, postali deo hibridnog rata protiv Kosova i celog albanskog naroda”.
Koliko je onih koji su Kurtijeve reči razumeli kao savet iz medijske pismenosti?
Ovih dana su svi na Kosovu uzrujani, a naročito građani na Severu, o čemu su posvedočili mnogi novinski tekstovi i zabrinutosti koje su građani izneli.
Sa izvesnom idejom da umiri javnost, Aljbin Kurti je juče otišao u Donje Varage, u Zubinom Potoku, objašnjavajući brojnim okupljenim medijma šta se dogodilo. Sve što je želeo, rekao je na albanskom jeziku.
Da li iz ličnog osećanja ili/i svestan moći komentara sa društvenih mreža i uticaja na javno mnjenje, nije se osvrnuo na molbe novinara koji izveštavaju na srpskom jeziku, da i njima, na jeziku koji takođe zna, pred kamerama kaže šta se dogodilo.
Ignorisao ih je.
Nisu ga razumeli. Čini se, nije ga ni zanimalo, piše Radio Goraždevac.
