Nekada su mnoge porodice u povratničkom selu Žač proslavljale svetog Đorđa kao svoju krsnu slavu. Danas je proslavlja porodica Komatović u jednoj od preostalih srpskih kuća u ovom mestu. Za njih slava predstavlja simbol tradicije i opstanka u selu.
Veljko Komatović, priseća se kako se krsna slava nekada slavila u Žaču.
“Okupljali su se porodica i prijatelji, slavilo se u oči slave, na sam dan, ali i drugog dana slave. Komšiluk je bio živ i povezan. Ljudi su dolazili iz svih krajeva, a srpski domovi u Žaču bili su ispunjeni toplinom i zajedništvom”, ispričao je Veljko za Radio Goraždevac.
“Običaji su ovde u Metohiji posebni,” kaže Veljko.
“Na veče slave okupljaju se najdraži gosti, domaćin poštuje starinu, seda najbližeg komšiju ili najboljeg prijatelja na čelo sofre. Podigne se slava, pije se vino i čita se molitva. Sve se postavlja kako običaji nalažu, a večera se služi to što je dao Bog. Uz najlepše želje da se slava ponovi i sledeće godine”, nastavlja svoju priču domaćin današnje slave.
Veljko Komatović je selo napustio 1999. godine kada se preselio za Kraljevo. Vratio se 2010. godine zajedno sa nekolicinom Srba u ovo mesto. On ističe da slava u Kraljevu ne može da se uporedi sa ovom u rodnom mestu.
Porodica Komatović – borba i istrajnost
Porodica Komatović nekada je činila veliki deo sela pre rata. 28 domaćinstava ove porodice živelo je u Žaču. Danas ih je znatno manje, ali Veljko, njegova supruga i četvoro dece istrajavaju u nameri da ostanu na svom ognjištu.
“Imam dva đaka osnovca i dva predškolca u školi u Osojanu, ,” kaže Veljko i dodaje “Mi ovde opstajemo, koliko god teško bilo.”
Veljko se priseća svih izazova sa kojima su se suočavali od povratka 2010. godine.
“Imali smo kamenovanja, pucanja, pretnji. Tri puta su pucali na mene, ali, hvala Bogu, ostao sam nepovređen. Uprkos svemu, nismo odustali i ostajemo ovde,” naglasio je.
Danas u Žaču ima svega osam srpskih kuća, od kojih tri sa decom. Sedmoro đaka i dva predškolca koji školu pohađaju u Osojanu predstavljaju budućnost sela. Njihove porodice čine sve kako bi opstale u svom rodnom mestu.
Život u selu nekada i sada
Pre 1999. godine, Žač je bilo živahno selo sa 89 srpskih domaćinstava. Obradiva zemlja, šume i imanja bila su u punoj funkciji. Seoski običaji, poput proslave Markovdana, kada se odlazi od zapisa do zapisa i okuplja oko crkve, predstavljali su srž života zajednice.
“Bilo je mnogo dece, ljudi su dolazili jedni kod drugih, a sela su bila povezana. Imanja su se obrađivala, živelo se srpski,” seća se Veljko. Danas je situacija drugačija, ali tradicija se čuva.
“Imamo 639 hektara obradive zemlje i 218 hektara šume u srpskom vlasništvu. Iako nas je malo, verujem da ćemo uz Božiju pomoć opstati” , dodaje on.
Novi dom i poruka nade
Veljko i njegova porodica dobili su porodičnu kuću od države Srbije, na čemu su izuzetno zahvalni.
“Danas sa porodicom dočekujem goste u novom domu. Prezadovoljni smo i zahvalni svima koji su pomogli”, kazao je on.
Njegova poruka koju je istakao na kraju razgovora je jasna i snažna
“Dok je nas Srba ovde, u Metohiji, u Žaču, dotle će biti i države Srbije,” poručio je Komatović.
