U okviru Festivala scenskog pokreta i koreodrame, koji organizuje Fakultet umetnosti Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, ove nedelje je na sceni Doma kulture Trepča u Zvečanu izvedena višestruko nagrađivana predstava reditelja Milana Cerovića „Igre u pesku“, po scenariju poljskog autora Mihala Valčaka.
Igra li se iko još uvek u pesku? Igra li se iko uopšte? Zaranja li prste u pesak praveći porozne ali božanstvene donžon kule, iz kojih se brani mašta…?
Jedan dečak i jedna devojčica su poslednji igrači na poslednjem igralištu sa peskom u gradu.
On, zaljubljen u super heroja Betmena, zapravo je usamljeni rob virtuelnih gospodara čiji palac podignut na gore znači da si pomilovan, da se dopadaš, da si u skladu sa očekivanim, jer dobar si ti rob, tvoje majmunisanje me uveseljava… Divna si mala, luda. Mali harlekin koji umesto da stvarno isplače svoju zaboravljenost i ostavljenost, ispucava gnev iz (samo zasad) plastične puške.
Ona… Onako naivno zaigrana staromodnim lutkama i krpicama – ona je nada. Neko u koga se zaljubiš. Neko ko te svojom smirenošću i slatkoćom svog dražesnog, čednog postojanja, svojom putenošću u najavi, natera da budeš vaspitaniji nego što jesi.
Kad Ona počne da nedostaje, zaboraviš na svoje ropstvo, na granice ucrtane u pesku između tebe i nje i jednim potezom noge, ih obrišeš… Zaboraviš na sve virtuelne gospodare i njihove na gore podignute palčeve, kojima merimo svoju vrednost.
Pesak je zato lep. Onako bezobličan, rasut, lagan…. Lako se u njemu upisuju granice, a još lakše se poništavaju. Beskarakteran je, ali mu se lako zadaje forma, oblik i namena, kao zaljubljenom čoveku.
Kada Ona ode uvređena njegovim nedoličnim i agresivnim ponašanjem, On ne ostaje da je pravi od blata (peska), već kroti svoju divlju prirodu za čiju nekultivisanost nije kriv i odlazi k Njoj, jer je od svega sada teža pomisao da će opet ostati sam…
„Ja sam sam… Oduvek sam…Igram se sam…“ ponavlja fantastični Luka Potparić, hodajući po pesku na sceni Doma kulture „Trepča“… Mladi dramski umetnik sa energijom koju neštedimice daje Njemu.
„Ne možeš da mi zabraniš da se igram. Nije ovo tvoje igralište“ – neustrašiva je i prkosna u svojoj ulozi Snežana Džogović, devojka sa tako dobro sačuvanim nervom deteta, da je ovo već druga predstava zaredom, u kojoj joj se poveravaju upravo takvi likovi – najpre dečaka u „Čekajući kraj partije“, a onda i ova – uloga male Nje, koja Njemu malom, otkriva najstrašniju tajnu seksualne bipolarnosti ljudske vrste: Devojčice nemaju ništa među nogama!
Intimnost glumaca i publike je naročito naglašena u ovom rediteljskom ostvarenju Milana Cerovića. Bliskost i vrlo prisno prisustvo publike na sceni, kojoj pesak krcka pod nogama, približava joj i ono pitanje koje sve vreme vrišti iz Njegove agresije i vulgarnog govora, podjednako kao i iz Njenog drhtavog, plačnog pogleda – šta smo to mi odrasli uradili deci? Zašto su deca usamljena?
Ova duodrama Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“ iz Beograda, na nedavno završenom Festivalu studentskog teatra u Obrenovcu, osvojila je glavnu nagradu za najbolju predstavu, kao i posebna priznanja za glumu. Luka Potparić proglašen je za najboljeg glumca, a Mitrovčanka Snežana Džogović, osvojila je nagradu za najbolju sporednu žensku ulogu.
Na Festivalu omladinskih i studentskih predstava „INTEF 2024“ u Šapcu ovo postavljanje “Igara u pesku” proglašeno je za najbolju predstavu.
Ovaj mladi glumački duo, inače studenti mitrovičkog Fakulteta umetnosti,premijerno su izveli ovu predstavu mitrovačkoj publici u martu ove godine, u PKC „Akvarijus“.
