Dramski umetnik Tihomir Stanić izveo je večeras pred mitrovačkom publikom monodramu “Na Drini ćuprija”, svojevrsna pričanja iz istoimenog romana srpskog Nobelovca.
U okviru višednevne turneje po Kosovu, Stanić če ovaj scenski prikaz izvesti i pred publikom u Goraždevcu, Štrpcu i Gračanici.
Bilo je to veče prvoklasne književnosti i briljantnog glumačkog dara u kome je mnogobrojna publika zaista uživala.
Govoreći o Kosovu, Stanić kaže da se svaki put ovde oseća isto – kao u zavičaju. Prvi susret sa Gračanicom pamti dobro. Među gračaničkim freskama, osećao se, kaže, kao među rođacima koje dugo nije video…
“Kasno sam ovde došao prvi put. Bilo je to 1996. godine, kada sam ja imao 36 godina.. Prethodno sam obišao sve po Evropi, sve katedrale u Kelnu i Kanteberiju i onda me je bilo stid kad sam prvi put došao. To je na mene ostavilo snažan utisak i svaki put se radujem kada dođem i svaki put kao da iznova mogu i svoj sopstveni život da revalorizujem”.
Smatra da je Kosovo druga perspektiva, iz koje se drugačije sagledava i profesija i privatni život.
Sa Andrićem, Tihomir ima posebnu vezu. Blizak mu je ponajpre kroz literaturu zahvaljujući kojoj je kako kaže, postao pametniji, ali zahvaljujući nedavno prikazanoj seriji “Nobelovac” u kojoj tumači lik slavnog pisca, postao mu je poznat i iiz one druge, složenije perspektive ličnih lomova, iskušenja i radost. Tihomir svoje postojanje definiše kroz više perspektiva – ličnu, kosovsku i andrićevsku.
“Veoma mi je drago što mogu da govorim ovaj tekst pred publikom. Jako precizno sam to učio i naučio jer cenim pisca, cenim taj stil, tu rečenicu Adrićevu fascinantnu i tu mudrost”.
Kazivanja iz romana “Na Drini ćuprija” birao je sa dr Ljiljanom Mrkić Popović. Ima osećaj da publika u tim pričama i pričanjima, traži iskonsku istinu.
Priča o smrti Mehmed Paše Sokolovića, velikog vezira koji sagradi taj velelepni most i posta jedan od najmoćnijih ljudi najmoćnije imperije, prikaz je zapravo “ostarelog premlaćenog starca, iz visokog sela Sokolovića” koji se vratio tamo odakle je zaista.
“Tako i ja dolazak ovde doživljavam kao neki povratak sopstvenom identitetu, sopstvenom korenu, vezikuli, kulturi…”
Andrića smatra grandioznim piscem, a on sam je sa svojim dramskim iskustvom, samo provodnik za tu najdivniju književnost našeg naciona, zahvajujući kojoj ” i najgluplji čovek može da postane pametniji” ako je samo ponavlja onoliko puta, koliko je to on puta učinio.
Sa serijom “Nobelovac” ova monodrama je postala interesantna publici, a posebno značajnim smatra činjenicu da sa svakom serijom ovog tipa, raste interesovanje i za samu književnost kojoj se publika vraća.
Poseban značaj serije leži u tome što je ona poslužila kao svojevrsno objašnjenje Andrićevog lika i dela savremenoj publici, povodom silnih optužbi i često prestrogih kritičkih narativa upućivanih na račun piščevog odnosa sa komunističkim strukturama u posleratnom periodu.
Stanić kaže da od svog prvog tumačenja Andrićevog lika, a bilo ih dosta, često je slušao čak i od piščevih savremenika o Andriću kao kukavici i škrtici.
“Često sam slušao omalovažavanja, posebno o načinu na koji je on odbio da potpiše Apel okupatoru protiv pružanja otpora i osude ustanika. Sušao sam o tome da je navodno ženskim glasom, odgovorio na nečije dozivanje i rekao da gospoda Andrići nisu kod kuće, što je bio dokaz da je kukavica. A činjenica da on to nije potpisao hrabro, to su zanemarili. A mnogi srpski intelektualci su to potpisali i nisu stradali posle zbog toga”.
Posebno besmislenom smatra opanjkavanje Andrića kao škrtog čoveka koji nije umeo ni piće u kafani da plati.
“A on je poklonio celokupan iznos Nobelove nagrade bibliotekama u Bosni i Hercegovini. I činjenica da je došao u Srbiju, a mogao je da ode u Švajcarsku i još bezbroj je sličnih činjenica…. Nedopustivo je takva jedna ličnost , jedno takvo delo, da dozvolimo da se to svede na nivo nekih malih, neproverenih često zlobnih tračeva” smatra Tihomir.
Da se Andrić poneo drugačije, kaže ovaj vrsni poznavalac piščevog života, ceo naš jezički korpus ostao bi uskraćen za njegovo delo, koje je on sve vreme morao da brani.
“Najlakše je suditi” jetko poručuje glumac i izražava nadu da je “Nobelovac” samo prvi serijal u ciklusu televizijskih serija o ostalim važnim imenima srpske književnosti – Milošu Crnjanskom, Meši Selimoviću i ostalima.
Nakon predstave, Tihomir Stanić je ostao u sali Mitrovačkog dvora, u razgovoru sa studentima dramskog odseka Fakulteta umetnosti koji je upravo on inicirao.
Izvođenje monodrame “Na Drini ćuprija” u Severnoj Mitrovici, organizovao je Studentski centar Priština – Kosovska Mitrovica.
