Piše: Jelena L. Petković
Kada je Darko Dimitrijević, glavni i odgovorni urednik Radio Goraždevca odlučio da konferencijom posvećenoj novinarstvu obeleži četvrt veka u etru, za dva planirana panela na sto je bačeno mnogo predloga koji prate duh vremena i potreba savremenih lokalnih medija.
Da li da se govori o tome šta je medij zajednice, kako danas sprečiti informacione pustinje, o finasiranju lokalnih medija, šta sa pritiskom društvenih mreža na medije, pa sve do uticaja veštačke inteligencije na informisanje…
Sve je to bilo izvodljivo i sve je bilo moguće.
Ipak, na Kosovu, na žalost, 25 godina posle, debata ili dijalog posvećen isključivo savremenim profesionalnim problemima i izazovima za novinare i medije, jednako je kao i staviti povez preko očiju.
Ignorisati slona u sobi.
Važno obeležavanje je trebalo proslaviti svečano, ali tačno i precizno, pa je odlučeno da se konferencija nazove “Kada niko nikome ne veruje: Mediji kao otrov, mediji kao lek”.
Prvi panel “Zašto su nam potrebni lokalni mediji kada imamo društvene mreže”, išao je u korak sa izazovima vremena, a za mnoge su najupečatljivije bile reči Ane Marije Ivković, novinarke portala Alternative, koja uglavnom izveštava sa severa Kosova:
“Kada govorimo o srpskim medijima na Kosovu oni su u jednoj specifičnoj situaciji. Postoji ta jezička barijera, zatim politički pritisak. Postoji različiti pritisak sa obe strane, od srpskih i albanskih političara. Povrh svega je i kriza, što je ponekad previše”.
Paralelne stvarnosti
Naslov konferencije i drugog panela “Izveštavanje između rovova”, ne bi bio relevantan ili aktuelan da mediji izveštavaju odgovorno i profesionalno.
Ukupno, da je te neophodne odgovornosti ne bismo bili u političkim, etničkim i interesnim rovovima. Ili barem, ti rovovi ne bi bili tako duboki i udaljeni kao danas.
Mediji na albanskom i srpskom jeziku, jedni pored drugih, često izveštavaju o dve i iz dve paralelne stvarnosti. A zajedno živimo u mulju propagande, političkog populizma, zlouporebe javnog prostora, javnih i tajnih ekonomskih i drugih interesa i etničke pristrasnosti u izveštavanju.
Ako postoji etnička pristrasnost u izveštavanju medija to je uvek kršenje etičkog kodeksa novinara. To je jednako tome kada se lekar ne drži Hipokratove zakletve.
Posledice su izuzetno opasne, jer takvo izveštavanje može izazvati strah i mržnju prema „drugome“, stvara začarani krug stereotipa i averzije.
Mediji reflektuju društvo, ali i utiču na njega. I mogu, na nesreću – uverili smo se, stvoriti podlogu za konflikt, pokrenuti neprijateljstva i sukobe.
Nacionalizam kao oružje
“Neprijateljstva će biti dugoročna na ovoj teritoriji zbog onoga što se desilo. Mi se još nismo suočili sa našom prošlošću realno. Normalizacija medija će doći samo sa normalizacijom odnosa između Kosova i Srbije. To izgleda kao nešto što neće biti skoro. Sve više imamo populističke vlade i nacionalizam se koristi kao oružje za vlast i njime naoružava medije”, objasnila je Serbeze Hadžijaj, višestruko nagrađivana istraživačka novinarka BIRN-a.
“Ukoliko pogledamo naslove bilo kog medija na albanskom”, dodala je, “videćete da, ukoliko se pronađe oružje na severu to je glavni naslov u većini medija. Međutim, ukoliko uđete u Drenicu, ima puno tog oružja i ovde. Ovo pomaže osećaju tenzija ili da jedna zajednica bude u strahu”.
Razgovor je nastavljen na temu kako mediji jedne zajednice vide ili ne vide drugu, ne razdvajaju visoku politiku i svakodnevni život običnog čoveka čija leđa ona lomi. Rečeno je da mediji na albanskom jeziku nude malo informacija o komšijama Srbima, pa se izveštava samo kada je reč o incidentima, zločinima… takođe i da mediji na srpskom imaju malo vesti o žvotu Albanaca.
Oba društva su potpuno ispolitizovana, kako između tako i unutar sebe.
“Mi koji radimo u medijina, prvenstveno novinari, ne bismo smeli da budemo odvojeni. Na žalost, mediji na Kosovu funkcionišu potpuno odvojeno. Imate utisak, kada pročitate neki tekst, ili pogledate neki prilog, sa istog događaja, pitate se – da li sam ja bila tamo? To su dve odvojene priče. A opet, imate u medijima na albanskom i u medijima na srpskom dve odvojene struje. One koje su baš baš, baš prorežimske i one koji su baš, baš proopozicione. I na jednoj i na drugoj strani”, objasnila je Anđelka Ćup, takođe višestruko nagrađivana novinarka “Euronews” Srbija.
“Malo ima novinara, odnosno medija”, podsetila je, koji posao obavljaju uz poštovanje najviših standarda profesije.
“Toga ima malo na Kosovu i to su jednino lokalni mediji. Trenutno su oni najhrabriji, a rade u najgorim mogućim uslovima”, podvukla je Anđelka Ćup.
Serbeze Hadžijaj, retka je novinarka na Kosovu koja izveštava o svim zločinima, nad Albancima i nad Srbima, bez etničke razlike.
Sa učesnicima konferencije je podelila iznenađenje kada ju je jedna koleginica koja slovi za profesionalnu novinarku upitala – zašto se ti baviš time – kada je pisala o zatvaranju istrage za ubistvo u Starom Grackom, zločinu koji se dogodilo nedaleko od Prištine gde je 14 srpskih žetelaca ubijeno na njivi.
Zločin koji se dogodilo jula 1999, a čiju je istragu obustavilo Specijalno tužilaštvo Kosova 2017. godine, jedan od užasa rata koji su zacemetirali međuetničke podele.
“Borci” sa politikom agendom
Tragično, mediji se često ponašaju kao politički “borci“ sa političkim agendom.
Ako ćemo bez poveza preko očiju, bitan faktor koji slaže rečenice i bira sagovornika za medijske izveštaje, podsvesno ili svesno, je i bezbednost novinara.
Kada imamo nekažnjivost za zločine nad novinarima, napade na novinare u onlajn i oflajn sferi, sa sve “internet osvetnicima” koji “love” i proganjaju novinare, ne možemo da ne vidimo da izveštavanje o “drugoj strani” na nepristrasan način može dovesti do burnih, nekontrolisanih, pa čak i agresivnih reakcija u javnosti.
To mogu da prate ili podstiču političke reakcije koje dalje mogu dovesti do zastrašivanja, pretnji nasiljem, pa čak i napada.
Naročito, uoči Međunarodnog dana protiv nekažnjivosti za zločine protiv novinara, 2. novembra, važno je podvući potrebu za solidarnošću unutar profesije, bez obzira na etničku pripadnost.
Naša realnost je da 25 godina kasnije dominantno izveštavanje šareno upakovano u otrovne medijske pilule, u najboljem slučaju placebo.
Ali, mediji bi mogli da budu i lek. Antidot za narativne mržnje i konflikta, prateći recept profesionalne novinarske etike.
“Tokom istorije smo svedoci kako su mediji korišćeni kao moćno oružje u rukama diktatora i autoritarnih vlasti. U mnogim slučajevima mediji nisu bili samo posmatrači i prenosioci informacija, već aktivni učesnici u procesu segregacije, manipulacije i dehumanizacije određenih etničkih grupa. Kroz propagandu, neprimero izveštavanje i kontrolu narativa mediji mogu igrati ključnu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja, opravdavajući nasilje, diskriminaciju i nepravdu”, rekao je uvodničar panela, Bekim Bljakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo.
“Primeri iz prošlosti su brojni”, podsetio je Bljakaj- “od nacistčke propagande koje je pripremila teren za Holokaust do izveštavanja koje je doprinelo genocidu u Ruandi.
Bljakaj je objasnio da u takvim situacijama mediji postaju oruđe za politizaciju društva gde se određene etničke grupe targetirani kao “oni drugi”, koje vodi postepenoj dehumanizaciji u očima većinske populacije.
“Korišćenjem stereotipa, lažnih informacija i ciljane propagande, novinari i medijske kuće, bilo svesno ili nesvesno mogu postati saučesnici u procesu etničkog čišćenja i zločina. Pisanje ili govor o zločinima, posebno onima vezano za ratne sukobe ili etničke napetosti, može biti vrlo osetljiva tema. Ključno je osigurati da se kroz diskusije ne probudi mržnja, da se podstiče razumevanje, empatija i pravda”, objasnio je izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, poznat i po tome što se uvek javlja svim novinarima, bez obzira iz koje redakcije dolaze i kojim jezikom se obraćaju.
Bljakajev komentar otvorio je ključna pitanja. Publika je ćutala. A odgovor će morati svako za sebe da da.
Ta tišina, ipak, nije bila tišina odbacivanja, već ona kada je sve rečeno i kada nema šta više da se doda.
Mediji kao lek
Panel se završio mnogo kasnije od planiranog, ali od više od 80 ljudi u publici konferencije “Kada niko nikome ne veruje: Mediji kao otrov, mediji kao lek”, nisu napustili salu Doma kulture u Goraždevcu.
Mediju koji ne slavi, već obeležava 25 godina preživljavanja, kao je opisao Darko Dimitrijević, možda je ovo bila i najvažnija poruka dana.
Poruka otpornosti i odlučnosti da suočen sa izazovima, redakcija služi samo svojoj publici i odgovorno radi u korist javnosti. Čini se i da je poruka da profesionalni i etički mediji na lokalanom i regionalnom nivou mogu da prevaziđu teškoće i nastave da rade bez ozbira na sve.
Upravo zbog toga Radiju Goraždevac posebnim video čestitkama poruke podrške uputili su Maja Sever, predsednica Evrospke federacije novinara (EFJ), Tatjana Lazarević, glavna i odgovorna urednica KOSSEV-a, Veran Matić, predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Milivoje Mihajlović, zamenik generalnog direktora RTS-a, Jan Bratu, bivši ambasador Norveške i šef misije OEBS-a u Prištini i Goran Avramović, urednik i novinar Radio KIM.
U publici su tog popodneva i večeri bili novinari, predstavnici nevladinog sektora, pripadnici kosovske policije i KFOR-a, predstavnici ambasada i meštani. Do kraja je ostao i Gazmend Muhadžeri, gradonačelnik Peći.
Konferencija je završena velikim aplauzom, a publika i govornici su se složili da je diskusija, po prvi put ovako direktno u javnosti pokrenula ključna pitanja koja utiču na zajednice.
A ko se to usudio da tako glasno razgovara o “slonu u sobi”? Mali lokalni medij, Radio Goraždevac, imao je hrabrosti.
Kada je gradonačelnik Gazmend Muhadžeri juče napadnut u Peći, Radio Goraždevac je prvi koji je tu vest objavio na srpskom jeziku. Motivi još nisu poznati.
