Piše: Jovan Zafirović
Prethodni meseci su, kada je u pitanju Kosovo, bili, promenljivog intenziteta doduše, rezervisani i za pitanje mosta na Ibru. Otvoriti most za saobraćaj ili ne? Kakve će posledice biti po otvaranju mosta? Da li će to označiti čak i krah simbola, što, svakako, most na Ibru, između ostalog, predstavlja? Ova, kao i sva pitanja u okviru kosovskog pitanja, nisu ostala lokalnog karaktera, već su se u priču, naravno, i međunarodni činioci uključili. Što se, u ovom slučaju, bilo planirano ili ne, ispostavilo korisno za Srbe gledajući na prvu loptu.
Most na Ibru, dakle, nije otvoren za saobraćaj. Ali jesu otvoreni ugostiteljski objekti na početku šetališta sa strane mosta gde se vijore pohabane trobojke, kao i market na severu koji se nalazi kod Spomenika knezu Lazaru, od strane Albanaca, koji se, posmatrajući reakciju Srba, manifestuju kao žive rane.
Prvi albanski market na severu „Meridian express“ se, od njegovog otvaranja, od strane Srba bojkotuje. I dalje se to čini. Bojkotuje se, jer Srbi smatraju da nije u pitanju nikakva namera koja ima momenat poslovnog karaktera, priliku za zapošljavanje, povezivanje i suživot, već još jedan politički čin, provokacija, demonstracija sile.
Isti je slučaj i sa ugostiteljskim objektima na samom početku šetališta gledajući od strane mosta. Bojkot od strane Srba je očekivan. U albanskim ugostiteljskim objektima „Misiniju“ i „Hebsu“, nema gostiju srpske nacionalnosti. U njima, pored očiglednih statista, naručenih gostiju, koji dolaze i odlaze karikaturalno, kao na posao, dolaze i predstavnici trenutne vlasti, kojima se dobrodošlica odmah poželi zvukom pištaljki od strane lidera Srpske demoktratije.
S obzirom na svakodnevne scene: Dolazak na sever na šoljicu provokacije ljudi iz prištinskih vlasti uz ogromno obezbeđenje, što u civilu što uniformisano, reakcije u vidu duvanja u pištaljke, i odlazak istih, čini se da je dobro uigrana predstava.
Ipak, ponekad duvanje u pištaljke od strane ljudi iz vrha Srpske demokratije bude neprimećeno od strane javnosti, jer se svakodnevno dešava, ali od strane policije uvek. Što govori da gluvi na kršenje ljudskih prava dobro čuju samo pištaljke. Ponekad reakcija policije bude samo kao upozorenje, ali ponekad i u obliku hapšenja, potom izricanja zabrane prilaska određenim predstavnicima vlasti ili drugim merama sankcija, što otklanja sumnje da je uigrana predstava, kako bi možda neki umorni od svega prokomentarisali, već govori da je hapšenje i obračunavanje sa srpskim političarima reper za sve građane koji se odvaže na bilo kakav nenasilan otpor.
U moru razloga zašto za sobom predstavnici Srpske demokratije nemaju u masovnijem broju ljude koji će ih slediti i učestvovati zajedno sa njima u performansima jeste bojazan i pretpostavka da će, ako budu uhapšeni, političari biti pušteni ubrzo na slobodu, zbog medijske pažnje i status javne ličnosti koju imaju, te zbog pritiska javnosti, ne i oni sami.
Između ugostiteljskih objekata je šetalište. Srpska deca i dalje prave improvizovane goliće i igraju fudbal. Cigančići prose. Očevi u kolicima šetaju decu, dok majke zure u telefone. Studenti Fakulteta umetnosti sa instrumentima na leđima vraćaju se ka smeštaju. Oni neozbiljniji ih posmatraju iz bašti kafića dok roditeljima pišu na Viber da su u čitaoni i da će se javiti kasnije. A pored sve imitacije života i privida normalnosti, struktura ljudi na šetalištu se od otvaranja albanskih objekata menja.
Stoga, sve govori da je most na Ibru otvoren samo za Albance. Retkost je bilo da u ovako incidentnom broju Albanci dolaze na šetalište na severu, i u samom gradu. Sada dolaze, čini se otvoreno priželjkujući reakciju, čak i radeći na tome da je dobiju, što ilustruju njihove provokacije u samom gradu u vidu dobacivanja srpskim devojkama, ženama, majkama… Sa druge strane, Srbi na jug idu uglavnom zbog administrativnih obaveza, trgovine i kad budu privedeni od strane policije.
Da nije bilo 5:0 za Beograd u pregovorima, ko zna da li bi bilo 2:2 na dnu šetališta na severu. Ali ostavimo šta bi bilo kad bi bilo. Sa jedne strane „Misini“, „Monk“ i „Luna“, sa druge „Heb’s“. Gosti ispijaju svoja pića, a umesto ture piće šalju popreke poglede pune prezira i međusobne nepodnošljivosti. Komentariše se, ali komentare zasad nadjačava muzika, te se nezadovoljstvo ne čuje. Samo se oseća. Lebdi u vazduhu. I može da pukne kao balon na proslavi sedmog rođendana.
Lider Srpske demokratije Aleksandar Arsenijević, nedavno je pozvao građane na besplatnu kafu u „Monku“. I opet je to učinio preko društvene mreže uz reči da se građani ne plaše i da je to njihov grad, samo je ovoga puta otišao dalje dodavši da „…neka od sledećih kafica može biti, zarad suživota i tolerancije i u Južnoj Mitrovici na šetalištu“.
Sve i da do toga dođe, izgledalo bi teatralno, besciljno. Šta posle kafe?! Suzivot nije ispijanje po principu u jednom lokalu Srbi, a u drugom Albanci. Suzivot može biti sedenje za stolom pored, bez pogleda i gunđanja, a svakako jeste sedenje za istim stolom. Ali ne briselskim. Već za nekim od stolova na šetalištu. Bilo u južnom bilo u severnom delu.
To, pored svih pokušaja i glumatanja demokratije koja dolazi iz Prištine ne postoji i ne izgleda da će uskoro biti stvarnost. Kontraproduktivno je i stvara napetost.
Poziv Aleksandra Arsenijevića možemo tretirati, u ovim okolnostima, kao fantaziju. Gotovo je nerealna pojava recipročnog broja Srba na šetalištu na jugu kako ispija kafu. Možemo samo nagađati kakva bi reakcija bila na posetu većeg broja Srba jugu. Hoće li se tretirati kao provokacija ili će gosti dobiti uslugu kao i svi drugi, nije važno. Zarad predstave, verovatno će i biti srdačno dočekani, ali nije to pitanje. Pitanje je da li će se osećati slobodno i prihvaćeno?
Narudžbina se u „Monku“ i „Luni“ još uvek može platiti u dinarima, a u „Misiniju“, „Hebsu“, i čitavom jugu isključivo u evrima, ali pare nisu problem. Čak se i studenti više ne žicaju ko će platiti turu pića i u kojim apoenima će to učiniti, ne klade se i ne čekaju čast samo kad neko položi ispit i diplomira, kamoli zaposleni.
Problem je što se ne zna koja bi cena ture pića, uz popreke poglede pune nezadovoljstva, napetosti, razočaranja mogla biti, ako se popije koje više. Sigurno ne mala.
