Osvajanjem Kupa u Beogradu početkom oktobra meseca, Dušan Vukosavljević iz Zvečana je postao teniski šampion Srbije u kategoriji od šest do osam godina.
Tokom prethodne sezone, odigrao je 94 meča. Izgubio svega šest.
Član je Teniskog kluba Zvečan, za čije je oživljavanje nakon par godina stagnacije, upravo on odgovoran.
Kaže, igraće jednoga dana sa Karlosom Alkarazom, ali će njegova sportska ikona uvek biti Novak Đoković, teniser koji je i sam svojim detinjstvom duboko povezan sa Zvečanom. Ta veza i ogromna ljubav i posvećenost tenisu, često su povod da svi koji ga znaju, potajno žele da veruju da je Novakov naslednik rođen. Zvečan i tenis definitivno imaju neku tajnu vezu…
Dušan je đak prvog razreda OŠ “Vuk Karadžić” u Zvečanu. Živi sa tatom Sašom, mamom Biljanom i četvorogodišnjim bratom Tadijom i oni su mu najveća podrška i najvažnija publika, ali su i veoma oprezni u očekivanjima. Trude se da ga ta sudbinska priča i često poređenje sa Novakom i njegovim takođe ranim uspesima, nikako ne ponesu.
“Igrao sam turnire u Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Ćićevcu, Novom Sadu, Inđiji i više njih u Beogradu… Najbolje je bilo u Beogradu. Dok igram mislim na moju porodicu” kaže aktuelni teniski šampion gostujući u programu Radija Mitrovica sever.
U želji da sinu obezbedi kvalitetan fizički razvoj, mama Biljana je Dušana pre par godina, najpre povela na trening fudbala. Izdržao je dva treninga i shvatio da kolektivni sport nije za njega.
Sa četiri godine poželeo je prve znojnike, a za narednu Novu godinu i prvi reket.
“Više volim tenis. Bolji je od fudbala jer fudbal nema reket” kaže Dušan.
Kada su otkrili njegovu naklonost ka belom sportu, roditelji su bili radi da mu udovolje, ali….
“Jedno vreme, tenis je stagnirao u Zvečanu. Nisu se organizovali treninzi, a on je neprestano govorio kako želi da trenira. Iz viđenja sam znala čoveka koji je prethodnih godina trenirao decu i dala sam sebi tu slobodu da ga pitam da li želi da krene, da li može sa mojim detetom da prebaci neku lopticu, čisto da vidi… Tako je to krenulo… Uz Dušana su se prijavila još neka deca… Sada trenira već dve godine. Možemo da se pohvalimo da je Dušan taj koji je oživeo tenis u Zvečanu”, priča mama Biljana.
Trenutno, u ovom klubu aktivno trenira desetak mališana. Jedan teren nije dovoljan, kaže Biljana, jer njega koriste i članovi kluba, ali i oni koji se tenisom bave rekreativno, pa je uvek stiska sa terminima. A sa svakim uspehom, Dušanu je potrebno sve više vežbe.
Za sada, treninge ima četiri puta nedeljno u trajanju od po sat i po vremena, isključivo na šljaci. Dušan kaže da sa trenerom Goranom Vasićem ima lep odnos i da svaku novu lekciju savladava uz mnogo strpljenja trenera koji, kako podvlači “nikad ne viče”.
Treninzi su uglavnom grupni, a individualne je imao ovog leta na Zlatiboru, gde su ga poveli roditelji u privatnoj režiji.
Dušan koji sada ima sedam godina, nadalje će igrati mečeve u naprednijoj kategoriji uzrasta od osam do deset godina. Sledeći meč će igrati u Kragujevcu, u novembru.
“Dobili smo savete još sredinom godine, da ga odmah prebacimo na viši nivo, ali pratili smo njegovu želju da završi sezonu koju je započeo i koja se okončava uvek u septembru, oktobru. On je želeo da završi ovu sezonu pa tek onda da pređe na viši nivo. Treneri su sugerisali da ide napred u narednu kategoriju, jer će u suprotnom stagnirati” kaže Biljana.
Sa uspehom, rastu i troškovi, s obzirom da se turniri igraju širom Srbije, da je potrebno platiti put, naći prenoćište, redovno menjati opremu, naročito patike i rekete… Sve to košta, a Vukosavljevići su kako to Biljana kaže, jedna normalna porodica sa prosečnim primanjima. Imaju svesrdnu pomoć Teniskog kluba Zvečan koji pomaže oko troškova prevoza, ali sem toga, nema pomoći sa strane.
Poseban problem je to što će u jednom momentu, uslovi koje Dušan sada ima postati potpuno nedovoljni za njegov dalji napredak. Jedan prebukirani teren na otvorenom je sve što je na raspolaganju, a zimski period je naročito izazovan.
“Prošle zime, jedva da je imao treninge, samo vikendom, baš slabo. Sale su zauzete…Nije samo tenis, imamo ovde i fudbalere, košarkaše, karatiste… I leti je teško jer je to jedan teren. Dokle ćemo ovako ne znamo… Mi ćemo da ga guramo dokle možemo i dokle on to bude želeo” dodaje mama šampiona.
Dušan je zadovoljan, malo umoran, ali kaže da mu ništa nije naporno. Želeo bi da se tenisom bavi profesionalno i jedino što je ostalo je da smisli šta će da napiše na kameri, kada prvi put bude uzeo pobednički marker u ruku. To još nije odlučio, ali jedna od opcija je: “Za Tadiju, najboljeg brata na svetu”.
