Negovanje tradicije i običajnih, narodnih pesama, u kojima se osećanja čovekova prelivaju i dodiruju najnedostupnije slojeve duše, osoben je za narode koji žive žal.
Na našem podneblju, to je balkanski bluz, koji pretače emocije, i pogađa direktno u srce. Retki su mladi glasovi, koji prenose i oživljavaju pesmu, dok istovremeno ređaju slike jednakom jačinom poput onih iz filma. Reklo bi se da ih više nema. Međutim, glas Saške Stefanović iz Leška, poput Šeherzade, priča 1001 priču na jeziku sevdaha.
Ova dvadesetdvogodišnja devojka, završni student etnomuzikologije, svoj sevdah nasledila je od bake po majci. Njena baka, Zorica Pavlović, nekadašnja članica KUD-a Kopaonik, negovala je tradicionalnu muziku, ali je preovladalo interesovanje za sevdalinku, koju je nasledila od svog oca. Svoju ljubav prema ovoj vrsti muzike prenosila je i na svoju porodicu. Saška je rasla slušajući nju i njenu sestru Zvezdanu, koje su negovale pravu i kvalitetnu muziku, iako nisu bile muzički obrazovane.
Svoj muzički dar pokazivala je od malih nogu. U osnovnoj školi „Stana Bačanin“ njen nastavnik muzičkog, Marko Mladenović, odmah je zapazio izuzetnu darovitost ove devojčice i uticao na njene muzičke početke, iako ona kao osnovac nije znala čime će se u životu baviti.
„Ja sam sebe videla da mogu da budem i slikarka, i pevačica, i nastavnica srpskog, i sve redom. Sve me je od tih lepih umetnosti zanimalo“, kaže Saška.
Baka Zorica je Saški i predložila da svoj dar pokaže i drugima i nagovorila je da se sa samo deset godina prijavi na takmičenje „Akordi Leška“. Sve do tog trenutka, Saška je nastupala samo u školi, na svetosavskim koncertima, u horu, ali nikad kao solistkinja. Uz podršku porodice, prijavila se na takmičenje pesmom „Sejdefu majka buđaše“ i osvojila nagradu za najmlađeg učesnika takmičenja. Sledeće godine, sa 11 godina, na takmičenju je nastupila u narodnoj nošnji sa pesmom „Bolna leži Anđelija mlada“ i pobedila.
„To mi je, na neki način, i bila prekretnica ka tome da li ću upisati muzičku školu i šta ću dalje raditi“, kaže Saška.
Želja i volja nadoknađuju propušteno
Nastavnik muzičkog, koji je svirao u orkestru Dejana Grujića, znao je da dar, u vidu apsolutnog sluha, Saška treba da razvija i savetovao je njenim roditeljima da je upišu u muzičku školu. Iako sa zakašnjenjem, oni su ga poslušali.
„Ko god želi da se upiše u muzičku trebalo bi da se upiše sa devet godina, već kad je treći razred. Ja sam se upisala u muzičku kad sam bila šesti razred osnovne“, navodi Saška.
Da bi se nadoknadilo propušteno, trebalo je uporedo ići u osnovnu školu i vanredno davati ispite za nižu muzičku školu u Novom Pazaru. Za jednu godinu davala je po dva razreda. Kako bi sve postigla, Saška je išla na privatne časove solfeđa i teorije muzike i klavira, kod profesorke Verice Mihajlović, u Leposaviću, dok je uporedo sa nastavnikom Markom ostajala posle redovnih časova u školi i vežbala.
„U početku nije bilo lako. Vežbanje jedne ruke, vežbanje druge ruke, spajanje. Sve redom bilo je jako zahtevno, ali eto. Već kad je bio taj 3-4 razred niže muzičke, dosta toga sam pokačila, mnogo me više zainteresovalo.“
Marljivim trudom i radom uspela je da sustigne svoje vršnjake. Iako je bilo i teških trenutaka, nikada nije pomislila da treba da odustane od svog sna.
„Pomislim, ako već imam talenta, ako me već neko usmerio, i to s razlogom, ja ću da radim i ima to da postignem po svaku cenu, pa kako god.“
Nastavnici i profesori davali su joj motivaciju i revnosno je forsirali. Sati vežbanja i ulazak u svet klasične muzike doveo je do toga da Betovenovu „Mesečevu sonatu“, koja spada u program za srednju školu nauči već u sedmom razredu osnovne škole. Što se ispita tiče, nekad je bilo uspeha, a nekada, zbog treme, malo manje.
„Nekad, koliko god da ja vežbam, trema preovlada na tom samom ispitu. Skliznu mi prsti, pa mi se smanji neka ocena. Nije toliko drastično, ali dešavalo se i to“, ističe Saška.
Cilj joj je bio da upiše srednju muzičku školu i koliko god zahtevno bilo spremanje ispita, uspela je sve da postigne i upisala u Kraljevu srednju školu za tradicionalno pevanje i sviranje.
Prilagođavanje na novu sredinu za Sašku nije bilo lako
Odvajanje od porodice je bilo teško, ali je uspeh zahtevao prilagođavanje. Život u domu sa različitim vršnjacima, doneo je novo okruženje, nove ljude, nova iskustva, ali i novo nadograđivanje već stečenog znanja, učenje kompleksnijih stvari. Profesori su mnogo pomogli.
„Imala sam jednog divnog profesora solfeđa, Aleksandra Popadića. On je čovek iz Kraljeva. I on, takođe, ima apsolutni sluh, tako da smatram da me on u tom miljeu profesora najbolje razumeo.“
Srednja škola donela je i svestranost u tradicionalnom pevanju. Pored solističkih nastupa, pevala je i u grupi, a sa školom je posetila mnoga mesta u Srbiji i inostranstvu.
„Bilo je dosta tu novog iskustva, svega novog i toliko nastupa, da mi je to mnogo značilo za otklanjanje treme. Kad sam krenula na fakultet, posle više nisam imala tih problema. Uvek, naravno, postoji neka doza, ali dosta sam sebi podigla samopouzdanje, kroz te nastupe, kroz sve“, dodaje Saška.
Saškina mama, kao posledicu traume iz detinjstva, ima oštećen sluh. Svoju ćerku, koja ima apsolutni sluh, može da čuje samo delimično, u zavisnosti od daljine i pozicije na kojoj se nalazi.
„To je neka Božja volja i Božji dar da to što je njoj oduzeo, meni je dodao. Zahvaljujem mu na tome. To je veliki dar. Da se opet rodim isto bih sve radila i opet bih se bavila muzikom.„
Fakultet i Radio Beograd – druga kuća
Obilazeći razna mesta po Srbiji, u potrazi za lokalnim mladim muzičkim izvođačima, ekipa Radio televizije Srbije, koja organizuje takmičenje „Sabor pesme i lepote Srbija“ stigla je u Kraljevo. Sašku, zajedno sa još nekoliko drugih učenica, pozvala je profesorka i preporučila im da se prijave za takmičenje. Prošavši audiciju, ona je bila pozvana da, zajedno, sa drugim mladim izvođačima učestvuje na festivalu ovog radija. Međutim, zbog korone, nastupi su odloženi.
Ipak, za to vreme, Saška je ujednačeno radila i pripremala se za fakultet. Na prijemnom ispitu bila prva na rang listi – od mogućih 100 poena, osvojila je 93.
„To je meni tad bio najveći uspeh koji sam mogla da postignem i krenula sam u tom pravcu.“
Upisala je etnomuzikologiju, u Beogradu, i za nju se otvorio jedan potpuno novi svet. Još u prvoj godini fakulteta, počela je da širi svoje vidike. Na predlog profesorke, radila je seminarski rad o Silvani Armenulić.
„Shvatila sam da je Silvana, iako je živela 37 godina, toliko bogat repertoar ostavila iza sebe. Snimila je preko 100 pesama i izdala mnogo albuma. I ona je počela sa sevdalinkama. Prve nastupe imala je na Ilidži, u Sarajevu, u kafanama sa 16, 17, godina“, naglašava Saška.
Kako je imala za zadatak da presluša celu diskografiju, otkrivala je jedan novi pevački svet.
„Osim tih komercijalnih sevdalinki, koje inače svi znamo, saznala sam za jedan veliki repertoar koji nikad u životu nisam imala priliku bilo gde da čujem. Te pesme su mi se svidele, da sam se ja još više zaljubljivala u temu koju radim. Meni je Silvana, maltene, postala uzor pevački, jedna diva kafanske muzike. Ona je toliko gospodski izvodila, toliko je bila kulturna na sceni, da mi je baš to privuklo pažnju. Puno tih sevdalinki sam naučila zbog toga“, napominje.
Usledio je poziv iz Radio Beograda za nastup u Ušću kod Kraljeva. Tamo je nastupala sa pesmama „Bolna leži Anđelija mlada“ i „Evo ovu rumen ružu“ i osvojila drugo mesto. Na sledećem festivalu „Sabor pesme i lepote Srbije“, u Guči, nastupala je sa pesmama „Moj dragane, što me zaboravljaš“ i „Oj meseče, zvezdo sjajna“. Tu je osvojila prvu nagradu. Takođe, nastupila je i u Trebinju, na festivalu narodne muzike, koje je organizovao Aleksandar Sofronijević.
Ubrzo je bila pozvana u Radio Beograd, jer su Danka Stojiljković, Vlada Panović i njegov orkestar, kao i urednica Mira Drobac želeli da je čuju i predložili joj da snima arhivske snimke za ovaj radio. Njen glas i njena ličnost uvrstili su je među zvanice večeri Radio Beograda „Trenutak za muzički početak“ posvećeno vokalnim solistima. Zbog svog kratkog muzičkog staža u arhivi, poziv nije očekivala, što je posebno obradovalo.
„Veče nije bilo takmičarskog tipa, već jedna intimna atmosfera, sa dragim ljudima. Tu sam sa ansamblom Radio Beograda, pod upravom Siniše Vićentijevića, pevala pesme ‘Niz kaldrmu klepeću nanule’, od Azemine Grbić, i ‘Zašto mi srce rani’. Nakon toga sam bila sam pozvana od strane urednice da snimim svoj prvi trajni arhivski snimak.“
Nove obaveze zahtevale su posvećenost, ali fakultet nije zanemarivala.
„Prioritet mi je bio fakultet, pa sve ostalo. Ali, Bog je namestio da svaki put kad sam slobodna i u nekoj pauzi između predavanja, da mogu da stignem da odem u radio, da snimim nešto, ili da odradimo neku probu pred nastup“, pojašnjava Saška.
Studije i iskustvo u Radio Beogradu, kaže, ne bi menjala nizašta.
„Pored moje kuće u Lešku, ja smatram da su mi drugi dom fakultet i Radio Beograd. Tako se osećam. Daju mi neku motivaciju, inspiraciju, da radim, da napredujem, da se usmerim i da radim ono što najbolje znam i umem. Da pevam to što volim“, iskrena je Saška.
Usledili su nastupi u „Šarenici“, kao i nastup na koncertu posvećenom tekstopiscu Radmili Todorović Babić kada je, sa svojim koleginicama, po prvi put nastupila u MTS dvorani. Učestvovala je i u takmičenju „Prvi ton“, u Rakovici gde je osvojila treće mesto. Prošle godine, nastupala je u revijalnom delu takmičenja violinista, u Velikom Gradištu, a ove godine, u istom mestu, osvojila drugo mesto na takmičenju pevača.
Pre mesec dana, nastavljajući sa sevdalinkama, na „Akordima Leška“ osvojila je prvo, a na takmičenju „Zeman“ u Novom Pazaru drugo mesto.
„Ja sam shvatila da to pevanje sevdaha mene ispunjava. Da u tome, nekako, sebe najbolje mogu da izrazim, najbolje da izrazim svoje osećanje, svoje tehničke, i, prosto, glasovne mogućnosti, svoj potencijal. Zbog toga sam izabrala to da pevam. Smatram da pored, naravno, drugih divnih izvornih narodnih pesama koje imamo i koje su antologija srpske književnosti i srpske muzike, da treba, na neki način, i te sevdalinke da se očuvaju i da ih očuvaju ljudi koji stvarno vole da ih izvode. Ne može to samo da se otpeva tek onako, nego treba čovek da da svoju dušu tome“, precizira Saška.
Zbog predrasuda i nerazumevanja sredine Saškini planovi ne vezuju se za Kosovo i Metohiju
Etnomuzikologija tvrdi daje veliku mogućnost jer, zahvaljujući stručnim predmetima, posao se može naći u nižim i srednjim muzičkim školama, na fakultetu, uz doktorske studije, zatim u televizijskim ili radio stanicama, kulturno-umetničkim društvima ili držanje privatnih časova. Nada se da će joj se, po završenom diplomskom ispitu, ukazati prilika.
„Dobro bi mi došlo bilo kakvo iskustvo. Gde god da me neko primeti, gde god da me neko angažuje, prijaće mi. Onda ću videti gde mogu da se uklopim, šta mi najviše odgovara, u čemu pronalazim sebe. Ali, pored toga, volela bih da u radiju nastavim da snimam trajne snimke, da budem angažovana za te lepe manifestacije, za lepa takmičenja, jer sebe vidim kao vokalnog solistu koji peva uz orkestar“, kaže Saška.
Iako je vezana za svoju porodicu i svoj kraj, perspektivu, ne vidi na Kosovu i Metohiji. Nerazumevanje sredine za obrazovane umetnike, praćeno je mnogim predrasudama koje su, po njenom mišljenju, brojnije nego u drugim profesijama.
„Kada ljudima ovde pomenem da završavam muzičku akademiju, postave mi pitanje kada će da me gledaju u ‘Zvezdama granda?’. Ne shvataju da to čovek može i bez muzičkog obrazovanja da radi. Veliko nerazumevanje preovladava. Beograd mi je, što se toga tiče, pružio šansu, i ljude koji to razumeju, koji su muzički obrazovani, koji su umetnici. Tu sam se prosto pronašla, među tim ljudima“, navodi Saška.
Svaki kraj ima svoja bogatstva i svoje dijamante, koji tek brušenjem dobijaju svoj sjaj. Kolekcionari pravih vrednosti ih uvek prepoznaju i drže na sigurnom – svom arhivu za buduća pokolenja. Arhiv Radio Beograda postaće bogatiji za još jedan dijamantski glas, Saške Stefanović, sa Kosova i Metohije, iz malene varošice – Leška, čuvajući kroz njega duh i nasleđe starih vremena.
