U Osojanu je održan četvrti Đedov sabor, u znak sećanja na blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija koji je najzaslužniji za povratak Srba u osojansku dolinu.
Đedov sabor je počeo arhijerejskom liturgijom u obnovljenoj crkvi Svetog Arhangela Gavrila koju je služio episkop raško-prizrenski Teodosije uz sasluženje vikarnog episkopa novobrdskog Ilariona, monaštva i sveštenstva.
Blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je jedan od najzaslužnijih za povratak Srba u Osojane i okolna sela nakon sukoba na Kosovu 1999-te godine.
Mesto povratka
Vladika Novobrdski Ilarion u svojoj besedi tokom obeležavanja Đedovog sabora u Osojanu kazao da je ovo mesto povratka, pokajanja, vaskrsenja i neuništivog života Božijeg.
“Eto danas i nas ovde sa našim mitropolitom raško-prizrenskim Teodosijem, dođosmo ovde na ovo mesto povratka, pokajanja i vaskrsenja i neuništivog života Božijeg. Dođosmo ovde sa različitih strana. Pre svega blagoslov i radost da su tu sa nama i brat po delu našeg mitropolitita Amfilohija i njegovi bratanci, rođaci. Ali mnogo je bitnije da se mi svi danas osećamo ovde kao njegov rod, svi smo jedan rod u Gospodu Isusu Hristu, Bogu našem. Orođujemo se svi ovom svetom liturgijom koju služimo”, kazao je u svojoj besedi Vladika novobrdki Ilarion.
Vladika Ilarion dodaje da treba da se okrenemo Bogu, da se pokajemo u dubini svoga srca i da se smirimo.
“Neka bi sa vama svima i ovim mestom bio i blagoslov njegove svetosti patrijarha Porfirija koji nosi krst prvojerarha i episkopa koji je na onom mestu gde se ukrštaju razne stihije ovoga sveta, a on se trudi da sve te strele nekako odbija i da svedoči ljudima radost jevanđelja. Da ne šalje nijednu drugu poruku osim poruke jevanđelja. Mnogi traže od nas episkopa da govorimo nešto drugo, neko drugo jevanđelje, ali mi pre svega da bi znali kad i šta treba da govorimo treba da se okrenemo Bogu. Da se pokajemo u dubini svog srca i da se smirimo”, rekao je u besedi Vladika Ilarion.
Sećanje na Amfilohija
Episkop raško-prizrenski Teodosije u svojoj besedi na Đedovom saboru rekao je da je ovde započet novi život posle stradanja, raspeća, novi život u vaskrsenju.
“Ovaj današnji dan jeste sećanje na blaženi spomen našeg mitropolitita Amfilohija koji je ulio nade i vere i snage ljudima da započnu obnovu i da istraju u svojoj nameri. Bio je to i veliki blagoslov njegovog prisustva toga dana, ali u velika obaveza za sve žitelje ovoga sela. Tako je i služenjem liturgije toga dana dati zavet da će ovaj povratak biti uspešan i da će ova osojanska dolina ponovo procvetati. Ovde je započet novi život posle stradanja, raspeća, novi život u vaskrsenju. Mnogo smo zahvalni našem mitropolitu što je u danu kosovskog raspeća bio sa nama ovde sa Pećkom patrijaršijom, Dečanima. Njegovo prisustvo je hrabrilo narod i sigurno je presudno pa su mnogi odlučili da ostanu na ovim prostorima. On je bio pun vere i Hristove ljubavi. Ta njegova ljubav je bila delatna ljubav prema bližnjima i, rekao bih, prema neprijateljima. Nije mogao da mrzi one koji su nas mrzeli”, kazao je na saboru Vladika Teodosije.
“Žrtva je ostati na svom ognjištu”
U ime episkopa crnogorsko-primorskog Joanikija, na Đedovom saboru prisustvovao je koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, protojerej Igor Balaban. On je iz Osojana poručio da je “žrtva bila vratiti se ovde i zapaliti vatru, orezati napuštenu voćku, preorati polje svo u korovima i obnoviti dom srušeni. To je bila žrtva. E takve žrtve je naš đed mitropolit voleo”.
“Naša muka i prošloga i ovoga veka je dovela do toga da je žrtva u slučaju nas Srba, posebno sa Kosova i Metohije, žrtva je bila ostati na svom ognjištu, a ne otići sa njega. Nije žrtva bila potucati se po svetu, iako kod braće svoje u Srbiji i Crnoj Gori mnogi su našli utočište to nije bila žrtva. Žrtva je bila vratiti se na ognjište. Žrtva je bila doći opet i zapaliti vatru, orezati napuštenu voćku, preorati polje svo u korovima i obnoviti dom srušeni. To je bila žrtva. E takve žrtve je naš đed mitropolit voleo.”, kazao je protojerej Igor Balaban.
Amfilohijev brat – Srećan sam što sam ovde
Brat blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, Vasilije Radović kaže da je srećan što je ovde. Kako kaže, za njegovog brata Amfilohija nije bio veliki posao vratiti ljude u osojansku dolinu, jer je imao veliku veru.
“To je neko samo Božije proviđenje, on je radio onda, a ja sam samo došao sada. Zaista sam srećan što sam imao tu priliku da dođem i vidim šta su njegove ruke stvorile i ovaj narod vratile svojim ognjištima. Veliki je to posao bio, ali ne i za njega. On je to lako uradio jer je imao veliku veru. Osećam se srećno što sam doživeo da dođem da vidim to i budem ovde zajedno sa vama. Bio sam prošle godine, evo me i ove, ako Bog da, doći ću ponovo”, kazao je Vasilije Radović.
Teška situacija u Osojanskoj dolini
Sibin Đurić iz Šaljinovice kod Osojana kaže da su se vratili 2001. godine u centar Osojana i spavali pod šatorima, kao i da ih je obezbeđivao španski KFOR. Vremenom su se otvarale institucije i počinjao život u Osojanu.
“Mi smo se vratili 2001. godine u avgustu. Tada smo bili pod šatorima u centru sela. Osojane i cela okolina je bila tada pusta. Mi smo došli 10 dana pre toga da se obeleže kuće i domaćinstva, dočekao nas je španski KFOR. Nećete verovati nije bilo čak ni ptica. Posle toga vraćanjem naroda počeo je i život. Prvo su bili šatori pa nakon toga su se gradile kuće koje su bile u toj prvoj fazi do centra gde su Španci već obeležili da je bezbedno. Nakon toga se otvorila škola, to je bilo veoma bitno za Osojane i za roditelje koji su imali decu. Tada život u celini se zasnivao Mitrovica-Osojane”, kazao je Sibin Đurić za Radio Goraždevac.
On dodaje da su mnogi stanovnici otišli u potrazi za poslom ili boljim životom, a dece je sve manje u školi.
“Danas stalnih Srba koji žive sa porodicom ima otprilike 250. Više ih bude u toku leta a zimi manje. Nažalost u školi je dece manje. Mnogi su onda otišli u inostranstvo, posebno u Norvešku. Tada su mogli da odu i otišli su sa decom. Imalo je njih koji su imali tu i radna mesta ali otišli su za boljim životom. Ovi koji su ostali ovde bili su vezani nekim poslom, a to je zapošljavanje u školi, ambulanti, pošti kasnije i u privremenoj opštini, koja je bila izmeštena iz Istoka u Osojane, a sada je kao i sve ostale ukinuta”, kaže Đurić.
Institucionalna i materijalna podrška
Miloš Terzić ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju na Đedovom saboru poručio je da će Vlada Republike Srbije i Kancelarija za Kosovo i Metohiju nastaviti da pruža institucionalnu i materijalnu podršku srpskom narodu u Metohiji.
“Na nama je zadatak da branimo naše kulturno, duhovno i identitetsko nasleđe na Kosovu i Metohiji, jer ono najvrednije generalno što srpski narod ima i što poseduje to se nalazi upravo ovde u Metohiji jer ovde je majka svih pravoslavnih crkvi i manastira naša Pećka patrijaršija, Visoki Dečani. Što se nas tiče, Vlada Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i direktor Petar Petković koji nije u mogućnosti da fizički bude ovde zajedno sa nama, ali verujte mi da je svim srcem i dušom uz svakog Srbina na Kosovu i Metohiji”, kazao je Terzić.
Vukomir Đurić kaže da je situacija u Osojanskoj dolini sve teža, sve je manje ljudi i sve više praznih kuća.
“Ja sam imao priliku da budem pod šatorima i verujte gledajući tada sve te starije ljude koji su bili tu, a i mlađe čini mi se da je tada bilo mnogo više naroda, volje za životom, za povratkom, volje da podnesemo žrtvu da dođemo do svojih kuća i naroda. Međutim danas ta nada se istopila moram tako da kažem. Tu sam sa ženom i troje dece ali izgubila se ta nada. Nešto se desilo u samoj srži našeg bića. Naši su, kao što znamo, 500 godina odolevali na ovim prostorima. Ginuli, stradali, da ne govorimo o tome kako su Turci vršili pritisak na svo stanovništvo da ga asimiluju i proteraju sa ovih prostora. Naši su izdržali sve to. Međutim sada u miru mi napuštamo naše domove. Kao što vidite, kuća ima mnogo praznih, možda i više praznih nego što ima nas porodica. Zašto se to dešava, verovatno ova globalna politika da ovi prostori ostanu bez srpskog naroda”, kazao je Đurić.
Vukomir dodaje da je Srpska Pravoslavna crkva bila stub okupljanja i očuvanja srpskog naroda na ovim prostorima.
“Mnogi me pitaju “zašto više opstaješ tamo, zašto trpiš to sve?“, ja im onako kažem pa ja ću poslednji da odem. Ne možemo da ostavimo grobove naših predaka i ovu našu svetu zemlju čija je svaka stopa natopljena krvlju. Neki istorijski podaci govore da je ovde nekad bilo toliko gusto naseljeno da je mačka mogla da ide sa krova na krov. Danas samo napuštene kuće, njive, oranice zarasle u trnje i korove. Teško je, da nije Srpske Pravoslavne crkve danas ovde ne bi bilo nikoga. Zahvaljujući njima je sve, oni su bili stožer okupljanja, ostaćemo koliko budemo mogli”, rekao je Vukomir Đurić za Radio Goraždevac.
Nakon liturgije služen je i pomen svim žrtvama na teritoriji opštine Istok koje su stradale u periodu od 1997. do 2000. godine.
Četvrti Đedov sabor u Osojanu okupio je više od 400 vernika. Pored beseda, pripremljen je i kulturno-umetnički program.
