Kao najvažnija sporedna stvar na svetu fudbal nas zagrli tako da se osećamo lepo i dobro i kada igramo i kada smo navijači. Svaki turnir nudi šansu da pripadamo, budemo deo tima, ekipe, fudbalske porodice. Gubili ili pobedili, igrali ili navijali, uvek se sa radošću sećamo svake utakmice kojoj smo prisustvovali. Fudbal je mladost, spretnost, igra… sve što nam nedostaje u ovim sumornim vremenima.
Dan posle Svetog Ilije jedan je najvažnijih dana u Goraždevcu. Danas počinje tradicionalni turnir u malom fudbalu koji se svake godine sa nestrpljenjem iščekuje. Tradicija seže decenijama unazad, prema rečima starijih meštana, duža je od 70 godina.
Tradicionalni turnir u malom fudbalu u Goraždevcu je simbol zajedništva, sportskog duha, sećanja na mladost i davna, bezbrižna vremena. I danas predstavlja srce lokalne zajednice, okuplja brojne entuzijaste nudeći ono za čim žudimo – trenutke radosti i timskog duha.
“Svakome u Goraždevcu je želja da zaigra na tradicionalnom turniru. Ponos je učestvovati i gledati druge kako igraju. Prvu utakmicu sam odigrao sa nepunih 15 godina. Bio sam golman, jedan od uticajnijih, to će mnogi i potvrditi. Mnogi igrači su bili stariji od mene. To je poseban doživljaj kada se boriš protiv jačih. Ali uspevao sam u tome i srećan sam”, kaže za podkast E-Reporter, Ranko Zdravković, bivši organizator ovog turnira, fudbalski sudija, a danas vatreni navijač.
“Ostale su lepe uspomene! Sa ponosom mogu reći da je ekipa sa kojom sam igrao, da smo bili najbolji. Najviše smo osvajali prvo mesto na tradicionalnom turniru”, dodaje on.
Ekipa se, ponosno ističe, zvala – “Donjomalci”.
“To je poznata, vrsna ekipa sa pravim talentima. Kada smo mi igrali – to istorija nije pamtila. Bilo je 25 ekipa, od tih 25 – naša je osvojila prvo mesto sa nijednim primljenim golom. To je bio veliki uspeh. Ljudi su se čudili kako smo odigrali tako jak turnir sa takvim ekipama iz okolnih mesta”, ističe naš sagovornik.
Iz iskustva objašnjava da – samo dobra organizacija može da doprinese dobrom fudbalu.
“Ali, da biste organizovali takav turnir, potrebno je da imate dobre ljude, vrsne fudbalere koji su igrali ranije… “, podseća.
Prkos šampiona
U Goraždevcu fudbal se oduvek igrao za sve i uprkos svemu.
Šampionski timovi su otporni na sve. Pred kakvim god izazovom da se nađu, koliko god bili teški i strašni, oni će naći način da prevaziđu sve nedaće. Uzbuđenje i želju za igrom, nije mogao da ugasi ni strah.
“Kada smo 1999. godine ostali, teško je bilo, takva je situacija da ti ne pada na pamet da igraš fudbal… Ali, mi smo u tome našli ideju. Kolege moje, bivši fudbaleri, dogovorili smo se da ćemo da igramo pa dokle stigne, teško je bilo. Italijani su nas čuvali sa puškama. Ali, smo ipak uspeli da privedemo turnir kraju sa četiri, pet timova i nismo prekinuli tradiciju turnira. Opet, ponosno mogu da podvučem da turir kroz svoju istoriju nikada nije bio prekidan”, ističe Ranko Zdravković.
Miodrag Stevanović prvi put je zaigrao na turniru posle ratnog sukoba 1999 godine.
“Tada u selu nije bilo mnogo ekipa, ali hvala Bogu, uspeli smo da organizujemo turnir, na veliko iznenađenje mnogih. Mnogi nisu očekivali da se tada i u tim okolnostima nešto pravi. Naročito su bili iznenađeni Italijani koji su došli u Goraždevac da nas čuvaju. Njima je to bilo vrlo zanimljivo i interesantno. Kasnije su i oni pravili ekipe koje su bile deo turnira”, kaže u prilogu za Radio Goraždevca Miodrag Stevanović.
Te prve godine, seća se vrlo detaljno.
“Bio sam presrećan, imao sam 15 godina, završio sam prvi razred srednje škole. Bili smo jedna od najmlađih ekipa. Do tada sam slušao priče starih igrača i naših iz sela koliko je taj događaj značio Goraždevcu i koliko i danas znači. Pre rata je bilo oko 30 ekipa… Svi su došli da gledaju, jer to je bio jedinstven događaj. Ništa drugo u tom momentu nismo imali i mnogi su se zaprepastili da je u tim okolnostima organizovan turnir. Teren je tada bio na drugom mestu. Toliko smo se radovali da smo pravili i zastavice, iako znamo da zastavice u malom fudbalu nisu potrebne. Mi smo ih pravili da bismo ukrasili ceo taj teren”, setno se seća Miodrag Stevanović.
Danas će se za pobedu boriti i Aleksandar Dašić, koji već 17 godina sa istom strašću staje na teren u nameri da postine gol.
“Kada sam počeo u ekipi sam bio mlađi. To je bila kombinovana ekipa, mešavina iskustva i mladosti. Od tada nisam propustio nijedan turnir, nijednu godinu. To mi pričinjava zadovoljstvo. Učestvujem i ove godine, imam ekipu, malo promenjenu. Smatram da mogu još malo da pokažem i potrčim sa ovom našom omladinom”, priča naš sagovornik.
A strategija za pobedu?
“Igra zavisi od utakmice. Kada krenemo prve utakmice, tu je više zabava. Kada dođe ta nokaut faza, odnosno finale i polufinale tu se već zaoštrava i onda krenemo sa malo jačim duelom, ali se sve uvek završi fer i korektno. Ovaj turnir je jedan od tih gde nema nekih velikih svađa”, otkriva Dašić.
Pravično suđenje
Sve turnire, prate i brojne anegdote.
“Igrala se utakmica, finale je bilo sećam se dobro toga. Bio sam organizator turnira. Na turniru je sudio jedan čovek. Međutim, ispostavilo se – da li je strah preovladao kod njega ne znam, ali odsvirao je prvo poluvreme, a kada je drugo trebalo da počne, on nije imao snage više da do kraja iznese tu utakmicu. Preuzeo sam sudijsku pištaljku, krenuo da sudim i uspeli smo da završimo finale”, priča Ranko Zdravković.
Legenda fudbalskog turnira u Goraždevcu, Branko Dašić mogao bi da napiše knjigu posvećenu ovoj manifestaciji. Ne zna se koja bi priča bila interesantnija, ali sa nama je podelio jednu:
“Tada kad sam bio sudija igrao je neki policajac Ibro, saobraćajac. Startuje on jednog igrača, toliko ga je startovao da ga je izbacio sa terena. Ja sam svirao slobodan udarac. Gde se igrač okrenuo i opsovao mene, sudiju – na zaprepašćenje sela. Cela publika je ćutala, tišina, muk, a bilo je preko 1000 duša, baš je bila utakmica. Ja sam isključio Ibra, isključio sam i tog igrača iako je prekršaj napravljen nad njim zbog gesta koji je on uradio. O tome se i dan danas možda priča u selu”, ispričao je Dašić, ujedno i učesnik, potom sudija, a kasnije organizator turnira u malom fudbalu.
Nekada je tradicionalni turnir okupljao sve zajednice, svedočio o mnogim prijateljstvima i ljubavi. Ovo, malo lokalno takmičenje, je uvek značio život, udahnuti ga punim plućima.
Radio Goraždevac sproveo je anketu vezano za ovaj turnir i nismo se iznenadili kada smo videli da je 90, 9 odsto onih koji su odgovorili – igrači turnira. Upitani kada su prvi put učestvovali u na turniru, 80 odsto naših ispitanika je odgovorilo da je to bilo nakon 2000-te godine.
Čuvajte tradiciju
“Čuvajte tradiciju i sećanje turnir koji bez prekida traje duže od 70 godina”, takođe su nam poručili. Naši ispitanici predlažu i bolju organizaciju, bolju ekipu, pozivanje ekipa iz drugih mesta da učestvuju, a neki čak i promenu sudija.
Kao društveni događaj, turnir u malom fudbalu u Goraždevcu u uspomenama naših ispitanika utisnut je kao dan posebnih događaja i doživljaja, vreme kada se stiču nova prijateljstva i osnažuju stara. Dan poput veselih praznika i sećanja na bezbrižno detinjstvo.
“Uvek je bilo veselo. Nema dana ili utakmice koja nije bila drugačija i ne znam na koju smo više bili ponosniji… Najlepši trenuci su navijanja, proglašenje pobednika i ekipe na samom kraju Mršavi protiv Debelih”, napisao nam je jedan od učenika naše ankete.
Jedan od najdražih dana u životu – Aleksandru Dašiću je – prvo osvajanje tradicionalnog turnira u malom fudbalu u Goraždevcu. Kao igrač u najlepšem sećanju mu je ostao Miša Simonović, asocijacija na turnir mu je druženje, a poseban užitak turnira je što jedan od retkih koji se igra na travi. Dašić bi preporučio da se u ogranizaciju uključe više poznavaoci fudbala, a mladim sportistima da što više rade i ne odustaju.
Dame kao najvatreniji navijači
U Goraždevcu ne postoji takmičenje za žene, mnoge sestre, majke, iako su one te koje su odgajile sve dosadašnje šampione malog fudbala. I danas najvatreniji navijači, nemaju sličan sportski događaj u Goraždevcu u koje bi i one bile uključene.
“Mi učestvujemo svake godine tako što navijamo. Ali opet, nemamo nešto što bi nas pokrenulo, što bi nam bila neka aktivnost koja bi nam ulepšala letnji period. Iz razgovora sa ženama, devojkama, devojčicama, najčešći predlog je da se organizuje turnir u košarci ili odbojci na kome bi učestvovale i devojke i devojčice i iz drugih enklava, kaže Miljana Zlatičanin.
Posbena stvar kod tradiocinalnog turnira u malom fudbalu u Goraždevcu je da nije važno ko će pobediti, već da se očuva tradicija i prenese ljubav prema fudbalu na mlađe generacije.
Taj magični travnati teren i lopta, ta lakoća i igra, okupljaju i meštane Goraždevca i one koji su se odselili. Danas su se i oni vratili da budu deo tima, da podrže svoje rođake i prijatelje. Kilometrima daleko, fudbal ih je vratio tamo gde je najsrećnije – kući.
“Fudbal je, kao i život, pun uspona i padova, a najvažnije je da idemo napred i nikada ne odustajemo”, poručio je jedan od najpoznatijih fudbalera sveta Dijago Maradona. Našim sugrađanima, koji nisu odustali od snova, radosti i igre, želimo puno sreće i uspešan nastavak tradicije.
