Objava rata Srbiji stigla je iz Beča 28. jula otvorenim telegramom, čime je otpočeo Veliki rat. Njegov bilans je 50 meseci ratovanja, oko 70 miliona mobilisanih vojnika, 20 miliona ranjenih i 10 miliona poginulih. Srbija je izgubila 62 odsto muškaraca od 18 do 55 godina, 53 odsto je poginulo, a devet odsto su ostali trajni invalidi.
Početku Velikog rata prethodio je Sarajevski atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je, kako istoričari smatraju, bio povod, a ne uzrok početka Velikog rata. Velike sile su se već 15 godina spremale za rat.
Mesec dana nakon atentata usledio je ultimatum Austrougarske, a za Srbiju je neprihvatljiva bila tačka 6 u kojoj je Austrougarska zahtevala da se uključi u sudsku istragu celokupnog događaja.
Austrougarski ultimatum (Österreichisches Staatsarchiv)
Ugrožavanje nezavisnosti bilo je neprihvatljivo, iako je, oslabljena posle Balkanskih ratova, Srbija želela da izbegne sukob.
Austrougarska objava rata je stigla na apsolutno neočekivan način koji se kosio s tada važećim normama međunarodnog prava. Objava rata je 28. jula stigla otvorenim telegramom pisanim francuskim jezikom kao zvaničim jezikom diplomatije tog doba, upućenim preko Bukurešta.
Već tim činom ona je prekršila Konvenciju o otvaranju neprijateljstava započevši rat nakon slanja ultimatuma umesto zvaničnog obrazloženja, i samom objavom rata otvorenim telegramom bez prethodnog upozorenja.
Šta se sve tražilo od Srbije u ultimatumu
Od vlade Srbije se tražilo: prvo, da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske i “svojom opštom tendencijom” ugrožavaju njen teritorijalni integritet.
Drugo, da odmah raspusti “Narodnu odbranu” i slična udruženja i da spreči da ona “nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu”.
Treće, da iz javne nastave u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austro-Ugarske.
Četvrto, da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji propagiraju protiv Austro-Ugarske, a čija će imena biti naknadno dostavljena.
Peto, da prihvati “saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva”.
Šesto, da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu koji se nalaze na teritoriji Srbije i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju “organi koje bude delegirala carsko-kraljevska vlada”.
Sedmo, da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića.
Osmo, da spreči “pomaganje nedozvoljene trgovine oružjem i municijom preko granice” i da “otpusti i strogo kazni” one pogranične organe koji su pomogli trojici atentatora da pređu granicu-
Deveto, da objasni izjave “srpskih visokih činovnika u Srbiji i u inostranstvu” s neprijateljskim sadržajem prema Monarhiji date posle 28. juna.
Deseto, da izveštava carsko-kraljevsku vladu o izvršavanju mera koje su zahtevane u prethodnim tačkama.
Srpska vlada se sastala iste večeri kad joj je uručen ultimatum i mogla je samo zaključiti da “ne ostaje ništa drugo nego da se gine” (ministar prosvete Ljuba Jovanović).
Prvo ratno veče
Prvo ratno veče nasumično ispaljene granate su padale od obala Dunava, preko Kalemegdana i Knez Mihailove ulice do Terazija.
Strahujući od mogućeg austrougarskog upada u Beograd, komanda Dunavske divizije je donela odluku da minira i sruši savski železnički most kako bi sprečila austrougarske snage da kopnenim putem upadnu u grad. Tokom sporadičnih okršaja oko mosta pala je i prva srpska žrtva šesnaestogodišnji dobrovoljac Dušan Đonović.
Gubici Srbije u Velikom ratu
Srbija je u ratu izgubila 62 odsto muškaraca od 18 do 55 godina, 53 odsto je poginulo, a devet odsto su ostali trajni invalidi. Svaki četvrti, odnosno peti stanovnik bio je žrtva Velikog rata.
U odnosu na celokupno stanovništvo, Srbija je bila država sa najvećim brojem ljudskih žrtava. Pored direktnih gubitaka u ratu, glad, siromaštvo, mrazevi i infekcije povećali su broj smrtnosti. Samo od pegavog tifusa u Srbiji je preminulo oko 350.000 ljudi.
