Čekanje je uzaludno, jalovo, kukavičko, zaglupljujuće. Nije važno šta ili koga čekaš – noć, Njega, Naše, nove bolje generacije…. Tako glasi pritajeni ukor Semjuela Beketa, autora drama „Čekajući Godoa“ i „Kraj partije“, koje je reditelj Nenad Todorović sintetisao u jedinstven teatarski prikaz „Čekajući kraj partije“.
Ova predstava Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici premijerno je krajem prošle nedelje odigrana u Gračanici, a prvo reprizno igranje imala je sinoć u Zvečanu.
Stanje prepuštenosti, besmislenog postojanja u prostoru i vremenu, zarobljenosti u vakuumu sopstvene praznine, bez potrebe za logičkim promišljanjem realnosti, bez potrebe za ikakvim promišljanjem ičega, a opet sa potrebom za upornim, mlitavim, letargičnim postojanjem uprkos svoj nepotrebnosti i besmislu u kome se postoji – sve su to Beketova zapažanja na kojima je ustanovljen Teatar apsurda.
U ovoj hrabroj adaptaciji, Todorović je „čekanje Njega“ zamenio „čekanjem Naših“ koji nikako da stignu „Ovde“. Dođe s vremena na vreme neki njihov dečkić, da čekače obavesti o potrebi za dodatnim čekanjem i obećanjem da će „naši“ stići sutra. U to obećanje se veruje. Više se veruje tom obećanju, nego apokaliptičnoj realnosti, koja je u ovoj adaptaciji, maestralno opisana scenografskim rešenjem.
Todorović neće scenu. Hoće ambijent i time komplikuje izvođenje i dolazak publike kojoj je potrebno nacrtati gde se predstava izvodi. Posebno je „zanimljivo“ glumcima koje po „sceni“ jure avlijski kerovi iziritirani Lakijevim režanjem. Cela ekipa sa sve publikom je podređena takođe i milosti neba… Hoće kiša, neće kiša… Jedno je sigurno – krpelji se raduju njegovoj adaptaciji.
Ovakav postupak je kako to kaže sam reditelj čista „drskost“ u ophođenju sa Beketom.
„U Gračanici nam se recimo desilo da su ovce blejala tačno na replikama na kojima je bilo potrebno da reaguju… Bilo je tu dvadesetak ovaca i pas ovčar koji je jurio glumce po tom prostoru. Ovde smo imali jednog pijanog gledaoca… I psa koji laje ali je meni važniji gledalac… Smestili smo Beketa u svet Tomasa Berharda – kako je on farsizovao tragediju, tako smo mi probali da vašarizujemo farsu“ kaže Todorović. Sledeće je verovatno tragedizovanje vašara….?
Za Todorovića je jako važno bilo transponovanje drame van pozorišne scene. Koliko je to dobar koncept, otkrio je verovatno slučajno jer su u proteklim decenijama, u želji da repertoar pokažu i publici u najudaljenijim srpskim sredinama u kojima nema scene, silom prilika predstave postavljali bukvalno svuda – po dvorištima, crkvištima, razvaljenim kućama, na zgarištima.
„Tada smo naše predstave stavljali u da tako kažem neke druge prostornosti. Ovde sam od prvog dana, mnogo pre prve probe, znao da ćemo ga smestiti u neki prostor vašarišta, na mesta gde se ljudi okupljaju, gde voze automobile, gde je dekoncentracija ogromna i jako je bilo važno, ono što je retko u srpskom pozorištu, a to je da se napravi jedna čisto žanrovska predstava“.
Glumac Nikola Stanković je „Vladimir“ mada tvrdi da smo svi mi vladimiri jer nas sreća nervira i ne umemo sa njom ništa da uradimo.
„Mi čačkamo publiku. Krenuli smo od potpunog realizma kada smo počinjali da radimo i onda smo polako, uz Nenadove instrukcije, došli do te cirkusijade, klovnijade…. Znali smo sve vreme u kom smeru idemo“ priča Nikola.
Za to vreme, Todorović je u polemici velikoj, kaže, sa direktorom pozorišta koji insistira na postavljanju predstave na sceni i da je igraju u ostatku Srbije.
„Mene to ne zanima. Ovaj empatijsko sudarni odnos, skoro svađa sa gledaocem… Ovaj komad je transponovan i smešten u idealni prostor katastrofe, u idealni prostor nesreće… I to je kosovski prostor. Dalje me ne zanima. Zanima me samo kako će gledalac da sazna da je prah i pepeo i to je ono što je mene vuklo da tu ideju sprovedemo do kraja“.
Iako Todorović ovaj susret teatra sa gledalištem, u jednom trenutku karakteriše kao svađu, ona to ipak nije. Naime, u jednom momentu, Estragon i Vladimir napuštaju „scenu“ i ušetaju u publiku. Zagledaju je, posmatraju, čudeći se zašto toliko dugo ćute. Čak i kada njihovo obraćanje publici krene da nalikuje na otvoreni podsmeh, publika, naravno i dalje ćuti. Zanimljivo je koliko neprijatnosti i neke postiđenosti taj (ne)pokušaj interakcije, ume da izazove u gledaocu. To je Beketov duh. Do kraja izašao pušten iz boce na kosovski vazduh koji mu fenomenalno prija.
Zašto Kosovo?
Zato što „ništa nije smešnije od nesreće… Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu. I mi se smejemo, smejemo se, s voljom, u početku. Da, to je kao smešna priča koju čujemo prečesto, i dalje nam je smešna, ali više se ne smejemo”.
Ova predstava poslednja je u sezoni Narodnog pozorišta Prištini. Jesenju sezonu će, kaže otvoriti igranjem ove predstave u PLemetini, gde je gostovanje otkazano zbog loših vremenskih uslova.
Detalji o predstavi…
Adaptaciju su uradili Nenad Todorović i Branislav Nedić.
U predstavi igraju: Nikola Đorđević, Nikola Stanković, Milan Popović, Đorđe Velimirović, Snežana Džogović
Za scenografiju predstave „Čekajući kraj partije“ bili su zaduženi Bisenija Tereščenko i Samuel Mgolombane, kostimografkinja je Jelisaveta Tatić Čuturilo, scenski pokret je rešio Nebojša Gromilić, a muziku Vladan Pavić, Nenad Todorović i Nikola Stanković.
Muzičari: Vladan Pavić, Aleksa Mirić i Luka Stojanović.
