Predstava „Čekajući kraj partije“ reditelja Nenada Todorovića, u izvođenju Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici, biće premijerno izvedena večeras (21. juna) od 19h na sceni „Usnija“, Kajmakčalanska bb u Gračanici.
U nedelju 23. juna, predstava se igra u Plemetini u dvorištu OŠ “Sveti Sava”, a u ponedeljak 24. juna, u Zvečanu, na improvizovanoj sceni na Malom Zvečanu. Oba izvođenja su zakazana za 19h.
Tekst kultne drame Semjuela Beketa „Čekajući Godoa“ su adaptirali Branislav Nedić i Nenad Todorović.
U predstavi „Čekajući kraj partije“ igraju Nikola Đorđević, Nikola Stanković, Milan Popović, Đorđe Velimirović i Snežana Džogović.
Pozorište primoranih
„Jednom je moralo da se desi, da se zastane pred ukočenošću života mog kosovskog komšiluka, da se zaprepastimo pred obustavljenom egzistencijom čitave jedne male civilizacije (naziv zajednice pozat autoru). Ujedinjene u čekanju. Dovedeni do ivice statičnosti, iz predapokaliptičnog stanja ubedili su ih da nada ne umire poslednja, već da poslednja ubija. Njihova volja da budu bezvoljni poprima kolosalne razmere i oni postaju odlučni da ne donose nikakve odluke. I sačekaju. Još malo.
Nošen idejom da je tragediju zamenila farsa, Beket je zakovitlao egzistenciju u pesak i osušeno stablo. Mi smo našeg čoveka oteli iz farse i gromopucno ga strmeknuli u tragičko vašarište. Okovali ga blatom i dobili sam realitet života u istinitom prostoru. Onda je i predstava morala da izađe sa scene napolje, na samo mesto nesreće. Negovoreća priroda, nastala nakon što je čovekovu kuću progutala zemlja, postala je mesto brutalne artificijelnosti. Onda je ostalo samo da čekamo. Ne Boga, kao što ga je Sem čekao. On je već sa nama. I on odavno strpljivo čeka na nas. A mi? Mi nestrpljivo čekamo prošlost u nadi da će budućnost što pre proći. I samo smo do pola u pravu. Kraj budućnosti je tu, iza ugla.
Primorani na nedosušeno blatište, stojimo jedni pred drugima. Likovi primorani da se kreću kroz manični vrtlog žalosnog vašara. Pred gledaocem primoranim da godine geta vidi kao karusel svojih poraza“, rekao je Nenad Todorović.
„Konvencionalno pitanje: ‘Zašto danas raditi Beketa’ (a zašto ne?), u slučaju novog tumačenja njegovih zadatosti u Narodnom pozorištu u Prištini sa sedištem u Gračanici (ne, naziv mu nije dao Beket!), bolje je zameniti pitanjem: ‘Gde danas raditi Beketa?’. Promašenost egzistencije u stalnom pasivnom čekanju nikad dočekanog, a ne u aktivnosti kreiranja iščekivanog. Gde glavni likovi, smrznuti u nedelanju, vape za pomoć a ni sami sebi ne pomažu. Ako nam daju – daju nam; ako ne – mi ćemo čekati. Gde dani deluju jednako i ne vidiš promene koje se svuda dešavaju. Gde vreme stoji jer teče… Gde to?
Počinjemo sa ‘Godoom’, završavamo sa ‘Krajem partije’. Jednostavno i jasno“, kazao je Branislav Nedić.
Semjuel Barkli Beket (13. april 1906 – 22. decembar 1989) je bio irski romanopisac, dramaturg, pisac kratkih priča, pozorišni reditelj, pesnik i književni prevodilac. Njegov pozorišni i književni rad odlikuju sumorna, bezlična i tragikomična iskustva života, često u kombinaciji sa crnom komedijom i besmislom. Kako je Beketova karijera napredovala, njegovo delo je postajalo sve minimalističkije, uz sve više estetskog i jezičkog eksperimentisanja. Ubraja se među poslednje modernističke pisace i jednu od ključnih figura u onome što je Martin Eslin nazvao pozorištem apsurda. Nobelevu nagradu za književnost dobio je 1969. godine.
Za scenografiju predstave „Čekajući kraj partije“ bili su zaduženi Bisenija Tereščenko i Samuel Mgolombane, kostimografkinja je Jelisaveta Tatić Čuturilo, scenski pokret je rešio Nebojša Gromilić, a muziku Vladan Pavić, Nenad Todorović i Nikola Stanković.
