Predstava “Sokin i Bosina” donela je mitrovačkoj publici mnogo smeha i još jednom dokazala da teatar nije ništa drugo nego koncentrat života.
Kroz izkarikirane prikaze svakodnevnih posvađanosti muškog i ženskog, razvedenih i ubračenih, prostih seljaka i izblaziranih građana, Srba sa one strane Drine i Srba iz Vojvodine, predstava poručuje – kakvi god da smo, nismo tako loši.
Glumica Ljiljana Blagojević tumači lik svekrve Bose koja dolazi iz romanijskog sela da miri sina Stojka (Nenad Maričić) i snaju Julijanu (Kalina Kovačević), donoseći sa sobom robusitost seljačke prirode i prenaglašenu zapušenost žene koja za jedno prepodne obali polovinu romanijskih bukava. Na poklon im donosi goblen – ručni rad svekra Save i pitu koju je on umesio za svog sina, dok je ona krčila šumu.
U misiju spašavanja jednog braka, ulazi sa prijom Sofijom (Vesna Stanković), razvedenom Kikinđankom sa bar četiri poroka – alkohol, kocka, estetske intervencije i jeziva usamljenost.
Sin Stojko je baletan, snaja Julijana profesionalni vozač kamiona. Permutacija ženstvenosti i mužastvenosti, senzibilnosti i emocionalne stamenosti gde sve što se očekuje od Julijane ima Stojko i obratno, objašnjava ime predstave – iako je Sofijino dete Julijana, a Stojko je Bosin sin, predstava se zove “Sokin i Bosina”.
“Igrali smo ovu predstavu jako mnogo puta. Već smo blizu tristote predstave , po svim meridijanima, na svim kontinentima i svi su se u njoj prepoznavali zato što se bavi univerzalnom temom a to je porodica , različiti mentaliteti i ima jednu divnu toplu poruku, a to je rađajte decu” kaže Ljiljana Blagojević, čija Bosa sve vreme insistira da dobije unuče.
Kaže da svi u predstavi prepoznaju taj sukob generacija i sukob ravničarskog i planinskog mentaliteta, ali ono što prepoznaje kao najvažnije jeste da je predstava dobronamerna.
“Svi su oni dobri ljudi na svoj način. I svi se predstavljaju drugačijim nego što jesu. U biti su to topli ljudi, dobri koji bi u stvari da sačuvaju ono što jeste danas najvažnije, a to je porodica” dodaje dramska umetnica.
Dok Julijana pije pivo i prati utakmicu Srbija – Slovenija na evropskom fudbalskom prvenstvu, Stojko sa keceljom sprema večeru. Ona komentariše nesposobnost igrača i potkupljivost sudije, a on izgovara rečenicu: Jedino što je dobro u svemu ovome je ovaj transparent – Kosovo je Srbija”.
Ova mala, simpatična replika, celu teatarsku priču, dodatno približava lokalnom gledalištu.
“Improvizaije su česte, kao što je to slučaj sa Zokijem Radmilovićem i “Radovanom III”, kao što je to Nušićeva “Ministarka”…. Ova predstava je na tragu Nušića, na tragu dobrih naših komediografa i ona kroz ovo igranje od deset godina raste” objašnjava Ljiljana i dodaje da se uvek raduje dolasku na Kosovo i druženju sa ovdašnjim ljudima.
Nenad Maričić je relativno skoro upao u ovaj četverac i kaže da je u pitanju naizgled lagana omedija koja otvara mnoga društvena pitanja u kojima se svi pronalazimo.
“I savremena psihologija govori o tome da su pomešane uloge (muškara i žene) da se tu mnogi ne snalaze u tome, da su žene odlučile da budu slobodne i vreme je nametnulo da emancipacija žena bude sve snažnija, uloga žene je snažnija i sve to na neki komičan način vidimo u predstavi. A mnogi koji je gledaju, kažu da e prepoznaju pomalo u svemu tome” kaže Nenad.
Uživali su, kaže, pred mitrovačkom pubikom.
“Bilo nam je puno srce. Ovde je čast doći. Moj pradeda je olobađao ove prostore 1912. i ponosan sam kad god dolazim na Kosovo. Izbegao bih floskule i ne želim da moja priča bude jedna od hiljada i hiljada priča koje ostaju samo na onom kako mi govorimo da nam je Kosovo u srcu…nego da pokušamo nešto da učinimo” poručio je Nenad koj jeste učinio. Deo je organizacije “Srbi za Srbe” koja je pomogla mnogim porodicama, između ostalog i na Kosovu.
Igranje ove predstave organizovali su Studentski centar “Priština” – Kosovska Mitrovica i Studentski parlament.
