“Dao sam svoj najbolji grad, padali su uz put, oznojeni šampioni ugašenih pogleda. Dug je put do viječnosti i mi ga prelazimo šutke i u miru.”
Branimir Džoni Štulić
Nikola Ilić Crni je slikar i nervira ga kada ga neko tera da priča za radio. U stvari, nervira ga kad ga neko tera da priča. A kažu da ne voli ni da sluša.
Vidovdanske svečanosti u Gračanici, ove godine, otvorene su njegovom izložbom „Između krajnosti“. Prvom, samostalnom.
„Između krajnosti“ je Štulićevo mesto na kome Crni ne želi da bude. To je mesto proseka, mesto nedefinisanih, onih koji su pošli od rođenja ka grobu, sve vreme zagledani u grob. Mesto nerazvijenih ljudi. Postiđenih Lepinom, Hristom, svojim slabostima, starostima, grehovima… Mesto onih koji misle da postoje samo dve krajnosti. Štulić i Crni znaju da život ima onoliko krajnosti koliko ima ćoškova, a ima ih bezbroj. Krajnost ne možeš da slomiš na pola. Celovita je i nekompromisna. Dobrota, voljenje, strasti, život, vera, pank, krst, leto, zima, Crnijev beli šešir koji nosi leti, Crnijeva crna beretka koju nosi zimi…. Sve krajnost do krajnosti.
„Između krajnosti“ je jedan put. Razvojni put Crnog slikara. Od ciklusa crteža opsesivno – kompulsivno zagledanih u linije, preko krstolikih grafika, on stiže u svoju trenutnu krajnost – histerični kolorit boje potpuno podivljale u kontrastu sa crnim. Ne i sa Crnim.
„Između krajnosti“ je tačka ukrštanja dve krajnosti – uvek modernog hrišćanstva sa subkulturalnim pankom. Da li su to zapravo crni i beli prikaz jednog te istog? I jedno i drugo imaju revolucionarnu tendenciju. I jedno i drugo brane ono što vredi. Istina, hrišćanstvo tihim slapom, blagošću i neiskompromitovanim autoritetom Nazarećanina starog dve hiljade godina… Pank naivnije, detinjastije, vizuelno i audijalno angažovanije i neartikulisanije… I jedno i drugo ipak traže samonapor. I jedno i drugo su bunt protiv nepravde. I hrišćanstvo i pank zahtevaju hrabrost – upri prstom u Iroda i Salomu, ukroti lava, upri prstom u kraljicu, ukroti sistem…. koga god treba… Da li ponekad ono što izgleda kao krajnosti, samo izgleda kao krajnosti?
Crteži su pankerski…. Grafike više liče na Nazarećanina…. I Džoni liči na Nazarećanina….???
Sve u Nikolinom stvaralaštvu miri crno i belo, vešto do te mere da se te dve nikada ne pomešaju u beživotnosti sive….
Kada su te večeri na otvaranju Vidovdanskih svečanosti, govorili o Crnom, pominjali su urbanost. Urbani su branitelji gradskih kapija iza kojih žive svi kulturni ljudi Vaseljene, od Carigrada do Prizrena. Filigranske pločnike na glavnom gradskom trgu pretrčavaju gracije… Žena sa vrelim višnjama umesto usana… Jedan kralj koji ćaska sa ženom pjesnika i tri, četri male balerine.
To je teška borba. Prava kosovska. Napadaju filozofija palanke, demonske horde, ružičaste horde, puritanci, lavine neraspadajućeg plastičnog, silikonskog, digitalnog i bezglutenskog đubreta, politike, korone, racionalni i iracionalni strahovi. Toliko je napadača. Zanemoća se ponekad….
„Ako sam izgubio volju, nisam slobodu“.
Ovo nije Džoni. Ovo je Crni. I ovako krupne reči izgovara kroz najlepši osmeh koji kosovsko slikarstvo ima.
Zbog njega ga vole. Zbog njega je Galerija Doma kulture Gračanica bila neuobičajeno ispunjena svetom. Ili je bolje reći gradom.
Odbranjenim gradom.
