“Umetnička rezidencija” koju PKC „Akvarijus“ organizuje drugu godinu zaredom, završena je sinoć izložbom svih umetničkih dela nastalih u periodu od januara do kraja maja, u kome je 15 umetnika iz regiona ali i Evrope posetilo naš Grad.
Književnici, koreografi, dokumentaristi, slikari, vajari živeli su u Mitrovici okruženi Mitrovčanima, pričali sa njima, disali, jeli, pili, strpljivo slušali mitrovačke priče i u konačnici, svoje iskustvo življenja i osećanja, inkorporirali u bezvremeni kosovskometohijski umetnički fundus.
„Umetnička rezidencija“ je u proteklih pola godine bila jedan savršeni funkcionalni sistem u vremenu opšte disfunkcije. Mali svet koji je svojom normalnošću i lepotom, remetio kolektivni anksiozni osećaj bespomoćnosti i svepropadanja. Ona je odlazak zamenila dolaskom. Homogeno – širinama. Dajući šansu smislu, potpuno zbunila egzistencijalni besmisao u koji su zapale borba, strast, vera i jednom nogom ljubav.
Rezultati su sinoć predstavljeni mitrovačkoj publici.
Ali koliko su važni oni, možda je još važniji proces dug šest meseci…
Rezidencija je bila mesto i vreme uživanja u kulturi dijaloga. Umetnost je cela zapravo kultura dijaloga. A dijalog je mesto za informisanje. Znači, međusobno učenje.
„Evropa je geografska odrednica. Ne postoji neka univerzalna evropska kultura kojoj bi Balkan mogao da pripada ili da ne pripada. Prečesto sam to slušao ovde…. Ljudi to govore u kontekstu otomanske vladavine, Balkanskih ratova i cele te ideologije balkanizacije….ali ovaj prostor jeste Evropa, jer je to isključivo geografska odrednica i tu nema drugog načina da se odgovori“ kaže mi Danijel Koter, dokumentarista godine u Nemačkoj, u jednom takvom dijalogu.
Taj stanar rezidencije je proputovao ceo svet u pokušaju da potvrdi svoju sumnju da se ratovi zapodevaju i nikada ne završavaju u oblastima sa izrazitim rudnim bogatstvima. Otkriva nam jednu Nemačku kakva nama ostaje nevidljiva. Priča o tridesetoprocentno ozbiljnoj podršci koju uživaju nimalo demokratske partije širom Evrope, one koje zagovaraju ponašanje kakvo se odvija na Kosovu…. Zna mnogo o jermensko-azerbejdžanskom sukobu, o nemirima u Kongu…. svuda gde je bio naišao je na sukobe… I rudnike. Dokumentuje kadrom, pričom lokalaca, zvukovima, izmanipulisanim prostorima i fotografijama.
„Evropa ima taj običaj da rat naziva mirom“ dobacuje Medija Mahmud, kurdska književnica iz Nemačke čija porodica je izbegla iz Iraka. Privlačna mešavina orijentalne strasti i evropskih manira. U njenom društvu sve vreme misliš o Hiljadu i jednoj noći. Od nje učiš kako mala zajednica iračkih Kurda čuva svoj jezički, kulturni i nacionalni identitet u hipercentru Evrope. Kada iz Iraka pređeš „Jarinje“ uđeš u Nemačku. Nosi raznorodne čarape i tera te da se pitaš da li je to odlika iračke, nemačke ili Medijine kulture.
„Demokratija se uči. Društvo mora da je nauči kroz pojednice. Onda ona postaje navika… Složena je ovde situacija….“ kaže Koter. Vlada veštinom izvrtanja intervjua. Na pola je počeo on mene da ispituje…
Priča o kućama na Kosovu koje frapantno liče na nemačke.
„Toliko su slične, da mi je bilo čak blago jezivo dok ih gledam“ kaže Danijel smejući se. Konstatujemo da je to zbog toga što su sagrađene novcem zarađenim u Nemačkoj i da su taj modernistički duh nemačkog graditeljstva doneli gastarbajteri sa bauštele.
Lutao je po Kosovu, tumačio stvarnost, tražio rudnike…. Povodom završetka rezidencije, poslao je video rad pod imenom „Contakt zone“. Prostora za kontakt ima. Prostora za zamah ima. I sredstava za katapultiranje u dodir ima, ali zainteresovanih nema.
Par dana kasnije, u rezidenciju sa juga, iz Severne Makedonije, stiže mladi slikar – grafičar Stefan Mladenovski. Ništa ironičnije nego kad ti je jug na severu.
I on mi u intervjuu priča o kućama.
„Kuće su ovde prazne… To mi je jak utisak. To je glavna tema mojih dela koja će nakon rezidencije ostati „Avarijusu“ i Mitrovici. Malo mi je nejasno…. Pažljivo sam slušao sve… Trebalo bi mi makar mesec dana života ovde da bih shvatio šta se dešava. Nejasno mi je to – zašto baš toliko mnogo ljudi se odseljava odavde“ pita se Stefan. I njega je rezidencija zbunila.
Kaže da „saka da bide pozitivan“ a da bi to ostao, redovno se „pročišćava umetnošću“. I to je jasno – njegovi crteži i slike su platna kojima trlja, čisti i glanca svoju lepu, životrvornu, mladu energiju. Nakon toga, ona više nisu čista, bela niti utegnuto lepa. Sve su suprotno od toga.
„To je moj način. To je moja Art terapija. Tako se čistim i ne zanima me da budem dopadljiv. Situacije koje prikazujem ja najpre moram da proživim – lično ili empatijski. Sve što se dešava meni ili oko mene, ja veoma snažno proživljavam… Tako je i sa ovom situacijom ovde – svi delujete srećni, ali za sobom nosite mrak… Moja prva slika tokom mog boravka ovde se zove „Nesretan čovek“ jer ko bi bio srećan da mora da napusti svoje rodno mesto?“
Nastavlja da govori o sreći… Primećuje da se sreća u životu javlja fragmentarno.
„Srećan kad sam u dobrom društvu. Ja onda apsorbujem energiju…. Sreća… Kratkorajna je. Ja ne poznajem to stanje stalne sreće. Mene sve oko mene pogađa, sve na mene deluje intenzivno. Ali sam srećan jer sam sa vama već danima. Srećan sam što sam upoznao divne domaćine – Miljanu i Acu Dunđerina. I Pepi, moj prijatelj i vrhunski umetnik, moram da ga pomenem…. Momenat kada je on prisutan i to što je stano prisutan – meni to jako prija“.
Sa Stefanom se dobro razgovara o ljubavi, kontinuiranom umetničkom uzbuđenju, neizvesnosti sutrašnjice, o čoveku kao matici njegovog likovnog interesovanja….
Mladenovski se vratio kako bi prisustvovao zatvaranju rezidencije. Njegov „Nesretni čovek“ je bio tu, ali on je sinoć ponovo bio srećan čovek.
U likovnom delu rezidencije pojavljuju se i Stefan Boškoćević, Anđela Tomić , Violeta Ćuković i Anđela Ranković.
Dokumentarni film je bio veoma prisutan ne ovogodišnjoj rezidenciji. Pored Kotera, doneo ga je Marko Grba Sing, umetnički direktor „Beldoksa“. Doneo nam je sjajan repertoar, stavio Mitrovicu na mapu ovogodišnjeg „Beldoks odbrojavanja“ i neke tu i tamo naterao da konačno pročitaju „Sto godina samoće“. I ako su ostali stanovnici i posetioci rezidencije osetili jaku privrženost i simpatiju prema ovom Gradu i građanima, Marko je postao „počasni građanin“. On je sve što „ovde“ znači, zavoleo nekom čini se „ljubavlju sa ozbiljnim namerama“. On će tek doći da nam prikaže njegov film nastao tokom rezidencije.
Vizuelnim umetničkim ostvarenjima, doprinos su dale i umetnice Aleksandra Mećava, Aleksandra Čavić, Sara Apostolović i Jana Milenković.
Dve Aleksandre su osmislile koreografiju i scenografiju za performans „Nesigurnost“ u kom smo videli prejaku građanku zapletenu u rune neizvesnih događaja, situacija, uvreda i ludila…. Njene kretnje su ograničene. Ona ne ide sama „na jug“. Sve je nesigurno.
Sara i Jana autorke su performansa pod nazivom „Temelji“ izvedenog na tvrđavi Zvečan, u kome je učestvovalo na desetine ljudi, a koji je zabeležen kamerom. One su videle mnogo ćutanja, ućutkivanja i zatvaranja očiju i pred našom realnošću i pred našom potrebom da kažemo ko smo. Njihov uradak jednom rečju – mudar.
Zorana Stevanović je autor audio – vizuelnog video rada „Pozdravi sirene“. Sirena je pozdravljala nas. Mi smo se pozdravili sa sirenama.
Izložbu mejnstrim likovnih dela, pratila je ta nesvakidašnja elektronska izložba video radova, do sada neviđena na ovim prostorima.
Kada je o muzičkoj zaostavštini rezidencije reč – briljantno. Kompozitor i pijanista Dženana Šaljić, autor je kompozicije „Vrtlog“, dok je mlada svestrana umetnica Ilda Krama odradila i tekst i kompoziciju za pesmu „Jug“. Publika ju je premijerno čula sinoć. Pored Ilde, na maloj sceni „Akvarijusa“ su bili i Emir Hasani i Savica Marković. Još jedno pominjanje sirena. One su izgleda ime naše kolektivne traume.
Sve je to dijalog. Kultura dijaloga. Sa umetnicima, delima, sirenama… Sve je dijalog.
Selektor ovogodišnjih učesnika rezidencije bio je slikar Stefan Stevanović Pepi. Idejni tvorci i realzatori „Umetničke rezidencije“ su Miljana i Aleksandar Dunđerin iz PKC „Akvarijus“.
„Umetnička rezidencija“ održana je uz podršku misije UNMIK.
