„Istina je samo jedna“, citirao je svog prijatelja. Sloboda je sve, njegova je uzrečica. A on jeste slobodan čovek baš koliko je i hroničar života sela i kulture u gradu. Sa novinarom Ivanom Vučkovićem iz Leposavića razgovarali smo o kulturi, medijima, selu, o tome kako smo se otuđili, podelili i klonuli.
‘Dan i komat’
„Ne mogu više da prepoznam ljude sa kojima živim. Totalna apatija je zahvatila društvo“, kaže naš sagovornik.
Primećuje da se promenio mentalni sklop ljudi, da su ljudi promenili svoje navike. Nedostaje motivacija i želja za napredovanjem. Želja da bilo šta preuzmu u svoje ruke je na nuli, opisuje.
Dan i komat i to je najbolji opis situacije u kojoj se nalazi Leposavić
Ukazao je na problem gubitka mladih unazad dve godine, te da će problem postajati sve veći u godinama koje dolaze – kako mladi odlaze a ostaju generacije koje su sve starije. Otvara se pitanje – Da li će biti zdravog tla za povratak mladih?
Koliko smo kao zajednica učestvovali u sopstvenom propadanju?
Primećuje da izostaje druženje kakvog je bilo ranije, uzajamna pomoć i briga jedni o drugima u zajednici, poštena borba i odsustvo grabeži.
Zbog toga postoje porodice u kojima svi članovi imaju državne poslove, kao što ima porodica u kojim niko nema zaposlenje. Postoje hiljade fiktivnih radnih mesta, navodi naš sagovornik, naglasivši da je važno da se zaviri u sopstvenu „alavost“.
Upoređujući sa već prošlim vremenom u kojem se, kako kaže „znao red“, kada se zahtevao kvalitet, a ljudi obavljali poslove za koje su propisno obučavani, Vučković dodaje:
„Ne možemo kao danas da svi sve da radimo. Došli smo do stadijuma da svi sve mogu, da je važan kvantitet, a ne kvalitet; da je važno čiji si i za koga si, a ne da li si zdravog duha i da li si kreativan. Sve norme zdravog društva su se poremetile i onda s pravom kažem da ja te ljude ne prepoznajem više“.
Iluzija života
Primećuje da se sela gase, i da je u njima dece sve manje. A Leposavić je jedna od najvećih po prostranstvu opština na Kosovu, sa idealnim uslovima za poljoprivredu.
„Selo je ostalo pustinja sa tri-četiri đaka, jer je deset otišlo u Leposavić. Mi imamo sela koja su na par kilometara od Leposavića i koja imaju sve uslove, ali znam ljude koji su se preselili jer je grad uvek privlačio, pa makar živeo na asfaltu i teže živeo. Ne želimo više da preuzmemo stvari u svoje ruke“, opisuje Vučković.
„Duž reke Ibar sva sela imaju plodne manje ravnice, potencijal za stočarstvo, za spravljanje eteričnih ulja od divljeg rastinja, biljaka…sve je to prepuno. Međutim, cela klima je uticala na to da ukoliko siđeš u grad, biće ti lepše, primaćeš 300 evra, jedva ćeš preživljavati. Malo ćeš se dopunjavati sa nekom bašticom, ali ćeš biti gospodin i na spisku. A u stvari, niti ima od tog gospodstva nešto, niti je taj spisak zakovan za oglasnu tablu koju niko neće da skloni. Vidimo kakve se stvari dešavaju. Samo se jedne stvari plašim, da ova iluzija u kojoj živimo, da ovu kulu od karata samo jedna karta može da sruši. A videli smo upravo u poslednjoj godini ili dve, da pojedina karta koja je izvučena je rušila celu kulu“.
Na selu ostaju najuporniji i najorganizovaniji.
„Oni i danas funkcionišu, istog su entuzijazma, ali sa manje snage. Plantaže su manje“, kaže Vučković, dodajući:
„Imam prijatelja Kuzmanovića iz sela Postanje koji je nekad sadio bostan na dva do tri hektara i bio poznat u ovom kraju. Vidim sada da je već lošijeg zdravlja, da je već smanjio rad. Ima jedan plastenik. Poljoprivreda može da uspe samo ako ima kontinuitet i da se prenosi sa generacije na generaciju.
Na gašenje poljoprivrede posebno utiče nedostatak tržišta, kojeg nema za Srbe na Kosovu.
Vučković potvrđuje da je teško da opstanu svi poljprivrednici, čak i oni veći koji imaju način ili da skladište svoje proizvode, ili da proizvode ono čemu kvalitet raste protokom vremena, što je slučaj sa vinom. Poslednjih deset godina vinogradarstvo u Leposaviću je doživelo pravu ekspanziju i oni se sada takođe suočavaju sa velikim problemima.
Otmica kulture
Vidljive probleme vidi i u kulturnom životu, u čijem središtu takođe primećuje odsustvo mladih.
Vučković, koji decenijama radi u opštinskom kulturnom centru „Sava Dečanac“ prisetio se zlatnih godina s kraja prošle decenije, u kojima je došlo do ekspanzije kulturnih dešavanja u Leposaviću, kada je, kako opisuje, prštalo od mladosti, kreativnosti i zdrave energije. No i to je vreme prošlo.
Mi smo danas došli u situaciju da nam kulturu vode penzioneri.
„Mogu da budu i akademici, da im stavimo lovore na glavu za sve zasluge, niko ništa nikom ne spori i svako treba da ima svoje parče u zaslugama, ali fale mladi ljudi. Mi danas kulturu posmataramo iz prizme od pre 25 godina – da je kultura guslarsko veče, pozorišna predstava. Gde je tu avangarda, neka inovacija u smeru kulture?“
Ne slažući se sa receptom „dajte pesme i igara“, zalaže se za inovaciju u kulturnom izrazu, za kulturološke izlete, oslobađanje prostora i mobilizaciju mladih, spajanje različitosti. Drugim rečima:
„Dati svakom ono što želi da uzme, a ne da mu nametnete ono što imamo“.
Upravo bi kultura ublažilla bol koji osećamo, ističe naš sagovornik.
„Kultura je univerzalna. Spaja nespojivo, one koji su za i koji su protiv; koji su višeg i nižeg obrazovanja. Kultura je univerzalni model kada želimo da izađemo iz svakog problema“.
„Istina je samo jedna“
Podele i izostanak kulture, slobode i istine, vidljivo je i u medijima.
„Informativa je progutala novinara“, kaže Vučković i objašnjava:
„Sa zadatka na zadatak, sa jednog čekanja na drugo, sa brzine vesti na drugu, sa jedne ekskluzive na drugu. A na drugoj strani, zaboravili smo lepe forme gde smo se bavili životnim pričama“.
Naš sagovornik je ljubav ka prirodi, traganje za slobodom, spojio i sa svojim novinarskim poslom, pa godinama unazad je hroničar života sela i kulture u gradu.
„Moja misija je da od kad sam to spoznao, običnog čoveka stavim na ekran. Da taj običan čovek nosi emociju. Pa sam imao priliku da snimim onog koji se radovao i onog koji je plakao; onog koji je živeo u bedi, onog koji je imao 10 dece i onog koji je jedva dočekao da dobije prvo; i vrednog seljaka i onog ko nema zemlju. Apsolutno sam snimio tu emociju“.
Nasuprot ovakvom radu, primećuje rascep i u samoj medijskoj zajednici – na zavisne i nezavisne, one koji smeju i one koji ne smeju.
„Podelili smo se sada i kao ljudi pa se ne družimo, jer su oni na nekoj drugoj strani, ili se oni ne druže sa nama jer smo mi na nekoj drugoj strani, pa bilo koja da je ta strana. Ja sam prestao sa mnogim kolegama da se viđam, ne zato što smo tako hteli, već zato što nam se putevi ne ukrštaju“.
Vučković je jasan: „Ne smemo da imamo novinare koji više ne smeju da kažu i smeju da kažu. Kako je rekao jedan moj prijatelj Rafailo Ralović, istina je samo jedna. Ako bismo se uvek pridržavali toga, da to uradimo čestito i pošteno, to bi donelo rezultat. Međutim sa autocenzurom, pretpostavkom šta će eko reći, već nezdravo ulazimo u priču i naravno da takva priča ne može da ima snagu“.
Lek
Priča o kulturi, medijima i prirodi je započela i završila se porukom o slobodi. Ljudi teže boljem životu, ali su ograničili svoje slobode, a bez slobode nema boljeg života, ocenjuje naš sagovornik.
„Ako prestanemo da živimo u našim neslobodama, za nas ima nekakvog leka, inače, previše je ovo tkivo zaraženo da bi se o čas posla izlečilo“, poručio je na kraju Ivan Vučković, naglasivši i:
„Mladi ne smeju da budu opterećeni neslobodama svojih roditelja, kako bi sami bili slobodni“.
