“U ovom gradu, rat prolazi kroz zidove, kroz vrata i prozore….”
Iz predstave “Top je bio vreo”, po romanu Vladimira Kecmanovića
To stvarno nije priča o ratu. Baš je tako reditelj Nenad Todorović i obećao. Nije bitno ko je i zašto započeo sukob, ko je kome koga ubio u ime krvoločnih ideala, krvožednih idola i krvotočivih ideologija. Ne postavlja se pitanje ko će koga sakriti pod svoju zastavu, svoju nacionalističku parolu ili verski pamflet ako zatreba.
Važan je bol, važna je patnja, važna je strahota vulgarnosti i bestijalnosti koje rat čini bestidno sveprisutnim i koje se čak više ne trude da se opravdaju, još manje da se iskontrolišu.
Rat zaista nije glavni lik ove predstave Narodnog pozorišta Priština. Glavni likovi su čovek koji više ne postoji i čovek koji se trudi da ostane čovekolik uprkos strahu da će postati ovaj prvi. To je predstava o jednom razorenom gradu koji je samo mikrometafora za jedan svet u nestajanju.
“Dušan Kovačević kaže da je kod nas rat peto godišnje doba . Kod nas su sve generacije nažalost iskusile to, imale šansu da to prođu, i moja i vaše, pa je rat kod nas nažalost postao neko opšte mesto” kaže Milovan Filipović, protagonista predstane “Top je bio vreo” sinoć izvedene pred mitrovačkom i zvečanskom publikom.
“Ovo je priča o posledicama koje ratne okolnosti ostavljaju na čoveka. Gube se porodice i u ratu i van njega, To je neka ljudska sudbina i upravo ta sudbina je priča koju smo hteli da ispričamo. Ovo je vapaj nekog malog deteta za životom, za slobodom, za sobom…. To vidimo i kroz posledicu koju on vuče za sobom i kasnije u životu, ali je ipak on neko ko je sposoban da tu priču ispriča i da je podeli sa nama”.
Priča tog deteta jeste smeštena u ratno Sarajevo, ali to nije priča ni o Sarajevu. To je elegija o detetu izmorenom strahom, gubicima, monstruoznim prizorima i zloslutnim razgovorima starijih. Njegovo biće je onemelo od užasa. To njegovo bezrečje pred mržnjom svih ljudi, jeste zapravo glavni lik predstave.
Filipović smatra da umeti, hteti i smeti da pričaš svoju priču i reći bez ustezanja – ja osećam to i to, u savremenom društu je ravno podvigu.
“Za mene je najveća sloboda preneti ljudima ono što čovek oseća. To je nekad jako teško. Jako se retko usuđujemo da drugima kažemo šta osećamo i šta mislimo. Ovde vidimo jednog čoveka, odnosno jedno dete koje se nakon toliko vremena usudilo da svoju priču ispriča”.
Sve to što ova predstava jeste, bilo je izvanredno blisko mnogobrojnoj publici koja je u sali Radničkog doma, bez reči, napeto ispratila predstavu. Mitrovačka i zvečanska publika znaju odlično šta je umor od nenormalnosti, umor od mržnje, umor od gubitaka, monstruoznih prizora, zloslutnih razgovora “starijih”. Saosećajno su ispratili početak kraja Kecmanovićevog i Todorovićevog sveta, jer su i oni sami ovih dana nemi. U to ime, aplauz je bio višemuntni, u jednom momentu nestvarno sinhronizovan, u skladu sa stepenom razumevanja.
“Ovo je bio poseban trenutak za nas, a i za mene lično, zaista vrlo važan, jer retko imam priliku da igram za naš narod na Kosovu i Metohiji. Uvek kada se to dešava za mene je to posebna odgovornost i posebna čast. Publika je veoma emotivno doživela predstavu, dosta snažno, možda najsnažnije do sada od svih igranja koje smo imali, a igrali smo u Beogradu, Novom Sadu i Gračanici. Ovde je mislim publika ili najbolje razumela priču koju smo isprićali, ili je najemotivnija” kaže Filipović koji je inače član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
O nesvakidašnje emotivnom susretu teatra i publike, govori i glumica Tamara Tomanović koja u predstavi tumači dva lika.
“Publika je u tišini, ne dišući ispratila priču. Osetili ste kakva je energija bila na kraju i kakav se aplauz pokrenuo po završetku predstave. Emotivna sam i uzbuđena, jer je ovo bilo jedno predivno, katarzično veče. Mislim da je i Mitrovici i Zvečanu ovo bilo potrebno i da smo uživali koliko god da je bila teška predstava. Mislim da ćemo svi večeras otići kući misleći na ovo što se odigrlo, da ćemo postaviti sebi neka pitanja i doneti neke zaključke”.
Tamara napominje da je velika opasnost tokom saopštavanja tužnih priča, zapadanje u patetiku i da im je sve vreme bilo na pameti da se sačuvaju toga.
“Ova priča ne zaslužuje da bude patetična. Ovo je tačna, ljudska priča, bolna priča i mislim da smo uspeli da izbegnemo zamke ovakvih komada, da izbegnemo zauzimanje strana. Ovaj komad bi trebalo da nas podstakne da zavolimo ljude oko sebe, da ne pravimo razlike i da nikako ne negujemo mržnju, već ljubav”.
U predstavi, pored Filipovića i Tomanovićeve, igraju i Predrag Vasić, Anika Grujić, Nebojša Đorđević, Aleksandra Cucić, Ivana Kovačević, Jelena Orlović, Branko Babović / Ivan Janković, Rade Maričić, Aleksandar Ranković, Igor Filipović, Nikola Ranđelović, Nikola Stanković, Nemanja Janičić, Jasmina Stoiljković, Milica Burazer i Radmila Knežević.
Adaptaciju teksta je uradila dramaturg i pisac Ivana Dimić.
Scenografiju je uradio Samuel Mgolombane, kostimograf je Jelisaveta Tatić Čuturilo, za dizajn svetla je bio zadužen Nikola Zavišić, za scenski govor Ljiljana Mrkić Popović, a scenski pokret Anka Gaćeša Kostić.
