Nezapamćen a nagrađen zločin, kosovska Kristalna noć, ledeno proleće, istorijski užas i neoprostiva greška savremenog demokratskog sveta, seoba Srba broj 4…
Nazivali su ga raznim imenima, ali niko do danas nije uspeo da precizno definiše i rečima uobliči užas Martovskog pograma. Dvadeset godina nakon dvodnevnog nemilosrdnog iskaljivanja mržnje i besa albanskog naroda prema srpskom, slike su žive, sećanja bolna, a posledice vidljive.
17. marta 2004, stradali su ljudi, srpski domovi, imovina, svetinje, spomenici i groblja. Sa Kosova i Metohije proterano je, koliko se zna, 4.012 Srba. Tokom nasilja na Kosovu 17. i 18. marta 2004, ubijeno je najmanje 27 osoba, od kojih 16 Srba, dok je 11 Albanaca život izgubilo u obračunu s pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.
Martovski pogrom 2004, bio je zapravo drugi veliki pogrom koji su lokalni Albanci počinili nad Srbima u novijoj istoriji. Prvi se dogodio 1999. godine neposredno nakon dolaska NATO snaga na Kosovo. Tokom juna 1999. godine izgnano je, u prisustvu međunarodnih vojnih snaga, približno četvrt miliona Srba i drugih nealbanaca.
Dan uoči utapanja dečaka u Ibru, 15. marta 2004, iz automobila je, u Čaglavici, ranjen osamnaestogodišak Jovica Ivić.
Sutradan 16. marta, društva veterana takozvane OVK organizovala su demonstracije zbog privođenja pojedinih Albanaca, osumnjičenih za ratne zločine. Tokom prethodnog meseca, februara, uhapšena su četvorica. Procenjuje se da je demonstriralo 18.000 lica.
Istog dana,. u kasnim noćnim satima mediji u Prištini objavljuju vest – trojica dečaka, kosovskih Albanaca, starosti osam, jedanaest godina, smrtno su stradali utopivši se u Ibru, u selu Čabra, nedaleko od Zubinog Potoka, a potom, za smrt albanske dece, krive lokalne Srbe.
Predstavnik UN Niraj Sing, portparol policije, izjavio je tim povodom, da nisu pronađeni dokazi da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka. On je pritom razjasnio da je dečak, navodni svedok, bio pod pritiskom novinara Albanaca koji su ga usmeravali šta da govori. Pritom se njegova verzija suštinski razlikovala onog što su drugi takođe prisutni tvrdili.
Tokom naredna dva dana na Kosovu i Metohiji dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja. Masovna okupljanja, koja su možda u početku bila i sponatana, ubrzo su eskalirala u najjeziviju bujicu nasilja koju međunarodne vojne snage na Kosovu nisu izartikulisale ni na koji način.
Oko podneva, 17. marta, više hiljada lokalnih Albanaca prelazi most na Ibru stižu do severnog dela Kosovske Mitrovice i kreću neredi. Neprestano su se čuli pucnji, a pripadnici međunarodnih snaga bezbednosti upotrebili su suzavac i šok bombe. U popodnevnim satima javljeno je da je sedam osoba poginulo, a više od 200 ranjeno u Kosovskoj Mitrovici. Potvrđeno je da su Srbi ubijeni snajperskim oružjem iz južnog dela grada. Povređeno je i 11 francuskih pripadnika Kfora.
Tokom sukoba u Kosovskoj Mitrovici, živote su izgubila dva civila – Jana Tučev i Borivoje Spasojević.
Jana Tučev ubijena je u svom stanu, u 36. godini života, snajperskim hicima kroz prozorsko staklo.
U trenutu smrti svoje majke, Eleonora ima tek devet godina. Njen brat Nikola pet. On se majke skoro i ne seća, ali Eleonorino sećanje je sveže kao tog dana. Dve decenije od tragedije, tuga je smirenija, Eleonora pribranija, ali njenom sećanju vreme izgleda ne može baš ništa.
“Slike tog dana su mi mnogo ružne. Sećam se da me je tog dana po prvi put pustila da se sama vratim iz škole. Ona je tu u našoj ulici držala mali butik, sedela je ispred radnje i tu me je čekala. Nikola se igrao ispred zgrade. Ja sam svratila do nje . Zadnje što mi je rekla bilo je da uzmem brata i da idem kući. I ja sam otišla. Šta se dalje dešavalo ne znam, u momentu se čula jaka vika, povici, pucnjava na sve strane… Mene i brata sa ostalom decom iz komšiluka, poveli su kod komšija na treći sprat jer su smatrali da smo gore bezbedniji” priseća se Eleonora, koju svi Mitrovčani znaju kao Lora.
Dalje pamti da su ih komšije čuvale u obruču, ali Jane nije bilo. Poslednje što je od nje do njih doprlo, bilo je dozivanje muža. Komšinica je kasnije ispričala, da je ranjena Jana iz stana krenula ka komšijama da potraži pomoć, ali nije daleko stigla. Izdahnula je na njenim rukama, ispred njihovih vrata.
“Imam u glavi neku sliku – kao da smo mi zatvoreni u nekom štitu, gde su svi oko nas, a ona je ispred svih nas da bi nas branila. Po meni, ona je majka hrabrost… Neko ko će da stane ispred svih nas da nas brani golim rukama. Tu sliku sam ja sebi stvorila u glavi da bih shvatila zašto nje nema…”
Eleonora je pamti kao veselu, vrednu, kreativnu i sposobnu ženu.
“Jana je bila vedrog srca, puna energije, za nju nije bilo prepreke u životu, nikada nije rekla – to jeto, nemamo kud, gotovo je… Za nju nije postojalo polako. Uvek je išla nekom brzinom, mnogo je brzo živela” priseća se Eleonora svoje majke – onoga što je njoj ostalo u sećanju, ali i onog što zna po čuvenju.
Selo Svinjare, sedam kilometra od Kosovske Mitrovice sa 127 srpskih domaćinstava, bilo je u potpunom albanskom okruženju. Martovska dešavanja bila su samo kulminacija nasilja koje se nad tamošnjim stanovništvom kontinuirano sprovodilo od 1999. godine, kaže jedan od predstavnika sela Svinjare Milorad Radivojević. Priča da je u tih pet godina, bilo provokacija, zastrašivanja ali i ekonomskih problema. Ako bi se neko od seljaka osmelio da ode u svoju njivu, a sve su one bile izvan seoske matice, bio bi napadnut. Ukradeno je oko 300 krava, više traktora i poljoprvrednih mašina. Seoska ekonomija je zamrla, a stanovništvo živelo u neprestanom strahu. Okolna srpska sela Pantina, Bukoš Vrdnica i ostala sela levo od reke Sitnice, u potpunosti su iseljena još 1999. godine.
Od 580 Srba, koliko ih je bilo u Svinjaru, 19. marta u selu nije ostao nijedan. Te noći 18. marta, kada se selo našlo na meti napadača, svi stanovnici su evakuisani u obližnju Kforovu bazu Belveder. Odatle su, priča Milorad, posmatrali njihovo lepo selo, kako nestaje u plamenu.
Priča o Svinjaru. počinje tri, četiri dana, seća se naš sagovornik. U to vreme, od centralnog Kosova do Mitrovice, moglo se jedino vozom, koji je pod zaštitom Kfora, saobraćao na relaciji Zvečan – Kosovo Polje. Od 1999. taj voz, bio je jedina živa spona Srba rasejanih u malim sredinama širom Kosova, sa gotovo potpuno etnički čistim severom. Par dana pred Mrtovski pogrom, voz stiže u Zvečan, ali povratna linija se obustavlja. Mnogi Srbi ostaju na severu, onemogućeni da se vrate kućama.
„Od tih 580 ljudi, tog dana, 18. marta kada je selo napadnuto, u selu je bila jedna trećina – tačno 124 ljudi je tu bilo, sa sve decom. Ostali su bili u Zvečanu ili Mitrovici. To je bio jedini način da kupe nešo, tu su radili, lečili se…Albanc su sve to znali. Ono što je još čudno je da smo mi ranije dobijali stalno uveravanja u ubeđivanja od francuskog Kfora da će oni da zaštite Sre u vezi bilo čega. Međutim, tog dana oni nisu učinili ništa da zaštite selo. Ljude jesu, ali selo ne. Ljudi su se okupili na početku sela. Oni su ih „potrpali“ da tako kaem u kamione i odvezli u bazu Belveder, kilometar i po od sela i tu ih sve smestili“ priča Radivojević i napominje da je u Svinjaru bio goloruki nenaoružan narod. I ako je nekome ostalo neko oružje iz rata, ono je u mesecima koji su prethodili pogromu, konfiskovano u mnogim racijama koje je po kućama sprovodio Kfor.
Napad na Svnjare počeo je 18. marta oko tri popodne i to iz četiri pravca – sa severa iz Mitrovice, sa juga iz Vučitrna, sa istoka iz pravca Drenice tj. Peći i iz Kičića sa zapada.
“Odmah su počeli da pale. Imali su verovatno Molotovljeve koktele.Onda je zavladala panika, Nisu imali čime da se brane. Zvali su me, ali ja nisam imao čime da odem. Sa Kforom nisam mogao da uspostavim kontakt, a da krenem peške ili autom, morao bih da prođem sedam, osam kilometara puta sve kroz albanski deo… Našli bi me ili u Ibru ili u Sitnici. Taj luksuz sebi nisam mogao da dopustim, da sam odem pred streljački vod” priseća se Milorad.
Pošto su noć proveli u Belvederu, gledajući odozgo kao na dlanu svoje kuće u plamenu, Srbi iz Svinjara su sutradan prebačeni za Zvečan i Mitrovicu. Sami su to hteli, kaže Milorad. Namera Kfora je bila da ih prebace u Novo Selo.
Nakon sastanka sa predstavnicima Kfora i međunarodne policije, Srbi su insistirali da se selo, iako razoreno zaštiti kako imanja ne bi dalje trpela devastiranje. Već drugog dana nakon razaranja i evakuacije stanovništva, Milorad sa nekolicinom meštana, u pratnji Kfora odlazi u selo…. Prizor koji zatiču je bio čist horor.
“I onda smo otišli u selo… Šta smo mogli da vidimo? Sve popaljeno.. To je bilo dan, dva nakon toga. U svakom dvorištu pobijeni psi, pobijene svinje… I na putu smo ih nalazili…Sve što su mogli da ubiju, što se kretalo – ubili su…Za svinju mogu da razumem. Oni imaju averziju prema svinjskom mesu, ali zašto psa?”
Visokom zvaničniku UN-a Sorenu Jesenu Petersenu upućeno je 14 pisama. Ona su rezultirala izuzetno brzim početkom obnove kuća. Već te godine, obnovljene su kuće, a sledeće i pomoćni objekti. Prvi povratnici, njih 71, nastanjuju se između aprila i juna 2005. godine u kontejnerima pored obnovljenih, ali ne i potpuno useljivih kuća.Situacija se uprkos garancijama Kfora i Unmika da će biti bezbedni, nimalo ne popravlja. Praksa pljačkanja i zastrašivanja se nastavlja nesmanjenim intenzitetom. Ubrzo, povratnici shvataju da im tu života nema i još jednom, oktobra 2005. ovaj put dugoročno, napuštaju Svinjare.
Te 2004. i 2005. obnovljeno je 145 kuća u Svinjaru. Danas su sve ponovo devastirane i gotovo potpuno uništene. Takođe, 127 spomenika na lokalnom svinjaračkom groblju je oskrnavljeno.
Skoro da nije bilo srpske sredine na Kosovu koja se nije našla na udaru razjarenih masa. Napadi su se desili u Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem selu, Čaglavici. Procenjuje se da je više od 50.000 Albanaca učestvovalo u pogromu 17. marta.
Više hiljada Albanaca, prema pojedinim navodima njih čak 12.000, napalo je Srbe u Čaglavici, južnom predgrađu Prištine, negde posle 13 časova. Snajperom je u tom mestu ranjeno deset osoba srpske nacionalnosti. Srpske kuće su paljene. Pripadnici Kfora iz Švedske, Norveške i Finske, koji su držali taj sektor, intervenisali su protiv nasilnika. Imali su pritom 16 povređenih.
Tokom popodneva pripadnici Kfora i Unmika, evakuisali su Srbe iz Čaglavice i drugih sela u tom pojasu.
Paralelno, napadnuti su Srbi preostali u Prištini, u naselju “Ju program”. Stanovi su blokirani, prizemlje zapaljeno, na Srbe je pucano, napadani su hladnim oružjem. Pripadnici Kfora, uglavnom irska formacija, nakon višečasovne intervencije, evakuisali su tamošnje Srbe. Huligani su se potom usmerili na lokalnu crkvu Hrista Spasa, koju su demolirali i zapalili.
U Lipljanu su ubijene četiri osobe srpske nacionalnosti. Kuće Srba su masovno paljene. Napadnuti su i oni koji su pokušali da se sklone u lokalnu crkvu. i u toj varoši pripadnici Kfora nastojali su da evakuišu Srbe.
Novinar i glavni i odgovorni urednik RTV Kim iz Čaglavice Goran Avramović u sećanjima na ove dane, pominje zlo, manipulaciju najuticajnijim medijem na Kosovu, još jednu obešenu svinju i crne mrlje – onu u koju se pretvorila prizrenska Potkaljaja ali i onu u koju se utopilo novinarstvo, izazvanu kako Avramović kaže – profesionalnim medijskim zločinom.
“Dane s početka marta 2004. godine, pamtim kao one u kojima se zlo projavilo. U Čaglavici u kojoj radim duže od dve decenije, ono se osetilo u vazduhu već 15. marta uveče, kada je pored magistralnog puta Priština – Skoplje, koji prolazi kroz ovo selo, ranjen osamnaestogodišnji Jovica Ivić na koga je nikada pronađeni napadač, pucao iz automobila. Nikada neću zaboraviti unezverena lica švedskih i norveških pripadnika Kfora koji su 17. marta nemo posmatrali kako gore srpske kuće u Čaglavici i zvuk crepova koji pucaju, izloženi otvorenom plamenu koji je gutao nečiju muku i znoj, ali ni obešenu svinju u Obiliću, nagorele ikone u Lipljanu, spaljene Arhangele kod Prizrena,u crne mrlje pretvorenu Potkaljaju, Bogosloviju, crkvu Svetog Đorđa i Bogorodicu Ljevišku u carskom gradu na Bistrici”.
Govoreći o dugoročnim posledicama koje je Martovski pogrom ostavio na Čaglavicu i okolinu, Avramović uočava nekoliko stvari.
“Pogrom je bio dobro organizovan i nije bio plod spontano iskazanog nezadovoljtva kosovskih Albanaca sveukupnom situacijom na Kosovu. Iniciran je lažnom vešću o navodnom utapanju albanskih dečaka u selu Čabra na severu Kosova a koju je plasirala Radio – televizija Kosova. Odgovorni za ovaj profesionalni zločin su kasnije “strašno kažnjeni” obukom novinara i urednika koje je (a kako drugačije) finansrala međunarodna zajednica, tada prvenstveno oličena u Unmiku i Oebsu”.
Međutim, Avramović uočava još jednu činjenicu, opasnu po, kako napominje, sve ljude na Kosovu.
“Tada je još jednom, na ogromnom uzorku potvrđeno ranije uspostavljeno pravilo – da se počinioci zločina nad Srbima nikada ne otkrivaju. U današnje vreme to je evoluiralo do toga da se oni na kraju privedu, ali se njihova nedela pravdaju najbizarnijim navodima, poput onog iskorišćenog u nedavnoj pucnjavi u Donjoj Bitinji kod Štrpca – pucao je u vazduh čovek u alkoholisanom stanju” kaže novinar i dodaje i svoj četvrti zaljučak – Martovski pogrom je uspeo – ljudi odlaze jačim intenzitetom.
Izražava i nadu da dešvanja od septembra prošle godine u Banjskoj, neće izazvati na severu, ono što se jugu dogodilo tokom tog marta meseca.
Pogrom je istovremeno trajao i širom Metohije. U Peći je napadnuta i kancelarija UN, kao i obližnje kuće Srba povratnika u naselju Belo Polje.
Posebno teška bila je situacija u Prizrenu. Lokalne srpske kuće i crkveni objekti napadnuti su, uključujući Bogosloviju Svetih Ćirila i Metodija, zadužbinu Sime Igumanova, koja je zapaljena. Jedna osoba je poginula u požaru. Brojni su pretučeni. U Prizrenu je uništeno, spaljeno, 56 srpskih kuća i pet crkava, među njima i Bogorodica Ljeviška, sa neprocenjivim kulturnim i istorijskim nasleđem. Demolirani su i zapaljeni svi objekti Srpske crkve u Prizrenu, Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Georgija, hramovi posvećeni Svetom Kirijaku i Svetom Nikoli, kao i manastir Svetih Arhangela kod Prizrena. Lokalni Kfor, sastavljen od Nemaca, nije intervenisao.
Pored Svinjara, napadi, paljevine i pljačke 18. marta nastaviljaju se u Uroševcu, Plemetini, Ugljaru. Iz Obilića prstigla je vest da tamo više nema Srba. U večernjim satima zapaljena je crkva Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici, kao i crkva Svetog Nikole u Prištini.
U konstataciji da jezivo nasilje nad srpskim narodom, njihovom imovinom i svetinjama na Kosovu tokom dva martovska dana nije nikako bilo plod slučajnosti, sa Goranom Avramovićem slaže se i Milorad Radivojević.
“ Sve je bilo smišljeno i planirano. To je bio Plana sivih eminencija, mi ne znamo ko su tačno oni, ali cilj je bio da se ovde uradi ono što se uradilo sa Srbima u Hrvatsoj – da se napravi Oluja. Sa tom Olujom oni su stigli do Ibra,gde su se ljudi organizovali i tu se stalo”
U večernjim satima 17. marta, tadašnji portparol UMNIK-a Derek Čepel, izjavio je da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano. Ponovo je pritom naglasio da su optužbe da su albanski dečaci u Ibru u selu Čabra stradali bežeći od Srba, što je bio izgovor za pogrom nad Srbima, neosnovane.
Kosovska misao je vanvremenska zato što podrazumeva stradanje. Ne samo ono Lazarevo stradanje, ne samo taj slavni istorijski trenutak u večnosti koji se najslikovitije pamti kroz hristijanizovani koncept. Kosovska misao znači istrajno trpeti stradanje koliko god vekova ono trajalo. Za Srbe na Kosovu, trpljenje se očituje u upornom, ostajanju. Naši sagovornici evidentiraju pojačan odlazak naroda, ali pojedinci među nama su mnogo toga doživeli videli a opet ne nalaze dovoljno razloga da potegnu konopac, izvuku sidro i odu u neke mirnije krajeve.
Eleonora je u najosetljivijim godinama izgubila majku. Iako su joj i otac i suprug sa kojim ima dvoje dece Vojvođani, svi oni, ostali su da žive na Kosovu.
“Poslednjih par meseci padalo mi je na pamet da je dosta svega, da je vreme da ostavim sve i odem u bolju budućnost, da moja deca imaju bolju budućnost, da nemaju neka ružna sećanja na ovaj grad, da im slika ovog grada ostane lepa…ali jednostavno, nešto u meni ne dozvoljava da ja odem. Ja sam se udala u Vojvodini i ubrzo nakon toga smo došli ovde, oboje dece sam rodila ovde i eto, koliko imam ružnih toliko imam i lepih uspomena” kaže Eleonora.
Ni Svinjarčani ne odlaze. Značajan broj njih se nakon pogroma nastanio u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Radivojević kaže da uprkos teškim okolnostima u kojima žive, zasad ne odlaze, ali se pribojava da ono što nije uspelo Martovskom pogromu, može uspeti ovom novom, modernijem, definitivno sofisticiranijem ali vraški opterećujućem psihičkom i administrativnom nasilju, kome su Srbi sada izloženi.
“Koliko ja znam, malo je mladih ljudi otišlo. Uglavnom su skoncentrisani tu, u Zvečanu i Mitrovici, E sad dokle će to biti, videćemo,obzirom da se stanje ovde pogoršava. Kako vreme prolazi. Od 1999. prošlo je 25 godina, a mi se milimetar nismo pomakli u pozitivnom pravcu – sve nam je uskraćeno, bezbednost, sigurnost. Svemu dođe kraj, ali se ja bojim da ne bude prekasno, kada dođe kraj ovim problemima, u smislu da će veoma mali broj ljudi ovde ostati. Albanci su se vratili 1999. Zašto mi to nismo?”
Pitanje ostaje u vazduhu. Dve decenije od najveće i najbolnije evropske sramote je navršeno.
“Pred 20. godišnjicu Martovskog pogroma 2004. sa bolom se sećamo uništavanja naših svetinja. Molimo se Gospodu da se ovakvo nasilje nikada ne ponovi i da svi ljudi na KiM žive u miru i poštovanju duhovnog i kulturnog nasleđa svih zajednica” poručili su ovim povodom iz Eparhije raško – prizrenske.
Dve decenije kasnije, ostalo je mnogo neispričanih priča, mnogo pitanja koja i sada proganjaju.
Martovski pogrom je najveća tragedija koja je srpski narod zadesila u XXI veku. Dvodecenijsko ćutanje pravosudnih organa, dvodecenijsko nipodaštavanje zločina i umanjivanje ljudskih i materijalnih žrtava – najveća je uvreda kojom jedan narod može da bude pogođen.
Kompletnu emisiju možete poslušati u nastavku…
