Velike ili Zimske zadušnice, obeležavaju se danas u devetu subotu pred Vaskrs i najavljuju pripreme za početak Časnog posta. Običaj je danas izaći na groblja i zapaliti sveću pokojnicima.
Ovo su, kako kaže SPC, najvažnije zadušnice uoči Vaskršnjeg posta. Najranije mogu da budu 6. februara, najkasnije 13. marta, što zavisi od datuma Uskrsa.
Na pravoslavnim grobljima širom Kosova i Metohije danas je veliki broj vernika. Na pravoslavnom groblju u Rudaru, gde se od rata sahranjuju i žitelji Kosovske Mitrovice, danas je veliki broj ljudi koji posećuje grobove najmilijih. Gužve je bilo na prilazu groblju i iz pravca Zvečana ali i iz pravca Kosovske mMtrovice preko novog mosta.
Jutros od osam časova građani , organizovanim prevozom i autobusima odlaze i na groblje koje se nalazi u južnom delu grada.
Danas valja ne samo izaći na grobljae, upaliti sveće i tamjan, podeliti prilog za duše umrlih i u spomen na njih već i učiniti dobra dela. Veruje se da zapaljena sveća osvetljava put umrlima do sledećih Zimskih zadušnica, a molitva pravednoga mnogo može pomoći dušama pokojnika.
Slika groblja u Južnoj Mitrovici se ne menja
Polomljeni spomenici, korov i smeće sačekali su Srbe i ovog puta. Humke i grobovi su obrasli u krov i mahovinu, spomenici su srušeni ili polomljeni, a oni koji su pak ostali, jedva su prepoznatljivi.
Građani su zbog toga i dalje kivni i žalosni.
Dragan Milosavljević kaže da je slika ista već 20 godina.
“Ništa se nije promenilo. Nažalost, tako će i dalje da ostane. Naše je da posetimo i zapalimo sveću, pomenemo najmilije koji leže ovde i nemaju mir. Neka oni nastave po svojem, mi ćemo po našem. Pre dvadesetak godina kada smo dolazi, bilo je malo drugačije, teže. Bilo je i policije i Kfora, a mi smo dolazili skupa, autobusima. Brzo smo obavili sve, za par minuta, a onda – beži kući. Godinama se strah i nemir smanjio, danas nema nikoga da pazi. Mirnije je na neki način, ali nije mir kod nas u srcu. Još uvek mislimo na to kako sve ovo izgleda”, priča Milosavljević.
Među onima koji su danas došli na groblje je Mara Utvić, majka koja je tu sahranila svoju četvoromesečnu bebu. Plače nad oskrnavljenim grobom.
“Beba je imala samo četiri meseca. Živeli smo u Južnoj Mitrovici, a do 2010. spomenik je stajao, a onda nisam mogla da ga nađem. Jednom sam umrla 1980. a drugi put 2010. godine. Šta je ona mogla da skrivi kome sa četiri meseca, beba?”, pita se ona.
Njen suprug i ona su tada imali po 22 godine i ni sa kim, kaže, nisu imali problema, da bi se osećali nebezbedno, ali…
“Teško je, mnogo je teško… Zato apelujem na naše i kosovske vlasti da dozvole da mi detetu spomenik vrate na svoje mesto. Nemam nameru da nju prenosim i iskopavam. Bar da spomenik vratim na svoje mesto, kad dođem da mogu da nađem svoju bebu”, jedva govori uz jecaj.
Ilija Lazarević ističe da se u ovakvim momentima samo nada u Boga.
“Ničija nije gorela do zore. Obnavljamo spomenike, hvala Bogu, ima puno dovedenih u red. Jeste da mnogo košta, ali snalazimo se. Zlotvori rade svoje, ne misle na Boga. Ja lično smognem snage da dođem, a više hrabrosti. Dođem, zapalim sveću na dan preminulih. Ali pravo da vam kažem, ne osećam se lagodno. Strah je ipak ljudski“, navodi on.
Komentarišući paralelu između pravoslavnog groblja u Južnoj Mitrovici i muslimanskog u Severnoj Mitrovici, kaže da Srbi veruju u Boga i poštuju preminule bilo koje vere.
“Tako nešto nama ne može da se desi“, uveren je Lazarević.
