Žene iskazuju spremnost da se uhvate u koštac sa odgovornim zadacima. Ne kalkulišu da se bave teškim, a često neisplativim poslovima, u kojima se ne kapitalizuju slava i društvena moć.
Uprkos brojnosti na ovakvim pozicijama, nejednake su u privilegijama u odnosu na muškarce i češće izložene kritikama, ali i stereotipiji. Od žene se istovremeno očekuje posvećenost porodicama, njena izvrsnost u ulozi majke, supruge, sestre, ili ćerke. I sve to u neumoljivoj statistici porasta femicida i nasilja u porodici, čija je žrtva, uz decu uglavnom ona.
U mesecu žena, kada se posebno ističe pitanje rodne (ne)ravnopravnosti, to su u Mitrovici upravo učinile predstavnice civilnog društva, medija, policajke.
Okrugli sto o položaju žena održan je u Severnoj Mitrovici u susret 8. Martu. Organizovao ga je naš portal, u okviru programa „Etikonekt“ medijske saradnje KoSSeva, Radija Goraždevac i Kim radija.
U redakcijama dominiraju žene, te je ovo opažanje poslužilo kao inspiracija za okupljanje četiri urednice, odnosno direktorice medija, koji izveštavaju na albanskom i srpskom jeziku: Bese Ljuci (Luci) iz „Kosovo 2.0“, Zorice Vorgučić iz RTV Kim radija, Jete Džare (Xharra) iz „Kallxo“ i Mirjane Milutinović iz Kontakt plus radija.
Uvodne panelistkinje su, govoreći o položaju novinarki, urednica i rukovodilaca žena u medijima, saglasne s tim da postoji nejednakost u odnosu na muškarce, ali i da se pred ženama postavljaju i brojni drugi izazovi.
Urednica magazina Kosovo 2.0 Besa Ljuci, naglašava da se za pitanje rodne jednokosti, mora uzeti u obzir društveno političko ekonomsko okruženje.
Ona ukazuje na to da patrijarhat dominira u društvu na Kosovu. Kao takav, proizvodi i očekivanja od uloga žene i muškarca.
„Drugim rečima, kako treba da se ponašaju jedni i drugi i šta to podrazumeva u raznim profesijama“, kaže.
Nasuprot njoj, poznata kosovska novinarka Jeta Džara smatra da je potrebno podići galamu. Poručila je da žene moraju da zauzmu svoje mesto, te da ne treba podilaziti diskursu minimiziranja diskriminacije prema ženama, odnosno podleći obrascu normalizovane diskriminacije žena u radu i društvu.
Ona je istakla da je diskriminacija žena sveprisutna u raznim profesionalnim sferama kosovskog društva, i da je važno da se same žene trgnu i zauzmu za svoja prava, ukazujući na situacije u kojima rukovodilačke pozicije drže muškarci, čak i kada u toj instituciji ili telu dominiraju žene, od medija, preko zdravstva.
Urednica Kim radija Zorica Vorgučić, svoje radno vreme najčešće provodi kao reporterka sa terena iz Čaglavice, Gračanice, Prištine i severa. Prisetila se negativnog iskustva koje je imala u više navrata, uključujući i nasilje koje su primenile i same žene prema njoj.
Smatra da su novinarke na terenu hrabre i izdržljive, dok zaposlene u svojoj redakciji, uz direktora i još jednog urednika muškarca, takođe opisuje kao „glavnu snagu medija“.
Vorgučić je kao najdrastičniji primer nasilja prema novinarkama istakla ovonedeljeno fizičko nasilje obezbeđenja opštine Inđija prema novinarki lokalnog In medija Verici Marinčić, koje je zabeležila kamera, kada ne samo što joj nisu dozvolili da prati konferenciju za medije gradonačelnika pod izgovorom da nema akreditaciju, već su je uz uvrede i primenu fizičkog nasilja isterali iz opštinske zgrade.
Vorgučić je istakla da jedan od glavnih problema u radu lokalnih medija koji na srpskom izveštavaju sa Kosova ostaje upravo nedostatak komunikacije sa institucijama, kako na lokalnom, tako i na centralnom nivou, navodeći primer da opštinu u kojoj ona živi i radi, vodi žena gradonačelnica, ali da, kako je istakla, ima vrlo selektivan pristup prema medijima.
Direktorica Kontakt plus radija Mirjana Milutinović upravo ističe snagu ženskog novinarstva, ne samo u izdržljivosti, već i tome što primećuje da su novinarke opreznije, i da vode računa o tome da ne koriste zapaljivu retoriku, pre svega uključujući situacije kada izveštavaju o osetljivim temama i kriznim situacijama, u čemu se slaže sa Ljuci.
Sa istim je povezala i utiske o medijima koji izveštavaju na srpskom sa Kosova, a koji se tiču upravo, kako je istakla, opreznosti u izveštavanju, profesionalnog odnosa prema proveri činjenica i objektivnom sagledavanju događaja.
Aktivistkinja Ženskog prava Ružica Simić se ne slaže sa ocenom da postoji podela na ženske i muške poslove, iznoseći sopstveni primer više funkcija i poslova koje je obavljala – od rukovoditeljke Crvenog krsta tokom ratnih godina, preko predsednice suda. Smatra da je oba posla podjednako uspešno obavljala i to u kriznim vremenima.
Ipak primećuje stereotip poslova koji se pripisuju muškarcima, a u pitanju su rukovodilačke pozicije, na kojima se suočavala sa neprihvatanjem dela svojih kolega.
Primećuje da je pitanje rodne ravnopravnosti postalo zapostavljeno u medijima usled visoke političke agenda koja diktira i medijsku, ali i da društvu nedostaje edukacija.
Najmlađa učesnica, aktivistkinja u nevladinoj organizaciji ACDC, kaže da pre pozivanja na odgovornost bilo koga bi pozvala upravo na primenu zakona.
„Kosovski zakoni jesu poprilično dobri na papiru, ali su u implementaciji vrlo loši“, kaže.
Iako se Zakonom o radu i ravnopravnosti predviđa kvota od 50 odstvo žena na radnim mestima, u praksi je ta kvota znatno niža.
