Srbija obeležava Dan državnosti – u znak sećanja na 15. februar 1804. godine, kada je podignut Prvi srpski ustanak i Sretenje 1835. godine, kada je donet Sretenjski ustav. Ovaj dan kao državni praznik slavi se od 2002. godine.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić čestitao je građanima Srbije Dan državnosti – Sretenje.
“Srećan Dan državnosti. Živela Srbija!”, napisao je Vučić na Instagramu.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, kao izaslanik predsednika Srbije, upisao se u Spomen knjigu, nakon polaganja venaca kod Spomenika Neznanom junaku na Avali, povodom obeležavanja Dana državnosti.
Venac je položio u pratnji načelnika Generalštaba generala Milana Mojsilovića i komandanta Garde brigadnog generala Nikole Dejanovića.
“Sloboda je bila i ostala i biće ideja vodilja i glavna vrednost za koju su se borile, bore i za koju će se boriti generacije građana Srbije, napajajući se primerom junaštva srpskih ustanika iz 1804. i 1815. i mudrosti poltičke i diplomatske veštine ustavobranitelja iz 1835. godine. Srpskom narodu i svim građanima Srbije država je bila i biće garant slobode, sloboda šansa za razvoj i napredak. Živela Srbija!”, zapisao je Selaković u spomen knjigu.
Izaslanik predsednika Srbije i potpredsednik Vlade Srbije Miloš Vučević rekao je na centralnoj proslavi Dana državnosti održanoj danas u Orašcu, da je jedna od osnovnih okolnosti koje formiraju ličnost svakog čoveka, njegovu sadašnjost i njegovu budućnost, jeste zapravo njegova prošlost.
“Prošlost njegove porodice, prošlost njegovih predaka, njegovog naroda. Ta prošlost predstavlja jedno nevidljvio, ali vrlo jako utemeljenje. Orijentir kako ćemo napred, putokaz i nadahnuće da se setimo ko smo i šta smo”, rekao je Vučević.
Istakao je da je to duh prošlih vremena i živo sećanje na ono što nas obeležava i što nas čini kakvim jesmo.
“Svako onaj ko je s rezignacijom odbio da bude ono što jeste i što jedino može biti gubio se u vremenu i prostoru. Pokušavao je da se prikaže drugačijim, različitim, da vrednosti i tekovine naše predstavi kao ruglo, da je sve tuđe, lepše i bolje. Nekada je ta negacija sebe i svoga išla u samonegaciju i autošovinizam”, naveo je Vučević.
Istakao je da se taj bunt protiv samog sebe na kraju uvek završavao pogubno, jer se na taj način uvek radilo u korist svoje štete.
“Ovo važi kako za pojedince, tako i za čitav narod. I nacije, i pojedinci utemeljeni u svom biću imaju jednu veliku prednost. Svesni sebe svojih mana i vrlina, oni mogu da biraju put uspeha, jer postoji nešto što nam struji kroz krvotok, kroz mišice i kroz ceo organizam i nešto što nadahnjuje našu dušu, nešto što nas drži i vuče ka napred”, naveo je Vučević.
Kako je Vučević naveo, to nešto je vera i da je vera sve.
“Vera u sebe i svoj rod, vera u brata, u majku, u oca. Vera u boga, u narod. Vera da smo bili sinovi, ćeri carski, da je za onim brdima razoren dvor i da je mojega cara baš tamo jednom bio junački zbor. I vera da ćemo spokoj naći kad Srbin više ne bude rob. I na ovom mestu je, draga braćo, bio upravo jedan takav zbor i tu su se okupili oni koji nisu imali ništa i imali su sve”, istakao je Vučević.
Dodao je da nisu imali ni slobodu, ni pravo na život.
“Nisu imali čestito ni hrane, ni džebane, ali su imali veru i san. Kada su se ovde okupili na Sretenje 1804. godine, naši preci nadahnuti tom verom i tim snom, zavetovani da taj san o slobodi i ravnopravnosti ostvare, znali su da prožeti tom mišlju može i mora da se desi ono što biti ne može”, rekao je Vučević.
“A ne može biti da seljak stvori iz ničega svoju slobodu u jednoj feudalnoj državi. Nema kroz istoriju sveta takvog primera. Ne može biti da goli i bosi pobede svetsku silu. Ne može biti da gladni, poniženi, poraženi ustanu iz pepela i da ih priznaju svi oni u Evropi i svetu koji su zarad svojih interesa prvenstvenu brinuli o zdravlju, kako su tada govorili, ‘bolesnika sa Bosfora'”, naveo je Vučević.
Upitao je kako da se ne divimo toj narodnoj snazi, žrtvi i veri koja je stvorila Srbiju iz praha i pepela.
“Kako da ne prizivamo, kako da ne pevamo i ne slavimo one koji ništa nisu imali, a stvorili su državu. Koji behu potpuno sami i ostavljeni da umru, a koji vaskrsnuše u slavi i vaspostaviše danas nas. Lepota i veličina naše prošlosti osvedočena je još jednom na ovaj isti sveti dan Sretenja Gospodnjeg. Onda kada smo 1835. godine opet stvarajući narodnu državu, državu po meri svih građana, prvi u Evropi Ustavom ukinuli ropstvo i feudalizam, napisali ustav koji je do današnjeg dana ostao simbol demokratičnosti, kojim behu proklamovana prava i slobode svih građana, nezavisnost sistema, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana i ravnopravnost svih, bez obzira na veru i naciju”, istakao je Vučević.
Vučević je u govoru u Orašcu poručio da “mi na ovom mestu svedočimo da se ponosimo”.
“Ponosimo se narodnim bićem i narodnom dušom iz koje smo potekli. Ponosimo se slobodom koju smo osvojili i stekli. Ponosimo se što smo potomci onih koji su celom svetu da su sposobni da ostvare slobodu. I svaki put kada čujemo reč Srbija, mi se ponosimo. Ponosimo se jer znamo i osećamo u venama svojim koliko je besmrtnih predaka naših palo za ovu reč. I za san o slobodi i ravnopravnosti koji se Srbija zove”, rekao je Vučević.
Naveo je da mu je pripala čast da u ime predsednika Srbije Aleksandra Vučića čestita Sretenje svim građanima Srbije i svim Srbima, ma gde da žive.
“Neka živi duh naših predaka, danas kroz nas, a sutra kroz naše potomke i neka nas vodi u sigurnu budućnost. neka nam je srećan Dan državnosti i neka nam je ponosna naša jedina otadžbina. Živela Srbija”, poručio je Vučević.
Na istoj ceremoniji, govorili su i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i episkop šumadijski Jovan.
U znak sećanja na obnovu srpske državnosti početkom 19. veka, odnosno začetak moderne srpske države Srbija obeležava Dan državnosti – Sretenje.
Na Sretenje 1804. godine, pre 220 godina, grupa istaknutih srpskih prvaka sa prostora tadašnjeg Beogradskog pašaluka, zvanično Smederevskog sandžaka, izabrala je Karađorđa, Đorđa Petrovića, za vožda, predvodnika.
Sa Kalemegdanske, Petrovaradinske i Niške tvrđave u sredu je ispaljena počasna artiljerijska paljba Garde Vojske Srbije, povodom obeležavanja Dana državnosti.
Bila je to dobro promišljena odluka zbog činjenice da je Karađorđe posedovao ne samo lične kvalitete, odlučnost i čvrstinu, već i ratno iskustvo u sklopu austrijskih frajkora 1788–1791.
Njegov izbor izvesno je bio i posledica sasvim osobenog ugleda koji je uživao. Važio je za žustrog, preduzimljivog, oštrog i odlučnog, ali i čoveka britke pameti. Bio je takođe vešt trgovac, stokom. Pretežni izvor znatnijih prihoda onovremenih Srba sa prostora Beogradskog pašaluka bio je izvoz stoke u Austriju.
Bilo je poznato i da ne trpi neposlušnost, da je katkad prek, pa i da lako poteže oružje.
Na zboru u Marićevića jaruzi kod Orašca, u središtu Šumadije odlučeno je da se podigne buna protiv dahija, četvorice samovoljnih gospodara u beogradskom pašaluku. Njihov položaj zapravo nije bio legalan ni sa stanovišta vlasti na Bosforu, ali je uglavnom nevoljno tolerisan.
Seča knezova
Neposredan povod bio je teror dahija poznat kao Seča knezova, uklanjanje viđenijih i preduzimljivijih među Srbima.
Teror dahija je tada umesto da sputa buntovnost Srba zapravo nenadano doveo do rasplamsavanja bune. Oni su prethodno 1801. godine ubili beogradskog pašu, da bi se samovolja potom uvećavala do početka ustanka 1804.
Pod vođstvom Karađorđa ustanici su ubrzo oslobodili veći deo pašaluka. Buna je najpre zahvatila krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju, potom Pomoravlje, Podrinje, odakle su buna nadalje širila prema jugu.
Kada je njihov položaj postao nemoguć, a pad Beograda bio nadomak, dahije su pokušale beg niz Dunav. Posekao ih je vojvoda Milenko Stojković, jula 1804, na dunavskom ostrvu Ada Kale, u Đerdapu. Odstranjivanje dahija dogodilo se uz podršku predstavnika legitimnih vlasti na Bosforu.
U prvoj fazi ustanka bitan moment bio je Boj na Ivankovcu, kod Ćuprije, avgusta 1805. kada su ustanici potukli vojsku Hafiz-paše, novopostavljenog čelnika Beogradskog pašaluka, koji je u potpunosti oslobođen 1807. godine. Ishod Prvog srpskog ustanka odredio je mir Rusije i Turske potpisan u Bukureštu 1812. godine.
Rusija se tada, suočena sa Napoleonovom invazijom, okreće ratu protiv Francuza i široke koalicije koju su oni predvodili.
Turska je Karađorđev ustanak ugušila 1813. Usledio je egozodus ustaničkih prvaka, i samog Karađorđa, potucanje “od nemila do nedraga” po Austriji i Rusiji.
U Srbiji, Turci u to vreme sprovode strahovit, neopisiv teror.
Pošto namera primirivanja ustanika autoritetom Bećir paše, iz Bosne, nije donela rezultate, Sultan na Srbe šalje Hafiz pašu. Bio je to prelomni moment, jer od njegovog poraza na Ivankovcu, postaje nesumnjivo da su Srbi u ustanku protiv turske vlasti uopšte.
Usledila je Hadži Prodanova buna 1814, i Drugi srpski ustanak aprila 1815. godine, na Cveti, u Takovu.
Prvi i Drugi srpski ustanak 1804. i 1815. godine, postupno su doveli do obrazovanja novovekovne srpske države. Veliki nemački istoričar Leopold Ranke nazvao je taj period – Srpska revolucija.
Takođe, Srpskom revolucijom započinje i proces oslobađanja hrišćanskih naroda Jugoistočne Evrope od Turske. Ustanak Grka 1821. usledio je po srpskom uzoru.
Borba Srba za nezavisnost, započeta Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, uspešno je okončana decenijama potom, pored drugog zahvaljujući mudrosti i veštini knjaza Miloša Obrenovića.
Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804–1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, nephodnih za postupno oblikovanje državnog ustrojstva, počev od heraldičkih znamenja, pa do Velike škole, najviše zaslugom Dositeja Obradovića, prvog ministra (popečitelja) prosvete obnovljene Srbije, što se uzima kao daleki začetak današnjeg Univerziteta u Beogradu.
Prvi Ustav Kneževine Srbije
Sretenje je odabrano za Dan državnosti Srbije i zbog činjenice da je 1835, na taj dan, u Kragujevcu, donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan – Sretenjski. Formalni naziv je tada zapravo bio Knjažestvo.
Njegov tvorac Dimitrije Davidović izradio ga je po uzoru na francuska ustavna rešenja iz 1791, 1814. i 1830, kao i ustav novoobrazovane Belgije iz 1831. Davidović je tvorac i termina – ustav. Prethodno je korišten termin – konstitucija, čemu je uostalom pridavano maglovito značenje.
Davidović je ustrojio zakonsko rešenje po najvišim standardima onovremenog poimanja političkih sloboda, ali sasvim neprimereno prilikama u kojima se tadašnja vazalna Srbija nalazila. Između ostalog, u to vreme, ni Austrijsko carstvo, ni Turska, ni Rusija, nisu imale ustave. Upravo te zemlje izvršile su pritisak da se od Sretenjskog ustava odustane.
Na snazi bio samo 55 dana
Ustrojen po uzoru na najslobodoumnija ustavna rešenja onovremenog sveta, poput Francuske, odnosno Belgije, Davidovićev ustav, iako usvojen, ostao je formalno na snazi svega 55 dana.
Sretenjski ustav bio je podeljen na 14 poglavlja, i sadržao je 142 člana.
Predviđao je punu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Zamišljeno je da knjaz i Sovjet dele izvršnu vlast. Veoma važno, Ustav je proklamovao ličnu neprikosnovenost, slobodu kretanja, zanimanja, punu pravnu ravnopravnost svih građana. Feudalni odnosi su sasvim odbačeni, kao i ropstvo.
Poređenja radi, u Habzburškoj Monarhiji feudalni odnosi su bili na snazi, većim delom, do revolucionarne 1848/49, u Rusiji do 1861. Njegov tvorac Dimitrije Davidović bio je znameniti novinar, diplomata, ministar.
Ustav koji je napisao, u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena, bio je krajnje slobodouman. Osim retkih izuzetaka poput Francuske, Belgije, ili SAD. Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838, 1869, 1888, 1901. i 1903. godine
