Žarko Milenković: Poezija je sloboda

Foto: Radio Goraždevac

„Poezija je jako lična. Baviti se pisanjem poezije znači neprestano se žrtvovati. Za reč i slobodu. Jer poezija jeste sloboda“, kaže pesnik, književni kritičar i proučavalac književnosti Žarko Milenković 10 godina od objavljivanja svoje prve knjige „Kenotaf“, kada je i označan njegov ulazak u književnost.

Kada se bol i reči nagomilaju, nastaje književnost

Dobitnik Godišnje književne nagrade Književnog društva Kosova i Metohije „Grigorije Božović“ za najbolju knjigu objavljenu u 2019. godini i nagrade „Pero despota Stefana Lazarevića“ 2023. kaže da je njegov poriv ka pisanju nastao u trenutku kada je po prvi put osetio da je bol konstanta čovekovog bića i da on (bol) kad je već toliko prisutan mora odnekud da progovori.

„Moto te prve knjige glasi ‘Pišem zato što napisana reč manje boli od neizgovorene, a opet više od izgovorene reči’. Onda kada se bol i reči nagomilaju, nastaje književnost. Tako je bilo i u mom slučaju. Svaki drugi i drugačiji odgovor bio bi uprošćivanje i prevođenje onog neizrecivog na izrecivo, što prečesto odvede u banalizovanje”, kaže Žarko Milenković na početku razgovora za Radio Goraždevac.

Kenotaf“ – odgovor na bol

Knjigu „Kenotaf“ objavio je pre desetak godina. Pet godina kasnije svetlost dana ugledale su „Krhotine leta“, a potom i knjiga „Svakodnevno ubijanje života“. Milenković ističe da su sve tri knjige različite po načinu obrade onoga o čemu piše, ali da sve sadrže nešto što bi se možda moglo nazvati ličnim senzibilitetom, koji se ugrađuje u poetiku.

„Zbirka ‘Kenotaf’, jeste bila prva, ali smatram i da je bila zrela, i da je u mnogome označila poetički put kojim ću nastaviti. Nijedne pesme se iz nje ne bih odrekao, niti bih je na bilo koji način menjao. Ona je nastala kao odgovor na tri boli. Prva bol se odnosila na hronotop u kojem sam se nečijim promislom našao. Druga je sasvim lična bol kojoj je posledica sam život, a treća bol je ona stvaralačka bol. Zbirka je oivičena sa dve pesme u prozi koje nimalo prikriveno govore o poeziji kao kriku i pisanju kao potrebi da se sebi i svetu objašnjavaju procesi u kojima se nalazimo. Kenotaf, što znači prazan grob, zapravo se nametnuo sam, odnosno došao kao sasvim prirodan i prikladan, jer pesma, priča, život, mesto, kao i bol, su nesahranjivi“, približava nam Milenković tematiku svoje prve zbirke.

Krhotine leta“ – ispitivanje zla

Zbirka „Krhotine leta“, sastavljena je, takođe, od tri ciklusa, od kojih poslednji čine pesme u prozi, koje su, kako kaže pesnik, zapravo ispitivanje zla sa kojim se svako od nas susreće, s tim da ga pesnici, umetnici, stvaraoci, mnogo bolje prepoznaju i uočavaju.

„Zlo kao demonsko koje svoju snagu crpi iz najrazličitijih vidova neiskazivih i amorfnih i neopisivih ‘bića’, čiji se rad oseća na delu. Onda motiv leta kao godišnjeg doba, koje sa svojom svetlosnom i životnom simbolikom, neizostavno nosi i misao o onoj drugoj tamnoj strani u kojem se ogleda ‘zrelost života spremnog za gašenje’, pa do onih običnih sitnih, mnogima čak neuočljivih, činilaca života koji sa sobom nose ‘Crne misli’“.

“Svakodnevno ubijanje života” – žrtvovanje i samooslobađanje

Poslednju zbirku„Svakodnevno ubijanje života“ pesnik je objavio 2022. godine koja se bavi isključivo životom kao fenomenom iz nekoliko vidova.

„Život u logoru ‘koji nije život’ već ‘njegovo svakodnevno ubijanje’, kao deo svakodnevice mnogih ljudi na planeti, onda život i sećanje na njega, i na kraju autodestrukcija života u vreme najveće radosti. Ono što bih svakako izdvojio kao dominantne tematsko-motivske karakteristike moje poezije, jesu zlo, leto, sećanje i zaborav, život i smrt“, kaže Milenković koji napominje da su između ovih zbirki nastajali i ciklusi pesama koji su ispitivali društvenu angažovanost i pesništvo.

Kako se život pretvara u poeziju

Pesnik, koji je je dobio i književnu nagradu „Hadži Dragan” za 2023. godinu za ciklus pesama „Plavo nebo, prazno”, za svoju poeziju kaže da nije potpuno veristička, iako je njoj najpribližnija.

„Moja poezija, možda jeste tamna, ali setimo se one rečenice Huga Fridriha koji je napisao da ‘moderna lirika govori zagonetno i tamno’, a ako Ivan V. Lalić kaže da je poezija ogledalo vremena i da svaki dobar pesnik ne može izvan svog vremena, onda su koreni moje poetičke tame potvrđeni”, kaže on.

Na pitanje, šta je u dosadašnjem radu svojoj poezijom pružio publici, Milenković ističe da je jedno želeti da nešto nekome približite, a sasvim je drugo da li ste u tome uspeli.

„Prikazi kritičara i komentari čitalaca su pozitivni. Moglo bi se ići od prikaza do prikaza i navoditi sve ono što je neki kritičar, pa samim tim i čitalac osetio i saznao iz mojih pesama, ali to bi bilo veoma nekorektno, jer ne bi imalo toliko mesta za to, a svakako bi neko bio izostavljen. Dakle, odgovorio bih samo iz svoje perspektive. Ono što sam ja želeo, a nadam se da u tome i jesam uspeo, jeste da publici približim, nešto što bih nazvao svojim autentičnim iskustvom, život u rascepu između stvarnosti i želje, između slobode i ropstva, između radosti i melanholije, između predodređenog i sputanog“, objašnjava Milenković.

Za poeziju kaže da je jako lična, a baviti se pisanjem poezije vidi kao neprestano žrtvovanje za reč i slobodu. Od tri zbirke koje je do sada objavio „Svakodnevno ubijanje života“ vidi kao najličniju.

„Poezija jeste sloboda. Moja poslednja zbirka ‘Svakodnevno ubijanje života’ svedoči upravo o tom žrtvovanju i samooslobađanju. Pišući je osećao sam se kao da deo po deo strahova, tuge, melanholije, sećanja, muke, prebacujem sa sebe na nekog drugog, na papir, na ono što će ostati i što će posvedočiti na to sa kakvom mukom se poezija stvara. Kako se život pretvara u poeziju. Pišući nju osećao sam kako pisanje postaje moja psihoterapija, kako se samolečim njome. Kako oslobađajući se trauma, postajem slobodniji“, kaže on.

Poezija najvitalniji deo srpske književnosti

Sa Milenkovićem, koji se bavi i književnom kritikom, razgovorali smo i o tome kojim se tokovima kreće savremena poezija. Opisuje je kao veoma živom i poprilično neuhvatljivom u nekakve tokove.

„To je jedno obilje reka koje teku različitim smerovima, kaktad se presecajući, ali nastavljajući da teku u svom pravcu. Poezija je najvitalniji deo srpske književnosti, zato što je ona najslobodniji vid umetničkog izražavanja, zbog toga što se svaki pogrešan korak u ideološko skupo plaća, pa je stoga ona postala najelitnija umetnost, toliko da se skoro svi njeni čitaoci i čitateljke međusobno prepoznaju na ulici. Poezija je u današnjem svetu postala gotovo jedina umetnost koja čuva samosvojan duh i prenosi autentično iskustvo njenih autora i autorki“, ističe Milenković.

Kritika pomaže u samokritici

Pisanje o knjigama drugih pesnika omogućava mu, kako kaže, da bolje upozna i razume poeziju koju oni stvaraju i ističe da je neizostavni deo svakog pisanja, čitanje onoga što su drugi napisali.

„Biti stvaralac danas, nemoguće je ako se nema u vidu ono što drugi oko vas stvaraju i na koje sve načine to rade. S druge strane, kada pišete o drugim pesnicima, mnogo bolje možete shvatati sopstvenu poeziju, možete je sameravati u kontekstu sa savremenom poezijom i svakako više možete prepoznavati i kod sebe nešto što je loše. Dakle, kritika pomaže i u samokritici“, napominje on.

Glasovi mladih pesnika

Na pitanje, kako vidi glasove mladih pesnika, Milenković ističe da ih treba podržati na njihovom putu, jer je to od izuzetnog značaja za kulturu i književnost.

„Svaka priča o mladosti kao nekakvom zalogu za budućnost je sama po sebi patetična, ali svakako tačna. Ako nema mladih pesnika, stvaralaca, umetnika, u budućnosti neće biti ni poezije niti umetnosti. Suštinski je pitanje, ima li, zaista, pravih učitelja koji bi danas podsticali i podržavali mladost, bez podcenjivanja, nametanja i suvišnih priča da toga u njihovo vreme nije bilo ili se nije smelo“, ističe on.

Publika u Gračanici u prilici je da tokom cele godine prati bogat književni program. Prema rečima urednika, pokazalo se da je spremna da podrži sve pisce.

„Pre svega, program koncipiram poštujući pluralizam ideja i stavova u književnosti, bez obzira na to da li se sa nekim autorom slažem na ovom ili ovom polju. Biti urednik književnog programa, znači biti čovek dijaloga. Ako izostane toga, onda će sve prerasti u jednoličnost i vrlo brzo u dosadu. Stoga se trudim da publika u Gračanici, ima priliku da vidi to obilje ideja i stavova koji preovladavaju u našoj književnosti, da se upozna sa stvaralaštvom poznatih pisaca, ali i da pruži priliku novim, mladim i manje afirmisanim stvaraocima“, zaključuje Milenković, urednik književnog programa Doma kulture Gračanica.

Žarko Milenković za kraj razgovora za Radio Goraždevac otkriva da je u pripremi nova naučna monografija o poeziji Ivana V. Lalića, koga smatra svojim pesničkim pretkom i za koga kaže da je jedan od najvažnijih srpskih pesnika druge polovine XX veka.

Comments

Pročitaj još