Piše: Dragutin Nenezić
Mi ne tražimo mnogo: želeli bismo samo da nam se život i imanje obezbede i da smo slobodni u svojim radnjama.
Pismo Srba sa Kosova sultanu Abdulu Hamidu Kanu II, 1899. godine.
Ove redove pišem 13. januara, datuma koji za mene ima poseban značaj, budući da sam proteklih 15 godina gotovo svaki taj datum provodio u Zvečanu proslavljajući Srpsku novu godinu, ili kako se ponegde kaže, Mali Božić. Ove godine to ne radim, jer skoro da i nemam sa kim – dobar deo mojih prijatelja nije više tu na ovaj ili onaj način. Iako je ovo krajnje banalan razlog u poređenju sa tim ljudima koji su u proteklih godinu dana izgubili živote, slobodu ili mirnu porodičnu egzistenciju u svom gradu – a ja i dalje imam sve to – ipak imam potrebu da o tome pišem, budući da sam svestan da većina ljudi van Severnog Kosova ne razume do koje mere je ta sredina devastirana u proteklom periodu.
S druge strane, ne želim da budem ni defetista, i u nekim skorijim događajima vidim zrno nade da ova godina ne bude godina konačnog fajronta na Severnom Kosovu. Iz tog razloga, pisaću o onome što najbolje znam, iako sam to dugo izbegavao – o specifično kosovskoj imovinsko-pravnoj problematici.
Kako je čitaocima bez sumnje već poznato, protekle nedelje, baš na praznik Svetog Stefana, kome je posvećen Manastir Banjska, stigao je prevod presude kojom se poništava odluka o eksproprijaciji za svrhu izgradnje baza u opštinama Leposavić i Zubin Potok. Slična presuda je već doneta u oktobru na zahtev grupe vlasnika zemljišta pogođenih eksproprijacijom iz Leposavića, pa se može reći da je ceo proces ovim vraćen na početak.
Sve što se od februara prošle godine do danas desilo je lep primer kako se Srbi na Severnom Kosovu mogu izboriti za svoja prava, te da ukoliko to rade, prištinski sistem nema izbora nego da im izađe u susret, i to ne zato što je naklonjen vladavini prava, nego zato što do te mere greši u koracima, da mora sam sebe da koriguje da bi zadržao privid sopstvenog postojanja.
Međutim, taj sistem ne voli Srbe, i ko to ne razume, ne razume ništa, iako mu pred nosom stoje primeri iz istorije (poput ovog citiranog u uvodu) koji se, kako to već na Kosovu biva, uvek vraćaju. I upravo kako bi se izbegle situacije kao ova oko eksproprijacije, taj sistem je razvio niz novih oblika uzurpacije imovine, kojima nastoji da potčini Severno Kosovo, sve primenjujući program Samoopredeljenja „Alternativa za sever“ iz 2012. godine.
Da počnemo od najluksuznijeg – policijskim snagama su u proteklom periodu poverene na korišćenje banja u Banjskoj, kao i vila na jezeru Gazivode. Dok se kod vile radi o oduzimanju u sklopu krivičnog postupka, kod banje je situacija malo kompleksnija, budući da je nju svojevremeno RMHK Trepča prepisala crkvi, što je potpuno zanemareno od strane prištinske Agencije za privatizaciju, koja ju je poverila policiji. Pored ovako pravno upitnog postupanja, može se postaviti i pitanje opravdanosti, budući da nigde na svetu nije uobičajeno da policija koristi ovako luksuzne objekte.
Primera radi, luksuzna imovina koja je po Srbiji oduzimana u sklopu krivičnih postupaka se po pravilu prodaje ili daje na korišćenje ugroženim licima. Time se samo ogoljava suština raspoređivanja prištinske policije na Severnom Kosovu – ona je bliža safariju nego bezbednosnoj misiji, a posle safarija se valja opustiti u hidromasažnoj kadi.
Dalje, sprovode se fantomski radovi na privatnoj imovini, bez sprovođenja postupka eksproprijacije i bez zakonski obaveznog označavanja, kao u slučaju puta između sela Vidomiriće i Banov Do. Iako je privremeno obustavljena njegova izgradnja usled podnetih krivičnih prijava, ona je nastavljena. Čini se da se radi bez eksproprijacije na osnovu toga što je u prištinskoj katastarskoj evidenciji tu zaista ubeležen nekakav put, ali to svakako nije dovoljno, budući da nije sproveden zakonski obavezan postupak upoređivanja i verifikacije, kojim bi trebalo da se sravne prištinska i beogradska katastarska evidencija, a i sa sprovedenim tim postupkom, svi se građevinski radovi moraju označiti.
Ovde je jasno da taj put nema nikakvu drugu funkciju nego da olakša kretanje prištinskih bezbednosnih snaga po Severnom Kosovu, što posle raspoređivanja i stacioniranja ovih snaga predstavlja drugu ili treću fazu okupacije te teritorije. Međutim, način na koji se to čini je posebno opasan, budući da sutra svako može biti lišen svoje imovine bez ikakvog postupka i osnova ukoliko se u prištinskoj katastarskoj evidenciji nađe pogodan izgovor, što samo dokazuje da je Priština suštinski odustala od postupka upoređivanja i verifikacije, i efektivno time ubila i briselski dogovor o katastru.
Slično ovome su i slučajevi uništavanja i aproprijacije verske baštine, od preoravanja starog groblja u Mitrovici, preko ilegalnog izvođenja radova na crkvi u Vinarcu, do predstavljanja crkve u Gornjem Strmcu kao katoličke. I tu se izvode radovi bez eksproprijacije, a ponegde (u slučaju groblja) i bez označavanja, svakako pod pokroviteljstvom ministarstava kojima rukovode kadrovi Samoopredeljenja. Ono što je ovde differentia specifica je da se imovina koju poseduje, održava ili koristi Srpska pravoslavna crkva nastoji ili uništiti ili aproprisati. Tamo gde je moguće, u duhu otomanske aproprijacije (npr. kao u slučaju groba Svetog mučenika Vasilija Pećkog), pravoslavne svetinje se proglašavaju nečijim drugim – u slučajevima Vinarca i Gornjeg Strmca, katoličkim – i to bilo na građevinskoj tabli (Vinarce), bilo u aktima nadležnog ministarstva koji se mogu otkriti samo kolašinskim entuzijazmom (Gornji Strmac).
Tamo gde to nije moguće ili možda praktično, u duhu novouspostavljene tradicije uništavanja srpskih grobalja, pravoslavne svetinje se preoravaju. Srpsku pravoslavnu crkvu niko ništa ne pita, a ponegde joj ni ne dozvoljava da reaguje. Svakako, jasno je da se ovo može desiti u svakom mestu u kom više nema Srba stanovnika ili sveštenika.
Konačno, tu je i dodeljivanje parcele kod Vojnog remonta policiji od strane nelegitimnog opštinskog rukovodstva u Severnoj Mitrovici. Pored toga što se izričito navodi u programu „Alternativa za Sever“, ovo je pokazatelj prave funkcije uzurpiranih institucija – da donose formalno legalne odluke, čime će izbeći sve gore opisane modalitete uzurpacije koji su formalno nelegalni, a zapravo da sprovode program svoje partije, umesto zakona države koju smatraju svojom.
Iako je jasno da je Kurtijev plan da Sever izjednači sa Jugom, te da taj plan uspešno sprovodi, treba skrenuti pažnju i na to da se metodi sa Severa koriste radi daljeg razbijanja Juga, kao u slučaju eksproprijacije između Gračanice i Lapljeg Sela radi proširivanja arheološkog nalazišta Ulpijana. Nažalost, ovde izostaje organizovana reakcija kao u slučaju eksproprijacije na Severu, tim pre što postoji funkcionalna i legitimna opština u prištinskom sistemu. Naravno, i ovde se radi o metapolitici – potvrđivanju nesrpskog i „presrpskog“ albanskog kontinuiteta na teritoriji Kosova i Metohije, a od strane, gle čuda, istog ministarstva koje apropriše srpske crkve i raskopava srpska groblja.
Ostaje samo pitanje zašto se, u eri lidar senzora, neko ko pretenduje da bude stručan odlučuje za raskopavanje 70 hektara plodne zemlje – a odgovor je, nažalost, zato što je to srpska zemlja.
Kako se boriti protiv ovog zuluma? Pre svega, mislim da se mora boriti, iako je to suštinski jalov proces, budući da je pravna borba (o kojoj jedino mogu i želim da pišem) ograničena na sistem protiv koga se bori. Borba daje ljudima nadu, i ostavlja papirni trag za buduće generacije. Svakako treba podnositi krivične prijave, budući da se pokazalo da one deluju bilo trajno (groblje u Mitrovici), bilo privremeno (put Vidomiriće-Banov Do). Treba pokretati što više sudskih i upravnih postupaka, budući da je jasno da oni pre ili kasnije moraju da urode plodom, iako je na primeru Manastira Visoki Dečani jasno da se odluke u korist Srba ili Srpske pravoslavne crkve neće nikada izvršiti u ovakvom sistemu.
Na kraju, treba biti jedinstven, i to na svim nivoima. Na Severu, treba da deluju svi zajedno, kao u slučaju eksproprijacije – i građani, i legitimna opštinska rukovodstva, i civilno društvo, i struka. Zatim, ako se već toliko priča o ZSO, tome treba da prethodi, odnosno sledi, organsko jedinstvo između Severa i Juga, koje neće biti na nivou političke organizacije, već na nivou praktične politike. Samo tako, Srbi će se odbraniti. Bez toga, iako teška srca to pišem, bojim se da im mogu doći poslednji dani. I ovo moje pisanje je u tom smislu dug svima onima sa početka ovog teksta, sa kojima sam nekada slavio srpske nove godine u Zvečanu, i sa kojima se nadam i verujem da ću opet slaviti, na ovom ili onom svetu.
