Kada se u javnom diskursu govori o omladini koja na Kosovu stasava u poslednjih 25 godina, često se govori o kulturnim mladim bićima, vaspitavanim na neki lepši, starovremski način koji podrazumeva poštovanje starijih, poslušnost autoritetima i skromnost – posebno izraženu kod onih najboljih.
Godina za nama, bila je takva da nam na njenom izdisaju treba uteha. Priča o Aleksandru Milenkoviću iz Zvečana jeste jedna takva, utešna priča koja govori – nema razloga da budemo obeshrabreni.
Aleksandar je rođen juna 2000. godine u Kosovskoj Mitrovici. Osnovnu školu završio je u Zvečanu, a potom srednju medicinsku u Kosovskoj Mitrovici.
„Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu – Najboljem studentu četvrte godine Integrisanih akademskih studija medicine u školskoj 2022/23. godini, sa prosekom 9,94 u znak priznanja za postignut uspeh u toku studija na Medicinskom fakultetu“ stoji na Pohvalnici koju je ova visokoškolska ustanova dodelila Aleksandru povodom 9. decembra, Dana Škole.
„Uspeh je lična stvar i svako ima različitu definiciju. Da li ćemo u nečemu uspeti, mislim da na to utiču postojanje jasnog cilja, spremnost na velika odricanja, naporna ulaganja i želja da se bude bolji. Jer bitno je i ko postajemo kroz taj proces, a ne samo krajnja odrednica. Uslovi okruženja su svakako bitni ali nisam nikada dozvolio da me ograniče. Naprotiv, mene je moje odrastanje u težim uslovima oblikovalo i inspirisalo da napredujem“ kaže Aleksandar u razgovoru za Radio Kosovska Mitrovica.
Nije bilo jednostavno dečku sa 18 godina kada je iz udobnosti roditeljske kuće i sigurnosti Zvečana, stigao u Beograd. Ali, kako kaže, to je najbolji način da se osamostalite. Pitali smo ga na šta jedan mladi čovek iz male sredine naiđe kada stigne u veliki grad i šta bi voleo da je tada znao.
„Naiđe na potpuno drugačiji svet, svet koji je nama, donekle, nepoznat. Veći grad, puno ljudi… U početku je prisutan izrazit osećaj samoće i izgubljenosti. Za svakog ko se odluči na korak promene sredine to je najveći test samostalnosti. I da vratim vreme, češće bih sebe podsećao da će sve biti u redu i da će sve doći na svoje“.
Dostojevski je pitao: „Osećaš li kako u svetu postaje hladnije?“ Aleksandar je to osetio u Beogradu. Tamo jeste hladnije..
„Nedostaje mi porodica, toplina i bezbrižnost porodičnog doma. I povremeno osećaj zajedništva koji mi u sredinama na Kosovu i Metohiji imamo. Iako nekada nismo svesni, postoji bliskost i povezanost među nama i ima lepote u tome što se svi znaju međusobno. Toga ovde u Beogradu nema“.
Na pitanje u čemu se studiranje u Beogradu razlikuje u odnosu na studiranje u Mitrovici i da li je istina da ako neko želi da uči i da se usavršava, može to bilo gde da čini, Aleksandar odgovara:
„Razlikuju se po okolnostima u kojima se studira. Nigde u Srbiji se ne spremaju ispiti uz zvuk sirena, već samo u Kosovskoj Mitrovici. I to često kolegama ovde kažem, po okolnostima, to su dva različita sveta. Po učenju i sticanju znanja, složio bih se da su nečija želja, trud i rad daleko važniji od mesta gde se obrazovna institucija nalazi. “
Fenomen „pod sirenama“ poznat je isključivo omladini koja je rasla pod kosovskim okolnostima. Može li neko ko nije iskusio našu stvarnost da je razume i koliko uopšte mlade u centralnoj Srbiji zanima naša stvarnost?
„Moje iskustvo je za sada pozitivno. Kolege na fakultetu me uvek pitaju kako je dole, kako su moji, da li se smirila situacija, ide li na bolje… I drago mi je zbog toga. Mislim da je za istinsko razumevanje situacije potrebno lično doživeti jedan dan, nedelju u našim sredinama i da će tek tada imati pravu sliku. Ovako, stičem utisak da se trude da razumeju onoliko koliko je to moguće jer im je teško i da zamisle. Zato me raduje kada se barem u razgovoru pominje narod na Kosovu i Metohiji“ kaže Aleksandar.
O Srbima na Kosovu u poslednjih nekoliko godina u medijima u centralnoj Srbiji, govori se u glavnom u kontekstu političko – bezbednosne situacije. Javno mnjenje nas otuda nekako po automatizmu i posmatra kroz taj kontekst. Međutim, kako kaže naš mladi sagovornik, mi smo mnogo više od toga.
„Iskreno me raduje kada čujem svaku lepu vest o našem narodu. Mi smo mnogo više od situacije u kojoj se nalazimo. Jer iza svih problema koje teška svakodnevnica nosi, kriju se divni, topli i iskreni ljudi koji bi samo da mirnije žive. Imamo mnogo toga da ponudimo i za promenu, fokus bi trebalo da više bude na lepim pričama koje nas oplemenjuju i podstiču da budemo bolji“ smatra Aleksandar.
Govoreći o planovima, kaže da bi za početak voleo da u roku završi fakultet i postane lekar, a onda….
„Nakon toga usledila bi specijalizacija i naknadno usavršavanje. Dosta stvari me interesuje – interna medicina, dermatovenerologija, plastična i rekonstruktivna hirurgija… Videćemo… Ostajem u zemlji, probaću da svojim primerom utičem na pozitivne promene i pomažem ljudima, meni je to dovoljno“.
Na kraju, pitali smo ga kako on lično doživljava rodoljublje.
„Definisao bih ga kao unutrašnji osećaj ponosa i ljubavi prema svojoj zemlji i svom narodu. Svi mi, kroz svoje svakodnevne male i velike pobede, doprinosimo boljitku svih nas. Jer kao što je Ljubivoje Ršumović rekao “Domovina se brani lepotom, i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem.”
Aleksandar Milenković i još mnogo njemu sličnih mladih ljudi sa Kosova i Metohije, rade jedan beskrajno važan posao – proklamuju da na Kosovu i Metohiji postoji mlada intelektualna elita, neoštećena, cela i netaknuta, oblikovana u preteškim okolnostima – negde između uvredljivog besmisla dnevnopolitičkog konteksta sa jedne i nikada besmislene kosovske misli sa druge strane.
