Iako se čini da je društvo napredovalo u svakom segmentu, postavlja se pitanje da li to društvo pruža podjednaku šansu svima i zbog čega osobe sa invaliditetom u ovom modernom i naprednom svetu još uvek traže svoje mesto?
Stefan Petrović iz Čaglavice boluje od cerebralne paralize donjih ekstremiteta. Ovaj tridesettrogodišnjak je ceo svoj život vezan za invalidska kolica. Iako živi život koji po mnogo čemu nije lak, prvo što primetite kada ga ugledate je vedar duh.
„Pozitivna sam osoba, volim život. Ne marim puno što sam osoba sa invaliditetom. I pored svih briga i problema koje mi je pripremio ovaj život, pokušam da uz svoje hobije, ptice i životinje o kojima brinem, uz podršku svoje porodice i prijatelja gledam samo napred“, ovim rečima započinje razgovor sa ekipom Radio Goraždevca Stefan Petrović, kojeg su zatekli kako hrani golubove.
Stefan Petrović je završio Elektrotehničku školu, smer za računarstvo i informatiku. Priseća se da mu put školovanja nije bio lak, kao što sada nije lak ni put do zaposlenja.
„Do četvrtog razreda sam osnovnu školu pohađao u Čaglavici. Kada je trebalo da upišem peti razred određeno je da školovanje nastavim kao učenik takozvane ‘specijalne’ škole. Prilikom upisa u srednju školu, morao sam da polažem razliku predmeta koje nisam pohađao od petog do osmog razreda. Srednja škola u koju sam išao tada nije imala rampu za osobe sa invaliditetom. Uvek je neko od članova porodice morao da me odvede do škole i sačeka. Prosto nije bilo moguće bez njihove pomoći“, priseća se Petrović.
Problemi osoba sa invaliditetom, kako kaže on, prisutni su u svakom periodu života. Ima 33 godine, ali je još uvek bez posla.
„Osobu sa invaliditetom neće niko da zaposli, jer prosto neće da preuzima teret ili pola tog našeg tereta. Potrebno je da poslodavac obezbedi pristup ustanovi, parking mesto, prevoz za zaposlenog koji ima neki vid invaliditeta. Teško je naći posao“, ističe Stefan Petrović koji je član Udruženja distrofičara u Gračanici.
