Ispijanje rakije iz velike rakijske čaše ili čajna običaj je široko poznat na severu Kosova zahvaljujući meštanima Ibarskog Kolašina. Gotovo da nema slavlja u Ibarskom Kolašinu na kojem se ne ispija čajna. O ovom delu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba sa severa Kosova i Metohije razgovarali smo sa antropologom, etnologom i višim naučnim saradnikom Instituta za srpsku kulturu iz Prištine sa privremenim sedištem u Leposaviću. Ispijanje čajne nije puko ispijanje alkohola, čajna ima višeslojnu simboliku, uključujući i zajedništvo. Zahvaljujući Pavloviću i Kolašincima uskoro bi čajna mogla da se nađe u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Čajna podrazumeva ispijanje rakije iz velike rakijske čaše. Standardna zapremina čajne čaše je jedan decilitar, a pije se takozvana meka rakija, jačine u proseku 11 gradi – pojašnjava Pavlović.
„Zbog čega čajna? Postoje neka tumačenja… Neko će reći čajna čaša je zato što se u njoj ranije pio takozvani srpski čaj, a misli se na vruću rakiju. Ali mi ne možemo sa sigurnošću da potvrdimo poreklo, razloge, otkud to da se baš iz velike rakijske čaše pije meka rakija u Ibarskom Kolašinu” – dodaje Pavlović.
I čajna čaša se u Ibarskom kolašinu može naći pod različitim nazivima. U selu Rujište je naš sagovornik tako naišao na naziv “tregalka”.
“Ova čaša, zapremine jedan decilitar, ima i specifičan oblik. Ona naizgled običnom posmatraču može delovati normalno, obično, kao bilo koja druga čaša, međutim, ako bismo bolje zagledali, videli bismo da ona nije toliko često u prodaji, da se ne može naći tako lako pored svih ostalih, da kažem, standardnih čaša. Ona je oblika zarubljene kupe, što znači da donja osnova ima manji prečnik od gornjeg dela čaše, tako da se čaša idući od donje osnove širi prema gore. Deo u kojem se širi nalikuje borama, odnosno faltama na ženskoj suknji. Te falte ili bore se u delu Ibarskog Kolašina zovu tregalke” – pojašnjava.
Ono što karakteriše čajnu čašu jeste upravo naborani spoljašnji izgled, dakle kada se ona uzme u ruku, ona nema glatku površinu, dok se boranje završava oko santimetar pre vrha čaše koju Kolašinci nazivaju crtom:
“I meka rakija se sipa do crte. Dakle, ne sipa se do vrha čaše, nego do te crte i to je neki graničnik koji obeležava onu količinu meke rakije koja se u velikoj rakijskoj čaši sipa i pije”.
Pavlović pojašnjava da se iz velike rakijske čaše pije i “na radost” i “na žalost”.
Pije se iz jedne velike rakijske čaše osim kada su u pitanju sahrane i daće, kada se za jednim stolom pije iz dve čaše koja ide od čoveka do čoveka – dodaje naš sagovornik.
Kako se “na radost” pije iz samo jedne velike rakijske čaše koja se kreće od gosta do gosta, ona na taj način simbolizuje zajedništvo.
Međutim, dodaje Pavlović, upotreba velike rakijske čaše ima i niz drugih simboličkih slojeva:
“Može se vrednovati socijabilnost, faktori socijabilnosti. Velika rakijska čaša predstavlja odraz i gostoprimstva prema gostu, poštovanje, ali predstavlja i odraz prijateljstva više ljudi koji se, povodom nekog događaja, okupe i piju iz velike rakijske čaše, međusobno služe i time iskazuju međusobno prijateljstvo”.
Čajnu najvećim delom piju muškarci, te ona odražava i rodne identitete – dodaje Pavlović:
“Kada se čajna čaša pije, kada se ona služi, obično nju poslužuje domaćin događaja i obavezno njegovi muški potomci ili muški srodnici. Dakle, ova praksa nije rezervisana za žene – da one učestvuju u služenju čajne čaše, u sipanju meke rakije u čajnu čašu iz ibrika, već su to uglavnom muškarci i to muški srodnici domaćina, odnosno organizator nekog događajima jednog zajedničkog kolektivnog karaktera”.
Pavlović je govorio i o redosledu ispijanja čajne, te koji su to momenti koji prate praksu upotrebe velike rakijske čaše:
“Treba pomenuti i naglasiti da čajnu čašu služi sluga, to je obično muški učesnik ili srodnik, i on je zadužen da ibrikom sipa meku rakiju u čajnu čašu, nakon što gost iz te čaše ispije rakiju. Ako, na primer, imamo slavu kao događaj, evo ušli smo u vreme slavljenja slava, čajna čaša počinje da se pije nedugo nakon što se gosti okupe na slavi kod domaćina koji se obraća prisutnima da pusti čajnu čašu, odnosno da se krene sa ispijanjem meke rakije iz nje. I to obično izgleda tako što se domaćin obrati gostima, pozdravi goste, zahvali im se na tome što su došli na slavu, i onda predlaže da se pusti čajna čaša, tako što njemu sluga iz ibrika sipa čajnu čašu, on uzima i zdravi”.
Nezaobilazni momenat pijenja iz čajne čaše jeste zdravica:
“Praktično je meka rakija ili velika rakijska čaša ili čajna čaša ekvivalent zdravici. I to govori o značaju upravo pijenja iz velike rakijske čaše, je jer to obredna forma koja, kroz stih ili prozu, kroz rimovanje, predstavlja sredstvo upućivanja želja, odnosno prizivanja zdravlja onome kome se zdravi, odnosno gostu, prijatelju, članu familije i tako dalje. Zdravica je pre svega namenjena tome da se u jednom društvu neguju dobre društvene veze, a upravo kroz ispoljavanje nastojanja da se svom bližnjem prizove sve najbolje, a pre svega zdravlje”.
Čajna obično počinje da se služi sa desne strane stola, a ima tumačenja da nastavkom služenja od desne strane ka drugim gostima namera jeste da se zapravo napravi krst:
“Postoji i jedno shvatanje da se i sama zdravica, odnosno samo pijenje iz velike rakijske čaše koja obuhvata zdravicu, pije na način da ona simboličkim putem predstavi krst, odnosno da se na taj način prekrsti slava. U svakom slučaju, kada domaćin nazdravi prvom svom gostu, domaćin ispija čajnu čašu, nakon čega se u čašu doliva meka rakija do crte i daje osobi kojoj je zdravica bila upućena. Onda ta osoba zdravi sledećem gostu i takođe mu priziva zdravlje, sve najbolje za njega, njegovu porodicu i slično, i pritom se najčešće kaže ‘zdrav si’ ili ‘zdrava si’, ‘da si mi zdrav’, ‘Bog ti dao zdravlje’“.
Kada osoba koja je zdravila nazdravi, takođe ispija meku rakiju, daje slugi, sluga ponovo doliva i daje sledećem gostu. I tako čajna čaša ide od jednog da dugog gosta na slavi i završava se do poslednjeg, kada je i poslednji gost dužan da čajnu popije.
U slučajevima kada osoba ne može da ispije čajnu, ona svakako prima čajnu:
“Dakle, ne odbija se, ali ako neko ne može da popije iz određenih razloga, onda poljubi čajnu čašu i da onom sledećem. Ali ono što je interesantno, jeste da se od sluge očekuje da čak i ako osoba ne popije – da bar jednu kap dolije za sledećeg. Dakle, čajna čaša u svakom slučaju, kada ide od jednog gosta do drugog, mora da između njih da dođe do sluge”.
“Pijenje iz velike rakijske čaše ne karakteriše potreba da se što pre ispije rakija, već da ipak taj čin ima neku vrstu i boje i mirisa i da ima neku suštinu, da to u kontinuitetu tog jednog događaja traje. U svakom slučaju, kada se taj prvi red završi, kasnije se pije kako ko želi”, kaže Pavlović i dodaje da ispijanje čajne traje do kraja događaja, a da postoji običaj i da se gost iz kuće posle završetka, na primer, proslave slave – isprati čajnom.
Pavlović navodi i da bi pijenje rakije iz velike rakijske čaše trebalo objašnjavati i u kontekstu upotrebe alkohola u srpskoj tradiciji.
On podseća da gotovo svaki važan društveni događaj jeste obeležen upotrebom alkohola:
„Kroz upotrebu alkohola možemo sagledavati društvene odnose, rodne, klasne, etničke i tako dalje… Nije neobično da pojedina pića imaju epitet nacionalnih pića i nacionalnih simbola, po kojima su određeni narodi u svetu i prepoznati. Rakija je i nacionalni simbol Srba ili Srbije, upisana u svetsku listu nematerijalne kulturne baštine UNESCO-a, što samo govori o značaju ovog fenomena u našoj kulturi, ne samo na nacionalnom nivou, već i na svetskom nivou, gde smo mi upravo prepoznati kao nosioci ove veštine i raznih društvenih praksi koje su povezane sa pravljenjem, konzumiranjem rakije i tako dalje… Rakija se često sreće u kontekstu nekih obrednih događaja, ona je nezaobilazni element u događajima koje prate životni ciklus pojedinca, od rođenja, preko sklapanja braka, pa do smrti“.
Pisani tragovi govore o tome da čajna nije nešto svojstveno samo Ibarskom Kolašinu, već da ima širu rasprostranjenost.
Na osnovu pisanih tragova, pijenje iz velike rakijske čaše zabeleženo je početkom 20. veka u Kosovskoj oblasti, dakle, Kosovu Polju, a Mileta Bukumirić je pisao o velikoj rakijskoj čaši i u Pećkom okrugu, koju su tamošnji Srbi zvali “majka male čaše”.
Kada je u pitanju Ibarski Kolašin postoje podaci od 30-tih godina 20 veka kada je Mitar Vlahović zabeležio da se velika rakijska čaša koristi u pogrebnoj praksi.
Međutim, pijenje iz velike rakijske čaše se širilo i van pomenutih delova Kosova i Metohije u skladu sa migracijama meštana koji su preneli običaj u mesta u koja su se odselili.
Pavlović ističe da naravno da postoji potreba da se pijenje iz velike rakijske čaše kao običaj ne izgubi:
“Svaki običaj, svaka praksa, postoji onoliko koliko ima značaja za nosioce te prakse i svakako, kada govorimo o ispijanju iz velike rakijske čaše, ne treba gubiti iz vida da sami Kolašinci ovu praksu doživljavaju kao svoje obeležje, obeležje svoje tradicije i kao obeležje njihovog identiteta, sa kojim se oni poistovećuju kao sa nečim svojim”.
Pavlović podcrtava da je pijenje rakije iz velike rakijske čaše element nematerijalnog kulturnog nasleđa i da ga treba posmatrati sa aspekta njegovog značaja za očuvanje identiteta:
“Jer on predstavlja sredstvo društvenog povezivanja, dakle sredstvo koje u nekim događajima, a to su mnogi događaji u životu Kolašinaca, predstavlja nezobilazni element i nezobilazan činilac kojim se afirmišu društvene veze – srodničke, prijateljske i potvrđuju, osnažuju za budućnost. To upravo govori u prilog tome da ovaj običaj i te kako treba da bude sačuvan”.
