“U sukobu sa sobom čovek najbrže kopni. Ne smiješ ovo, ne smiješ ono…I na kraju čekaju te lanci ili grobnica.
Bolje grobnica.”
(roman “Sara”)
Umro je Petar Sarić, glasila je kratka vest.
Bio je u Kosovskoj Mitrovici 3. oktobra 2018. godine, u Akvarijusu, povodom promocije zbornika “Sarić: Svetlost, stvaranje, strah” u izdavaštvu Doma kulture Gračanica. “Sarić: Svetlost, stvaranje, strah” kao četiri ocila…
Došao je još jednom.
Opet 3. oktobra. Ovog puta bila je 2023. I ovog puta, drugim povodom, a raspored ocila bio je drugačiji – Sarić, strah, stvaranje i konačno – svetlost kojom se, želimo da verujemo, sve okončava. Njegov drugi dolazak imao je veze sa odlaskom… I nije bio Akvarijus. Bila je bolnica…
Mudri mladić. Šarmantna gorštačka priroda. Činilo se da je ovladao svim tajnama kreacije i destrukcije. Znao je kako se generacijska kolena osnažuju do savršene gipkosti, ali i gde i pod kojim uglom ga treba udariti da bi se što bolje slomilo.
Mnogo je govorio o strahu i o besu koji iz njega ishodi. O želji kao inicijaciji čudesa. O ženi čiju je prirodu, duboko uslovljenu arogantnim patrijarhatom savršeno poznavao. O rodnim Banjanima koja su kulisa većine njegovih romana, a zapravo su kulisa njegovog detinjstva. Sarić je verovao da nam se sve što je važno izdešavalo u detinjstvu. Sva naša naknadna životna iskustva, samo su besomučno ponavljanje detinjstva koje je prepuno šifri.
Upozoravao je na ozbiljnost, težinu pa i sakralnu mistiku svake reči.
“Reči se treba čuvati kao zmije” napisao je jednom u pismu pesniku Novici Sovrliću.
“Reč je tajna koju mi ne poznajemo” rekao je nama kada smo ga upoznali u Mitrovici pre pet godina.
Jedna reč je posebno teška. Ona jedna, dovoljno je velika da na nju svi stanemo, ali da sa nje, ma kako široka i ravna bila, najlakše padnemo. “Kosovo je mera našeg najvećeg postignuća” prisećaju se prijatelji njegovih pouka. Kosovo je tako mnogo. Tako superiorno u svojoj simbolici, da ga ponekad ne vidimo.
Petar Sarić se kosovske zemlje nije odrekao, kaže profesor Dragomir Kostić i podseća na njegove reči:
“Što bude sa Kosovom, biće i sa mnom”.
Predačko znanje skriveno je u njegovim romanima, u svakoj rečenici je kult dervnih Srba i Slovena, dopunjuje profesorka Valentina Pitulić.
“Petar Sarić piše o domu, ognjištu, o sabiranju i sabornosti… O kolibi…Zašto je važna koliba? Zašto izba? Prag?…. Sarić piše o sabiranju ali i o deobama. Nikada nije pristao na deobe. Uvek nas vraća na onu arhetipsku sabornost I vrednost gradnje” .
Sarić je bio hrabar pisac. Pisao je o palim, slomljenim ljudima. Grešnim dušama čijem grehu je tražio kuma. Našao bi ga u kompleksnoj čovekovoj nutrini, nesnađenosti, predugoj izloženosti udarcima. Predugom trpljenju bolova. Tražio bi ga, pronalazio ali nije bio Drakon prema ljudskom grehu. Čvrste osude čuvao je za društvo, za taj masivni konstrukt sa sitnom dušom. Naročito je kako primećuje Alaksandar Dunđerin, bio nezadovoljan patrijarhatom kao društvenim konceptom čija je kičma napravljena od izlomljenih ženskih rebara, nasilno otvaranih međunožja, od odluka u kojima čovečice nisu učestvovale, od ženskih ćutanja i ućutkivanja.
“Njegovi ženski likovi, njihovo karakterološko oblikovanje, čine ga jedinstvenim” kaže Dunđerin…
Govoreći o Petrušinoj monstruoznosti, o ženskom podleganju strastima, o celokupnom društvu silnih muških nosioca političkih moći isprepadanih jednom ženom koja čita Knjigu, pričajući o Erosu i Tanatosu, o Staroj Hercegovini u kojoj nije ostao i Kosovu na koje je došao da nikada sa njega i iz njega ne ode, prijatelji su zapravo govorili o simbolima postojanja Petra Sarića na komemorativnom skupu održanom 11. oktobra u Domu kulture “Sveti Sava” u Štrpcu.
Svako će dočekati ishod svojih izbora. Petar je dočekao ishod svog.
Lanci ili grobnica?
Grobnica.
