Čaglavica je nastala na ataru nekadašnjeg srednjevekovnog sela Kruševca koje se pominje još u Gračaničkoj povelji kralja Milutina (1314-1316). Naime, u njoj su podrobno, sa njihovim međama, nabrojana sva sela i zaseoci koja su bila u vlastelinskom posedu manastira Gračanica.
Sva sela navedena u povelji, uključujići i pomenuti, isčezli Kruševac su se nalazila u neposrednoj blizini ove velelepne Milutinove zadužbine. Pored nekadašnjeg Kruševca, a sada središnjim delom sela Čaglavice protiče potok Labura koji se takođe pominje u Gračaničkoj povelji.
Sadašnji naziv sela je novijeg datuma. Po postanku je vezan za glavnu odliku topografskog položaja sela na “glavici (brdu) čak iza Veternika – osrednjeg visa”, južno od Prištine.
Odvajanje četvrtine u Čaglavici 1911. godine
“Bilo je to na Kosovu, jednog avgustovskog dana 1911. godine, za vreme Hurijeta (turskog ustava).
Četiri brata Stajića: Stavra, Serafim, Spira i Jorga iz sela Čaglavice, nedaleko Prištine, izašli su toga dana na njivu zvanu “Krčevine” na Veterniku da sa agom odvajaju četvrtinu. Braća su još jednom obilazila duge redove krstina* da se uvere, da li je sve u redu i ispravno pre nego što aga dođe. Stasiti, vitki i pravi kao četiri mlada bora, plavooki i plavokosi, tankih rastresitih plavih brkova, svi podjednaki kao da su iz jednog komada naklesani, braća Stajići pružali su sobom divnu sliku retkih primeraka plemenitog ljudskog soja.
Evropejac bi pomislio da su se ti ljudi iz tadele Skandinavije nastanili na tragično i ravno srpsko Kosovo. I ražalostio bi se kada bi doznao da su to u stvari bespravni rajetini i čifčije nekakvog Jonuz efendije. Ali, nažalost, to je bilo samo na sramotu Evrope i Evropejaca.
U belim konopljanim košuljama, izvučenim preko gaća i pripasanim tankim i šarenim tkanicama, braća su stupala duž redova krstina kao generali pored uparađene vojske. Pažljivo su razgledali svaku krstinu i gde god bi našli vetrom obaljen ili pomeren snop, podizali bi, ispravljali i doterivali krstine u prvobitno stanje. Lak vetrić, koga na Veterniku ima i u najomoritije julske dane, naduvavao im je i klobučao rukave belih košulja i nogavice gaća i od njihovih skladnih obličja pravio nekakve čudne prilike.
Na sredini njive čekala su dvoja raspregnuta kola sa ražnjikama sa prevoz snoplja. Volovi su mirno pasli po zatravljenom strljištu pomahujući repovima. Vedar i suv avgustovski dan prostirao se preko ravnog Kosova kao beskrajan proziran beli veo.
Krstine su se nizale u dva duga reda sa kraja na kraj njive. Nabrekli i teški kosovski snopovi pšenice, čvrsto uvezani raženim užetima ležali su tromo u krstinama odišući berićetom. Godina je bila ponela kako odavno nije. Braća Stajići su bili zadovoljni i radosni. Imalo je odakle da se da, i bogu božje, i caru carevo, i agi agino, i da njima opet ostane dosta. Samo još aga da dođe te da se i ta briga prebrine, pa posle samo još zdravlje od Boga, računala su braća, idući od jednog reda krstina do drugog.
U neko doba dana eto i age. Ali, aga nije bio nošen istim mislima i raspoloženjem.
Jonuz efendija je, jašući na besnom vrancu, još izdaleka pogledavao mrko put njive. Već i sama pomisao na braću Stajiće izazivala je u njemu bes i mržnju. A kada ih ugleda na njivi, onako stasite i skladne, u njemu uskipe sva aginska krv. Gospostvena pojava ovih rajetina uvek mu je bola oči, dražila ga i vređala, ali ovoga puta mu bi osobito mrska. Na širokoj njivi, u čijoj su se dalekoj pozadini uzdizala brda obrasla gustom šumom, kroz prozračno i od žege zaslepljujuće treperenje vazduha, braća Stajići učiniše mu se danas još stasitiji, još vitkiji i ponositiji u hodu i u stasu i uzrastu. Obuzet slepom nenavišću (ljubomora, zavist – prim. red.) prema ovim retkim rajetinima, Jonuz efendija zažele da se zaleti konjem na njih i da ih sve do jednog redom pogazi konjskim kopitama i sabije u strnjište. Ali, bila su prošla ona vremena kada su obesne age i begovi konjima gazili i rastrgali bespravnu raju. Sada je bio Hurijet! Sada su i đauri digli glavu! Jonuz efendija je mogao samo besno da stenje i škrguće zubima.
No može li to da bude da aga nema baš nikakvu silu i vlast nad svojim čifčijama?! Nije li ova njiva još njegova?! Zar nema drugog načina da on pokaže svoju silu i vlast?! Eto, narediće da se četvrtina odvaja po snopovima, snop po snop, a ne po krstinama kako se uvek radilo, pa đauri, čik ako smeju, neka se protive! – smisli Jonuz efendija i uleti konjem u njivu. Čifčije mu, kao po običaju, pođu u susret.
Drugi put aga bi, kao po običaju, sišao sa konja i odmah potražio kakvu debelu ladovinu gde bi mogao da jede i planduje dok čifčije tovare snoplje na kola. Ovoga puta, Jonuz efendija odmah zagrme zapovednički:
– Ajde, bre, đauri, odvajajte snoplje!
Uzalud su braća pridržavala konja i pružala ruke uzengijama da mu pomognu da siđe, uzalud su mu pokazivali na pitu, pogaču i pečenu kokoš što su mu doneli za ručak. Jonuz efendija se još jednako drao:
– Ajde, ajde, ajde!
Braća su se u čudu gledala među sobom.
– Ajde, bre, što gledate?! razdra se još jače Jonuz efendija, pa potegnu kamdžiju i nagna konja na njih gotov da ih šiba.
Braća se užurbaše. Spira i Jorga otrčaše volovima da ih upregnu u kola, a Stavra i Serafim pođoše krstinama. Jonuz efendija obode konja za njima.
– E, a sad oću da mi odvajate moj deo čisto, snop po snop, reče on još zapovedničkije kada dođoše do krstina.
– Kako ćemo tako, aga, istrveće se žito, usudi se Stavra da primeti.
– Tako, snop po snop!
– Ali aga, tako niko ne radi. Dajma smo odvajali krstine, a ne snopove, opet će Stavra.
– Ćut!, dreknu Jonuz efendija i opet nagna konja.
