Praznik rada obeležava se 1. maja, na dan kada su radnici u Čikagu 1886. štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Trećeg maja došlo je do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajkbrehera. U sukobe se umešala policija, a četiri pripadnika sindikata je ubijeno.
Na Trgu Hejmarket anarhisti su organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.
Na prvom kongresu Druge internacionale 1889. odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se proslaviti 1. maj u znak sećanja na aferu “Hejmarket” u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.
Drugi kongres Radničke internacionale je odlučio da se od 1890. godine, 1. maja širom sveta održavaju manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. i početkom 20. veka dobilo masovne razmere.
Obeležavanje Praznika rada u Srbiji prešlo je dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka do obaveze koju je uveo Josip Broz Tito 1945. godine. Slavljenje tog praznika predstavljalo je borbu ne samo za radnička, već i za politička prava i slobode.
Obeležavanje praznika u Srbiji je počelo ranije – 1893. godine. Tada su se u osam časova radnici okupili u “Radničkoj kasini” u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo “Proleteri svih zemalja ujedinite se!”
Do kraja tridesetih i četrdesetih godina organizuju se obustave rada, demonstracije i stalno se ističu zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije. I tokom okupacije 1941, na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije.
Tek posle Drugog svetskog rata Praznik rada je ozvaničen i prešao kompletan put od zabrane do obaveze.
U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na prvomajski uranak.
