„Ova sedmica koja nas vodi presvetom velikom prazniku se naziva i strasnom, odnosno to je sedmica stradanja. Reč strast označava muku, bol, patnju. Stradanja koja su se u ovoj sedmici dešavala, nisu ona stradanja koje je neko drugi činio, nama su bitna ona koje je neko drugi podneo da bi nas izbavio od svih stradanja kojih je pun ovaj svet“, rekao je na duhovnoj tribini „Stradanje za život“, vikarni episkop novobrdski Ilarion.
Strasna ili velika sedmica predstavlja vrhunac liturgijskog kruga godine. Velika sedmica je priprema za najznačajniji hrišćanski praznik, veliko vaskrsenje Isusa Hrista.
„Hrišćanstvo ima samo jedan praznik i svi ostali praznici izviru iz njega i vode nas ka tom događaju preslavnog vaskrsenja. To je ono oko čega su se Hrišćani okupili u prvim vremenima, to je ono što su svedočili i šta su prenosili generacijama vernih koji su dolazili posle njih“, kazao je vladika Ilarion.
„Postoje i teorije kod nekih sociologa, antropologa i filozofa da je nemogiće bilo da se ljudska zajednica formira bez nasilja. Toliko je nasilja bilo srođeno sa ljudskom prirodom, toliko su se ljudi ozverili da je svako čeznuo za istim stvarima i svako je bio protiv svakoga“, dodao je on.
Ove sedmice sećamo se stradanja koje je drugačije naveo je vikar patrijarha srpskog Porfirija.
„Stradanja koje ne dobrovoljno na sebe primio Gospod naš Isus Hristos da bi nam pokazao kako da se izbavimo od svi ovih stradanja od kojih pati ljudski rod. U njemu se ispunjava ta prevelika nadoumna tajna i sve ono što su ljudi očekivali čineći zlo, da treba jedan da postrada da bi se došlo do zajednice koja spasava“.
Vladika Ilarion dodaje da je Gospod Hristos došao i čini žrtvu koja osvaja za nas nebesko carstvo.
„On ne proliva tuđu krv, nego dozvoljava da njegova krv bude prolivena. On ne otima ničiju zemlju, ničiju imovinu, neko prekida taj prokleti lanac osvajanja i ubistva, jer zapravo istorija čovečanstva je istorija otimačine i svaljivanja krivice na drugog i žrtvovanje drugoga da bi ti imao neki priliv mirne savesti, ali zapravo savest nikada nije mogla da se umiri“, kazao je on.
Svetinje na Kosovu preslavno sijaju
Sveta liturgija kao centar duhovnog života za Hrišćane predstavlja iskustvo vaskrsenja.
„Ona nas vodi, sažimajući vreme od dogaćaja koji su bili u prošlosti, on onoga što se sada događa kada se završava steva mistagogija, a ujedno nas povezuje na neki tajanstven način i sa budućnošću. Mi smo već na jedan umno neshvatljiv način u večnosti koje je Gospod Hristos izvoljevao kada služimo svetu liturgiju. Mi na svakoj liturgiji govorimo da smo se opredelili na carstvo nebesko, a ovde na Kosovu je to posebno bitno jer je to okosnica kosovskog zaveta“, rekao je vladika Ilarion.
Kosovski zavet je izvor svete liturgije naspram političkog carstva istakao je vikarni episkop novobrdski Ilarion.
„Po Božijoj milosti, i mi smo svedoci ovde kako carstvo nebesko opstaje ovde na Kosovu i Metohiji. Naše svetinje preslavno sijaju, i kao što je pakost zla htela da izruga Hrista, a zapravo se to završilo na preslavan način. Ona kruna koja je trebala da bude poniženje njemu i bol ona je postala spasenje i najveće slave i ljubavi koja se pojavila kroz veliku žrtvu. Sam krst je smišljen da bi se čovek na njemu mučio i ponižavao a on je postao simbol pobedei života“, dodao je on.
„U ova vremena kada je naše Kosovo živi simbol našeg identiteta kao naroda napadnuto je sa različitih strana, ali eto ono najsvetije na Kosovu sija. Crkva Božija napreduje, hramovi se pune, mladi ljudi se sve više okreću veri u Boga, ne samo radi vere i tradicije već zato što zaista osećaju da su tu dveri carstva nebeskog otvorena“, istakao je vladika Ilarion.
Vikarni episkop novobrdski navodi da se o Kosovu propoveda po celom svetu, iz loših razloga ali svako je čuo za Kosovo
„Zato nas Kosovo i Metohija podsećaju na to da znamo da smo narod koji zna za šta strada kada strada. Stradanje zapravo ima smisla onda kada mi gledamo u Gospoda Hrista“.
„Mi smo stvoreni iz nebića“
Vikarni episkop novobrdski Ilarion kazao je da ljudi treba da budu svesni da su sami po sebi smrtni.
„Mi smo stvoreni iz nebića, mi nemamo u svojoj suštini ništa na čemu bi mogli da stojimo. I zato ono na čemu stojimo je ipostas Hristova i mi jedino svoje postojanje možemo da utemeljimo na njemu inače je u nama praznina. Često ljudi kada shvate kolika praznina zjapi u nama koliko je jeziv užas u nama od te praznine odlaze u neke razbribrige, žele da umrtve svoju savest da ih ta praznina toliko ne tišti, ali put je zapravo suočavanje sa stradanjem, teskobom, smrću, prazninom jer je to ono što smo mi sami po sebi“, dodao je on.
Prema njegovim rečima, čovek je stvoren iz nebića ali sa mogućnošću da uđe u večni život kroz ljubav.
„Kroz ljubav prema Bogu, prema bližnjima i prema celome svetu, mi smo za to stvoreni. I kao što je krst od znamenja stradanja postao znak pobede, tako i kod svih nas, svaka ona muka koju nosimo, svaki strah, svaki teskoba, svaki čemer, svaka strast, svaki naš lični idijotizam sa kojim se borimo, svaki greh oji nosimo, koji možemo da zavapimo zajedno sa apostolom. Ono što želim ne činim a ono što ne želim činim, ja jadni čovek ko će me izbaviti iz tela smrti ove. Emi od tele, smrti ove kada prihvatimo stradanje sa željom da vaskrsnemo u život, mi možemo da dođemo do toga da je zaista naše telo hram Duha svetoga“, istakao je vladika Ilarion.
Na tribini „Stradanje za život“ prisustvovao je i vladika raško-prizrenski Teodosije. Ovo je bila poslednja duhovna tribina u Domu kulture „Gračanica“ uz blagoslov Eparhija raško-prizrenske koje su se održavale svakog utorka od početka vaskršnjeg posta.
