Najnoviji talas trovanja pasa u Kosovskoj Mitrovici doprineo je novim podelama među građanima koji različito vide rešenje ovog višegodišnjeg problema. Dok jedni kažu da su ljudi ugroženi i samim tim donekle opravdavaju bolnu i mučnu likvidaciju uličnih pasa, drugi smatraju da je to potpuno nehumano i sablažnjeni su ovakvim postupcima “nepoznatih počinilaca”.
Nestali su brojni psi koje su deca volela i sa kojima su se igrala, otrov je opasan i po ljude i zdravlje čoveka. Da psi često nisu potpuno bezopasni govore i podaci Privremenog organa Opštine Kosovska Mitrovica, koji u prošloj godini beleži 140 otplaćenih odšteti za građane i decu povređene od strane pasa.
Građani rešenje vide u azilu za pse, dok iz Udruženja za zaštitu životinja kažu da to nije opcija, navodeći primere razvijenih zemalja Evrope koje su to rešile sterilizacijom.
Udruženje za zaštitu životinja “Šapa”: Humana kastracija i sterilizacija rešenje
Jelena Ilić, direktorica Udruženja za zaštitu životinja „Šapa“ navodi da je problem velikog broja pasa i to što se ovde dovode iz ostalih gradova na Kosovu.
“Iz južnog dela grada ne može da dođe pas, ne može niko da ga natera da dođe pod prisilom, jer to je teritorija odakle se pas vraća nazad, ali mogu da dovedu pse iz Đakovice, Prištine, Leposavića, Sočanice itd…To se radi, mi smo prijavljivali policiji i niko nije sprečio te prisilne migracije, nisu to prirodne migracije gde je pas kastriran ili gladan pa prelazi kilometre” kaže Ilić i navodi da se psi dovode sa obe strane. “Nema jug sever, svi dovode. A sada gde je otrovan veliki broj pasa koji čuva teritoriju, sada imamo prirodnu migraciju, sa brda nam se spuštaju oni kojima sada više niko ne brani da se nastane u centru grada i na šetalištu”.
Smatra da je važna odgovornost i kada bez obzira da li rasni ili ne, ne bi služili za reprodukciju, ovaj problem bi bio rešen za najduže tri godine. Kaže da je to jedino rešenje i da udruženje kao ni svi ostali ljubitelji životinja ne podržavaju azil za pse.
„Mi smo kontaktirali ljude iz ostalih zemalja koji su na samom kraju da reše problem koji sada imamo i mi i neke zemlje u okruženju. Otvaranje azila stvara duplo veći problem. Vrlo je jednostavno“, objašnjava Jelena.
„Ako sada 400 pasa smestimo u azil i to najbolje kategorije, za par dana njihovu teritoriju (koju oni čuvaju) će nastaniti identičan broj nepoznatih pasa. Sasvim prirodo će psi sa Dudinog Krša, iz Mikronaselja sa Juga Mitrovice, sa malog Zvečana doći u grad. Poslednji sa kojima smo pričali su Slovenci, oni su pred kraj rešavanja problema, sve skandinavske zemlje su rešile problem, a nekada su radile sa azilima, napravili su grešku i znaju da je to bacanje para” kaže.
Objašnjava da je jasno da na 400 pasa u azilu dobijamo 400 novih i imamo dupli problem. “Da ne bi do toga došlo, jedino rešenje je humana kastracija i sterilizacija koja je svojevremeno opštini, kao rešenje predlagala, veterinar Milica Elezović koja sada radi i živi u Švedskoj. Važi pravilo“Uhvati, kastriraj, steriliši“ i vrati na identičnu teritoriju, jer pas koji se ne razmnožava i dalje čuva teritoriju.
Navela je primer kuje, koja šest godina živi ispred nekadašnje ordinacije Milice Elezović. “Nju je Mima sterilisala pre šest godina, nažalost dva puta je sada trovana. Zamislite da nije tako, ona je do sada mogla da da 120 štenaca, koji bi za kratko vreme odrasli i bili spremni da daju još po toliko”, kaže Ilić.
„Dakle ona 6 godina drži teritoriju i nju žele da ubiju!. Mi stalno govorimo ljudima, strpite se treba nam dve do tri godine aktivnog rada , da to bude vidljivo i da njih bude manje na ulici. Ukoliko ih ubijate , dolaze novi, i ko će njih da kastrira. Skup je proces za kastraciju svih pasa u gradu, ali za vlasnika to je od 40 do 60 evra, a verujte ima veoma skupih rasa pasa koje drže ljudi ali neće da izdvoje novac za to”.
Jelena kaže da su imali ponudu kao Udruženje od Privremenog organa za neko privremeno rešenje, nikako za azil, jer su i njima objasnili šta znači azil za pse – dupli problem.
Smatra da je sterilizacija najbolje rešenje i da se muški psi odmah oporavljaju, dok ženke moraju da odleže šest dana u ordinaciji.
„Zato apsolutno osuđujem vlasnike koji drže pse vredne i do 3000 evra (imamo takve u gradu) a neće da plate sterilizaciju koja košta 45 evra. Znamo da se razmnožavaju takvi psi i skupo prodaju štenci, ali to ne sme da se radi bez dozvole i licence za posedovanje odgajivačnice“, kaže Ilić i dodaje da su za to potrebni specifični uslovi i obučena radna snaga.
“Ubistvo nije rešenje, već humana kastracija i sterilizacija. Tu su dva faktora, jedan ljudski i jedan materijalni” navodi Ilić i istiće da je za prvi potrebna samosvest ljudi, a za drugi da institucije obezbede sredstva.
Opština Kosovska Mitrovica: Nudili smo pomoć Udruženju; oštećenima se isplaćuje naknada za ujed kroz vansudsko poravnanje
Saša Petrović – načelnik pravne službe Privremenog organa Opštine Kosovska Mitrovica kaže da je u 2022. godini na ime odštete zbog ujeda i napada pasa lutalica isplaćen novac za 140 osoba. Radi se o 125 punoletnih i starijih i 15 maloletnih osoba koje su pretrpele fizički bol i materijalnu štetu od posledica napada pasa lutalica
Postoji odluka o visini naknade štete koja je formirana u saradnji sa pravobraniocem. Oštećeni, na osnovu medicinske dokumentacije podnosi pravobraniocu zahtev za odštetu (zbog pretrpljenog bola, straha i materijalne štete), potom se isplaćuje novčana nadoknada oštećenom u visini od 15.000 za odrasla i 20.000 dinara za maloletna lica.
„Nismo do sada imali tužbe sudskim putem, ali odšteta je u takvim slučajevima mnogo veća“, kaže Petrović. To je takozvano vansudsko poravnjanje koje je prihvatljivije i jednostavnije za obe strane.
Petrović kaže da su predstavnici Udruženja za zaštitu pasa “Šapa“ iz Kosovske Mitrovice dobili podršku lokalne samouprave da reše problem pasa lutalica, ali da su odustali jer se kako nam je rekla i predsednica Jelena Ilić, nisu složili oko ideje da je azil za pse dobro rešenje. Petrović kaže da je opština ponudila udruženju i pomoć u pribavljanju hrane preko Studentskih domova (menze) ali da je na tome i ostalo.
Međutim, saglasan je u jednom da je svaka pomoć ili izgradnja azila u saradnji sa Udruženjem isplativija od odštete, koja na godišnjem nivou iznosi više miliona dinara.
Vlasnica ljubimca: Bacanje otrova opasno, bezobzirno i bezdušno
Nadica Đorđević iz Kosovske Mitrovice, vlasnik je Bele, udomljenog psa, koja je kao štene prihvaćena.
“S obzirom da imam psa, jako je naporno i teško pronaći prostor za šetnju psa ovih dana, jer je ceo grad prepun otrova što nije problem samo mom psu i meni, već svim vlasnicima pasa. Problem je jer ja imam i troje dece i nikada ne mogu da znam kako to može da se odrazi na njihovo zdravlje, da li će da dodirnu nešto, da li će da priđu otrovanom psu kako bi mu pomogli pa da potencijalno tako i svoj život dovedu u opasnost. Bacanje otrova na sve strane je zaista ružno i opasno ali i bezobzirno i bezdušno. Ne razumem ljude koji to rade i kako mogu da misle da će tako rešiti problem.
“Iz moje perspektive, htela bih to da naglasim, psi apsolutno nisu krivi za bilo šta od ovog što im se dešava. Vlasnici pasa se ponašaju prilično neodgovorno jer ne žele da sterilišu svoje ljubimce a puštaju ih da se pare i onda te mladunce izbacuju napolje na ulicu. To je jedan problem. Drugi problem za koji sam čula ali nisam videla, je da se psi dovoze nekim kamionima sa južne strane i da se masovno istovaruju u Bošnjačkoj mahali ili kod Dudinog krša ili u Suvom Dolu, i onda se ti čopori pojavljuju u severnom delu Mitrovice. To jesam primetila i ja, jer na svakih nekoliko dana možete primetiti nove pse u gradu”.
Kao i većina anketiranih građana smatra da trovanje i ubijanje tih pasa, nije rešenje.
“Jedni psi tako nestaju, ali dolaze drugi koji zauzimaju tu teritoriju. Uglavnom su to nesterilisani i nevakcinisani psi. Ja lično nikada nisam imala loše iskustvo sa psima sa ulice, nikada nisu ni lajali na mene, niti su bili agresivni na bilo koji način. Iako razumem ljude koji su povređeni, ljude koji se plaše, ali to nije problem tih pasa. To je problem najpre opštine, koja na neki način mora da ga reši. To sada izgleda prilično komplikovano s obzirom da policija ne radi u punom kapacitetu, da niko ne može da prati da li se psi zaista dovoze u velikom broju iz nekih drugih mesta, jer smatram da bi to bio jedan od najboljih načina da se stane ovome na put. Azil nije rešenje sve dok se dovode novi psi koji opet zauzimaju tu teritoriju”, zaključuje Nadica Đorđević.
Pitali smo građane kako komentarišu masovno trovanje pasa u Kosovskoj Mitrovici i kako vide rešenje velikog broja pasa u gradu? Prenosimo neke od komentara.
“Previše je napadnutih od strane pasa na teritoriji Kosovske Mitrovice. Problem mora da se reši. Neko je došao do rešenja da ih potruju, ali je ljudski život prioritet. Trebalo bi da se napravi azil za pse.
“Ovi iz ,,Šape,, da ih sve pokupe i odnesu svojoj kući, i problem rešen”.
“Moje mišljenje je da mora da se nađe neki način da se psi sklone sa ulice. Nikako nisam za mučenje, trovanje, ubijanje itd. Verujte mi 20 godina svakodnevno idem rano na posao, dešavalo se da me nekad pojure, zalaju ali ništa strašno. Zadnja tri meseca toliko su bili krvoločni da su me skoro svakog jutra napadali i to u grupama. Poslednji put čak sedam njih. Nadležni organi bi trebalo da se hitno pozabave ovim pitanjem. Možda napraviti neki azil za pse, ne znam ni ja tačno šta. Žalosno da u takvim mukama životinje stradaju”.
“Broj napuštenih pasa je ne velik, nego prevelik. Više puta sam čula da ih i iz južnog dela grada dovoze i ostavljaju. Ne znam ko može biti odgovoran za trovanje, ali mi je to jako tužno i strašno!
Činjenica je da ih je mnogo i da moraju biti zbrinuti, azil je postojao, zašto ga više nema nije mi jasno, kao što mi nikada neće biti jasno kako opština daje odštetu nakon ujeda, a ne može taj isti novac da usmeri na azil”.
“Pre su to rešavali lovci. Najavi se unapred da će za vikend biti uništavanje pasa lutalica. Jeste žalosno ubijanje životinja, ali ne postoji drugo rešenje. Nažalost.”
“Trebalo bi da se napravi azil za pse koji će imati sve mogućnosti i uslove. Da se zaposle ljudi koji će brinuti o njima. Sprečiti istovar pasa iz drugih gradova”.
“Žao mi je što ih truju, to nije rešenje. Ali dosta ljudi i dece ujedaju. Opština bi trebalo da donira sredstva ili šta je potrebno, da se otvori neki azil za napuštene pse. Ne ide ni da oni toliko ujedaju, ali ni da njih truje narod”.
“Prvo sprečiti prećutan “uvoz” pasa sa juga za koje tamošnji “šinteri” uzimaju debele pare da ih sklone sa ulice. A sklone ih tako, što ih istovare “ovamo”. Trovanje pasa kategorizovati kao izazivanje opšte opasnosti po stanovništvo, jer u dodir sa otrovom mogu da dođu i deca. Plus, uklanjanje otrovanih pasa naplatiti od trovača, ali nema ko to da realizuje”.
“Uzimale su nevladine organizacije novac za azil i šta sad”.
“Psima nije mesto na ulici”.
