Na jučerašnji dan pre tačno 24 godine, na tlo nekadašnje SR Jugoslavije, bačene su prve bombe. Američka misija pri OEBS-u poslala je danas u koji potpisuje politički savetnik Elizabet Rozenstok Siler, a koji je predat Stalnom savetu u Beču, sličnu poruku kao i prištinski zvaničnici – NATO je pokrenuo „operaciju da okonča deceniju krvoprolića na Balkanu“.
Ova, kako se u tekstu naziva, intervencija, usledila je, tvrde, nakon što su iscrpljeni svi diplomatski putevi „da se stavi tačka na brutalnu kampanju etničkog čišćenja koju je sponzorisao Miloševićev režim“.
„Upotreba sile NATO-a u ovom slučaju bila je i neophodna i legitimna. Savet bezbednosti UN je izrazio zabrinutost zbog teške humanitarne situacije na Kosovu, sve većeg broja izbeglica i pretnje međunarodnom miru i bezbednosti“, poručila je Rozenstok-Siler i dodala:
„Setite se stotina hiljada nevinih ljudi proteranih iz svojih domova i hiljada koji su ubijeni ili se vode kao nestali zbog nasilja Miloševićevog etnonacionalističkog režima i njegovih snaga“.
Na kosovskoj i srpskoj vladi je, navodi, da obezbede da sve žrtve i njihove porodice imaju pun pristup pravdi i informacijama o sudbini svojih najmilijih.
Ujedno je pozvala i kosovsku i srpsku vladu da „podrže napore za pravdu i odgovornost“, te da se izjasne protiv veličanja ratnih zločinaca.
„Duboko žalimo zbog gubitka nevinih života, uključujući i one koji su poginuli tokom operacije Savezničkih snaga“, poručila je i podsetila da je sadašnji američki predsednik Bajden tokom posete Beogradu 2016. godine lično izjavio saučešće porodicama onih koji su izgubili živote tokom ratova 1990-ih, kao i onih koji su živote izgubili kao „posledicu vazdušne kampanje NATO“.
I ona je danas izrazila iskreno saučešće, ali uz poruku – „Nikada ne smemo zaboraviti kako je ovaj sukob počeo i zašto“.
Za to vreme američki ambasador Kristofer Hil takođe je izrazio saučešće porodicama onih koji su svoje živote izgubili tokom ratova 1990-ih, uključujući i onih koji su poginuli tokom NATO bombardovanja 1999. godine, ali uz poruku:
„Znam da srpski narod nikada neće zaboraviti to strašno vreme, niti treba“.
Podsetimo, upravo Kristofer Hil bio je jedan od ključnih ljudi u timu Ričarda Holbruka prilikom mirovnih pregovora u Dejtonu 1995. godine.
Ključnu ulogu imao je i u pregovorima koji su prethodili konferenciji u Rambujeu 1999. godine na kojima je učestvovao kao specijalni izaslanik SAD-a za Kosovo.
Obrativši se direktno predsedavajućem Stalnog saveta u Beču, poručila je da SAD snažno podržavaju demokratsku, mirnu i prosperitetnu budućnost Zapadnog Balkana, te da pozdravljaju sporazum postignut između Beograda i Prištine 18. marta.
Podsetila je i na reči sekretara SAD-a Blinkena, da će SAD ostati aktivno angažovane, u koordinaciji sa EU, u podržavanju Srbije i Kosova „u tome da implementacija funkcioniše u cilju predvidivog i mirnog odnosa“, te unapređenju demokratskog upravljanja, dobrosusedskih odnosa i prosperiteta na Zapadnom Balkanu.
„Poštujmo sećanje na one koji su izgubljeni radeći zajedno na izgradnji budućnosti mira i prosperiteta za sve na Zapadnom Balkanu“, zaključuje u pismu objavljenom na sajtu američke misije OEBS.
Na tlo nekadašnje SR Jugoslavije, na današnji dan pre 24 godine, bačene su prve bombe.
Bombardovanju je prethodila veoma prisutna negativna medijska slika u zapadnoj javnosti o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću, koja se u drugoj polovini devedesetih nastavila izveštajima sa Kosova – o ukidanju autonomije i ugrožavanja prava Albanaca, sve do vesti o diskriminaciji i humanitarnoj katastrofi. Milošević je opisivan kao „diktator“, „balkanski kasapin“ i „novi Hitler 20-og veka“, a uslovi u kojima živi civilno albansko stanovništvo kao „aparthejd“.
Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje spominjali su da se na Kosovu događa „genocid“ koji sprovode srpske snage, „masovne grobnice“, da se događa masovno ubijanje „preko 100.000 kosovskih Albanaca“.
Samom bombardovanju prethodili su – od 6. februara do 19. marta – pregovori u francuskom gradu Rambujeu. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum.
Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum.
Neposredan povod za bombardovanje bio je za Srbe i dalje kontraverzan slučaj Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a – kvalifikovali kao „masakr u Račku“.
Posle 78 dana bombardovanja, delegacije NATO-a i Savezne Republike Jugoslavije potpisale su Vojno-tehnički sporazum (Kumanovski sporazum).
Usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK.
