Piše: Nikola Perišić
Posle skoro deset godina od potpisivanja Briselskog sporazuma (za koji obe strane tvrde da nikada nije u potpunosti primenjen), intenzivirano je pronalaženje konkretnog plana za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine.
Međutim, utisak je da se neće tako skoro doći do tog konačnog rešenja, odnosno sporazuma koji će biti potpisan. Javnost je nedeljama spekulisala šta sadrži francusko-nemački predlog, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako je govorio da će otvoriti dijalog o ovoj temi i išao u Narodnu skupštinu da sa poslanicima razgovara, nije jasno rekao šta predlog tog Sporazuma sadrži. Tekst Sporazuma smo saznali pre dva dana kada je Evropska unija na svom sajtu objavila sadržaj. Iako se od Srbije ne traži formalno priznanje nezavisnosti Kosova, govori se o tome da će Srbija i Kosovo razvijati „dobrosusedsku politiku i odnose“ i da se međusobno neće blokirati za ulazak u međunarodne organizacije.
Kao glavno pitanje nameće se da li međusobno neblokiranje Srbije i Kosova za ulazak u međunarodne organizacije podrazumeva i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, pošto se ulazak u NATO, Savet Evrope i početak evrointegracija Kosova čini kao izvestan u ovom trenutku.
Na to, treba dodati i činjenicu da Kosovu rastu šanse da bude primljeno i u UNESCO i INTREPOL što nikako nije povoljno za srpsku kulturnu baštinu i srpske crkve i manastire.
Pitanje za ulazak u Ujedinjene nacije je najvažnije jer ulazak u tu međunarodnu organizaciju predstavlja punu nezavisnost jedne države po međunarodnom pravu. U srpskoj javnosti provejava mišljenje da bi Rusija i Kina mogle da ulože veto na ulazak Kosova u UN. Ipak, gledajući trenutni geopolitički položaj i situaciju ove dve države postavlja se pitanje da li Rusiji odgovara da blokira ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, kada otvoreno podržava nezavisnost četiri oblasti koje se nalaze u južnom delu Ukrajine po takozvanom Kosovskom modelu.
Uz to, treba dodati i mogućnost da se ishod sukoba u Ukrajini ne završi povoljno po Rusiju i da samim tim može da dođe do smene aktuelne vlasti. Kina, pak, ima od septembra latentni sukob sa Sjedinjenim Američkim Državama i nije im potreban još jedan potpuno oprečan stav u odnosu na SAD.
Evropa je ovo pitanje na svoju agendu postavila iz jasnog razloga da ne dozvoli otvaranje još jednog ratnog sukoba na evropskom tlu, posle Ukrajine. Takođe, kriza javne diplomatije u Evropi, a pre svega oličena u Evropskoj uniji, je očigledna i ne postoji jasna strategija za upravljanje kriznim regionima, a najbolji pokazatelj toga je – problem u Ukrajini koji nije adekvatno rešen od 2014. godine. U poslednjoj godini dana taj problem je eskalirao, dok pregovori Beograda i Prištine ne mogu da se pomere s mrtve tačke već godinama.
Povratak Sjedinjenih Američkih Država u Evropu je sve evidentniji, a potpuno je očigledan posle nedavnog sastanka predsednika SAD Džozefa Bajdena sa predstavnicima tzv. istočnoevropskog krila NATO saveza. Jasno je da postoji neka vrsta žurbe unutar Evropske unije da se posveti kosovskom pitanju, jer želi da pokrene dijalog, ali i da se iskoristi mogućnost što Evropskom unijom do juna predsedava Švedska, a potom do kraja 2023. godine predsedavanje preuzima Španija koja je jedna od pet država EU koja ne priznaje nezavisnost Kosova.
Na sve to Evropska unija je odgovorila zajedničkim planom za rešavanje statusa Kosova koji je sadržan u Francusko-nemačkom predlogu, a podržale su ga sve države članice EU, što dodatno ne ide u prilog Srbiji. Podrška za taj Plan došla je i od Sjedinjenih Amerčkih Država čiji je predstavnik prisustvovao sastanku u Briselu i jasno je da bez proaktivnije uloge SAD teško da može doći do brzog rešenja, a da je to tako pokazuje bliska istorija, gde sukob na prostoru Bosne i Hercegovine nije mogao da se reši bez aktivnog učešća Sjedinjenih Američkih Država i potpisivanja Sporazuma u Dejtonu. Odnosno, jedini mirovni sporazumi na prostoru Evrope u poslednjih nekoliko decenija, koji su potpisani bez uključenosti Sjedinjenih Američkih Država su Minsk 1 i 2, za koje jasno znamo kako su završili.
Iako se od sastanka u Briselu 27. februara mnogo očekivalo, dobili smo samo još jednu rundu razgovora bez potpisa i fraze učesnika koje smo mogli da čujemo u obraćanju medijima. Ipak, najvažniji ishod sastanka jeste da se konačno zna tekst Sporazuma i to da nijedna strana nije odbila taj tekst. Situacija u kojoj i dalje nema potpunog i konačnog potpisivanja pogoduje i Vučiću i Kurtiju, jer će za svoje javnosti predstaviti kako su uspešno izvukli najviše što su mogli za svoju stranu u datim uslovima.
Tačnije, Vučić neće odustati od svoje politike koja je bazirana na balansiranju između evrointegracija i eksplicitnog priznanja nezavisnosti Kosova. Kurti se nalazi u manje zavidnoj situaciji pošto je definitivno da će morati da prihvati Zajednicu srpskih opština u nekom obliku, a na to će kosovski Albanci gledati kao na veliki ustupak Beogradu i “novu Republiku Srpsku”, iako u praksi tako nešto nije realno i to su jasno rekli međunarodni posrednici.
S druge strane, politički neistomišljenici i protivnici vlasti u Beogradu i Prištini će kritikovati plan i eventualno potpisivanje Sporazuma i predstaviće ga kao izdaju nacionalnih interesa.
Čini se da osim reakcija nekih opozicionih stranaka, nije bilo negativnih odjeka u javnosti na susret u Briselu.
Posle više pokušaja da sa građanima razgovaramo na ovu temu, stiče se utisak da Srbi na Kosovu su malo zainteresovani da daju svoj stav i komentar, pohvale ili kritikuju, prihvate ili odbace neki član predloga, već se čini da nemo posmatraju i čekaju kako će se njihove sudbine rešiti i hoće li formiranje Zajednice srpskih opština (što je u očekivanje ispred svih očekivanja) ispuniti nade i stvoriti uslove za opstanak na ovim prostorima.
