Priča o magiji trenutka u kom se svetlost lomi, poezija o najvećoj ljubavi i erosu sadržanim u molitvi i emociji za najbliže, i na kraju gitara koja je trebalo da otera sav baksuzluk od nove godine, sadržaj su programa kojim je u PKC „Akvarijus“ sinoć dočekana pravoslavna Nova godina.
Novogodišnji umetnički program otvorio je Miroslav Lazarević, ovogodišnji pobednik na velikom nacionalnom takmičenju za najbolju fotografiju godine „Slike Srbije“, čiji je autorski rad „Krst u magli“ izabran za najlbolji u konkurenciji od 850 fotografija.
Pitamo ga kako se pravi pobednička fotografija, a nadamo se da ćemo iz njegovog odgovora saznati kako da i mi pobedimo u našim nadmetanjima sa ko zna čime…
I dobili smo odgovor – potrebno je puno vremena i jedan pravi trenutak.
Priča nam…. o prelamanju svetslosti, o tome da se kadar lovi, da prava fotografija ne nastaje slučajno, da je danima proučavao pejzaž da bi shvatio koje je vreme pravo za škljocanje, saznao je da malo toga zavisi od njega, a mnogo od raspoloženja zime, neba, sunca, oblaka…
“Taj preliv svetlosti i magle se javlja posle izlaska sunca nekih sat i po vremena, traje vrlo kratko – tri do četiri minuta. Šta uhvatiš u tom trenutku – to je to…”
Pobednička fotografija se pravi sa visine. A visina se osvaja savladavanjem uspona. Dakle naporom. Miroslavu to ne pada teško. On je planinar.
Priča o menjanju zimskog neba – od purpurnog do plavičastog. Kada upoznaš lepo lice prirode, ljudi padaju u drugi plan. Miroslav više voli da fotografiše neljudsku prirodu nego ljude. Radio je portrete, i radiće ih tek, kaže.
Njegovoj pobedi, prethodilo je upoznavanje neba, penjanje na visinu po zimi, ustajanje iz postelje onda kada je san najslađi, izdizanje iznad onoga što je čovek po svom ograničenom umu napravio…. Istim putem išla je Mirjana.
Mirjana Dikić je teolog i veroučitelj u Kosovskoj Mitrovici. Piše poeziju odavno, kao vid psihološke samopomoći. Njene pesme su molitve, pohvala nebeskim svetionicima, najintimnija lirska plakanja pred Onim “koji je na nebesima”…. Publika je mogla po prvi put da ih čuje sinoć, u nastavku programa. I opet nebo….
Mirjana je stanovnik sedam gradova i više država. Od Bosanskog Petrovca koji je napustila pre mnogo godina, preko Crnogorskog Kolašina i Beograda, do Kosovske Mitrovice.
“Pravoslavna poezija bi trebalo da označava uglavnom molitve izražene kroz svakog čoveka individualno kako to oseća. Pored pravoslavne poezije, mojih ličnih molitvi, ima tu pesama i o mom rodnom gradu iz kojeg sam izbegla 1995. godine. Neke od njih su posvećene pojedinim svetiteljima, tako da je jedan ciklus posvećen Svetom Serafimu Sarovskom” kaže Mirjana još nenaviknuta da svoju poeziju govori i da o svojoj poeziji govori. PKC “Akvarijus” inicirao je objavljivanje zbirke njenih pesama, što bi trebalo da se desi u junu. Biće to još jedna pobeda. Pobeda umetnosti.
Nakon druženja sa Miroslavom i Mirjanom, ističe se jedan plan: U svakom takmičenju, bilo da se nadmećeš za titulu autora najbolje fotografije, bilo da se nadmećeš sa samim sobom, pravila su ista – odreći se komfora, peti se strmim putem do visine, malo se smrznuti, umoriti, gledati u nebo i čekati, čekati, čekati, čekati…
Na kraju programa, publika je uživala u nastupu mitrovačkog multimedijalnog umetnika Dejana Pavićevića.
