Pripremila: Maja Fićović

Iguman manastira Svetih besrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana u Zočištu kraj Orahovca, arhimandrit Stefan u božićnom intervjuu za Radio Kosovska Mitrovica govori o značaju posta i molitve kod pravoslavnih vernika, proslavi Badnjeg dana i Božića, običajima vezanim za polaznika, izazovima i iskušenjima i položaju pravoslavnog vernika u savremenom svetu i ovozemaljskoj borbi za carstvo nebesko.

O. Stefan: Ne možemo reći da volimo Boga, ako ne volimo bližnje svoje

“U postu smo se trudili da nam život bude u malo većem podvigu, pripremi, ne samo da bismo Božić dočekali u većoj radost, već da  post bude pripremno poprište za naš život. Ne samo tradicionalno da jedemo pečenicu, već da je dočekamo sa radošću kao jedan dar, a prvi duhovni dar da dobijemo od Gospoda naročito oni koji su uspeli da uz Božiju pomoć isposte ovaj post. Ne samo hranom već i duhovno i da budu božiji, jer mi moramo da se potrudimo u životu da bismo prizvali blagodat božiju na sebe. Zato imamo periode posta koji su dati da tada uvećamo molitvu i povećamo svaki naš dvig i dobro delo odnosno dobru nameru prema Bogu i bližnjima. Ne možemo reći da volimo Boga, ako ne volimo bližnje svoje, pa da se potrudimo na prvom mestu da oprostimo jedni drugima. I da se potrudimo da živimo jedni za druge kao što su naši preci živeli, ne mnogo daleko, već naši roditelji, dedovi i već pre toga da ne govorim. Jedni drugima da pomažemo u svemu i da se nađemo jedni drugima kao prijatelji što je i najvažnije u ovom životu, da budemo u ljubavi jedni sa drugima” kaže otac Stefan.

O. Stefan; Nema ljubavi bez žrtve; Imamo, ali treba i da podelimo

Nema ljubavi bez žrtve i zato je to potrebno, naročito našem pokoljenju. Kao pravoslavni hrišćani koji smo postali mnogo sebični i mnogo samoulažemo u sebe, a materijalizam je nadvladao. Imamo, ali treba i da podelimo sa drugima. Ako ne možemo da damo novac, da damo bar neku lepu reč, obećanje koje ćemo izvršiti, da znaju naši bližnji da smo tu uvek za njih. E to nek nam bude glavna priprema u postu i uopšteno i posle posta da se tako naučimo da živimo i kad ne postimo hranom, postimo duhovno i dalje, i to nek nam je i poruka i pouka i ovog i svih postova, da bi nas Gospod primio u miru i radosti i blagoslovio nas kao što blagosilja svakog onog koji to hoće.

Svi proslavljaju Božić i Badnji dan, ali ne poste svi i ne pričešćuju se. Kakva je vaša poruka onima  koji slave verske praznike i raduju se Božiću, ali s druge strane kada govore o postu, smatraju da “greh ne ulazi na usta” . Kako takve ljude možda motivisati da jednom pokušaju da poste makar samo nekoliko dana?

O. Stefan: Gospod nam nije obećao na zemlji raj, već nam je obećao rat, nije nam obećao zemaljsko carstvo, nego nebesko carstvo.

To je slobodna volja svakoga od nas, pa čak i nas pravoslavnih hrišćana. Imamo neku dužnost i obavezu da postimo, pa i ako ne postimo mi ne možemo da se ljutimo ni na koga. Kako ćemo to postići, pa sigurno ne teranjem i pod moranjem, jer  sve što se mora puno puta izazove suprotni efekat. Da ih zamolimo da možda probaju da pođu sa nama u crkvu, da probaju malo da se drugačije ponašaju, da osete sami, jer najbolje kada čovek oseti u duši zbog čega se posti i zbog čega se uopšteno i trudimo u životu mi hrišćani. Nije cilj da post mi zamenimo hranom koju nećemo osetiti i nekom skupom hranom, jer nije cilj da se mi otrošimo i ne znam šta da radimo da bi sebi ugodili. Pa eto i to nije rešenje, vidite koliko posnog ima da se jede, pa ljudi opet kažu ne možemo da postimo nismo navikli, a treba da jednostavno pokušaju bez ikakve prisile. Da vide razliku kada malo poste i kada se malo Bogu mole od one kada samo mehanički slave praznik. Poradujemo se mi i ovome i onome i običajima i svemu, neko će bez obzira što ne posti da ode u crkvu za Božić, neko će samo da zapale sveću, ali da to bude pokazatelj ljudima i sam primer naš, a onda i njih da zamolimo bez ikakvog prisiljavanja da oni pokušaju da vide razliku da ne bi mislili da ih mi varamo. Da oni sami osete zbog čega i mi ostali to držimo. Ne zato što se mora, već što smo osetili  da je to zaista ono pravo što je Gospod dao ljudima radi spasenja i večnog života. Da ne budemo samo da živimo za ovaj život koji je prolazan, već za onaj neprolazni večni, pa se zato i spremamo. Gospod nam nije obećao na zemlji raj, već nam je obećao rat, nije nam obećao zemaljsko carstvo, nego nebesko carstvo i zato se mi ovde kao u vojsci u ratu borimo za to nebesko carstvo i zato postimo molimo se i druga dela činimo.

Kada postimo, danas nam je dostupno sve od hrane. Da li bi trebalo na ttakav način ugađati telu, jer danas postoji mnogo specijaliteta koji su posni, ali koji stvaraju osećaj zadovoljstva hranom?

O. Stefan: Post je terapija za telo, a prvenstveno za dušu.

Za početnika, nekad se tako i počne, pošto ima mogućnosti, ali vremenom da malo ozbiljnije postimo, da se malo odreknemo skupocene hrane jer cilj posta je da mi malo sebe zategnemo i da osetimo. Kad neko kaže nije mi lako da postim, pa nije ni cilj da bude lako. Sve što je lako, što se lako dobije, lako se i potroši. Pa tako i kad se potrudimo da kroz neki podvig ili neku malu muku fizičku, da dobijemo blagoslov Boga, blagodat, da to što steknemo kroz neku muku i svoj znoj više ćemo ceniti. I zemaljsko, a duhovno takođe. Pa da kasnije budemo ti koji će postiti strože. Naš narod je nekad postio na kukuruznom hlebu, a ako je imao pasulja i krompira, bio je zaodovoljan. Oni nisu imali mnogo razlike ni kad je mrsno, ali su blagodarnošću postila čak i deca i svi. Da je to bilo smrtnonosno, mi do danas ne bi postojali. Nego su oni zdravi, pravi, nisu znali ni za lekare, jer sigurno ako posti strože neće biti zakrčenja krvnih sudova, infarkta i šlogova i drugih stvari, nego star čovek umre i ne boluje nešto ozbiljno. Post je terapija za telo, a prvenstveno za dušu.

Ova svetinja, manastir Sv. Vrača Kozme i Damjana  nalazi se u Zočištu i bez obzira na sve što se dešavalo u prošlosti, danas mnogo više naroda dolazi. Kako Vama to sada izgleda  u odnosu na period kada ste došli  i koliko ljudi dolaze da  traže utehu i mole se Bogu i svetiteljima ?

O. Stefan: Svakoga primamo, zbog bolesnika, nevolja i životnih nedaća

Dolazi narod da, sve više i više. Čak i u onom periodu korone ko god je imao muku ipak je dolazio. Dolaze stalno, mnogo imamo bolesnih nažalost. Ovde su sveti lekari, koji su na prvom mestu iscelitelji tela, pa i duše, ali pomažu svemu,  narod to oseća. Dolaze puno i Albanci i po tome je svetinja poznata kao lečilište. Svakoga primamo i narod dolazi, naročito nedeljom, baš zbog bolesnika i zbog nevolja i životnih nedaća  i drugih stvari koje su duhovne prirode.

Kažu ljudi iz Orahovca i Velike Hoče da njih održava vera. Da li osetite tu razliku u odnosu na ljude koji ne žive u izolovanim srpskim sredinama. Da  li Vam se čini da su više u veri i da se više oslanjaju na Boga i da je to jedan od načina na koji prevazilaze i svoje strahove i u odnosu na one koji su potpuno među svojima?

O. Stefan: Nama je ovde lako, ako se Bogu molimo

Njima pomaže vera da prevazilaze te strahove na prvom mestu, a onda i da izdrže razne nevolje. Hvala Bogu sad nije toliko strašno stanje ovih zadnjih godina, da bio narod bio realno ugrožen i onda je mnogo više odlaznika kad anrod nije realno ugrožen. Onda prosto ne pribegava molitvu Bogu toliko, ne plaši se. Kad je narod u strahu, odnosno kad je pod tenzijom on se više Bogu moli. Bez nevolje nema bogomolje, ali puno puta i kad nestane nevolja nestane bogomolja. Ovom narodu pomogla je vera prevashodno i svetinja ova i njihovi hramovi u njihovim mestima gde ima sveštenika,  gde se isto Bogu mole. A ko je kako uspeo,  on je tako i sebe privodio i održavao bez obzira koliko se Bogu mole. Naravno koji su više lakše im je bilo da pretrpe i lako im je i sada koliko god izgledalo nekome sa strane da je teško, nama ovde je lako ako se Bogu molimo.

Ovo su izazovna vremena za sve, ali posebno rekla bih za mlade ljude. 21. vek je doneo razvoj tehnologije i dostupnost svega, uključujući i poroke. Kako takvim ljudima pomoći, kako dopreti do njih i uputiti na prave vrednosti?

O. Stefan: U zajednici duše i tela naći ćemo pravu vrednost i pravu meru za život u savremenom svetu.

Danas je to otežavajuća okolnost ne zbog materijalne strane, ne zbog ni zatvorenosti, već zbog celog duha ovog savremenog sveta koji je u principu antihrišćanski. Te vrednosti ovog savremenog sveta se puno puta kose sa vrednostima našeg božijeg zakona Hristovog i onda su puno puta u rascepu današnja omladina, kada pogleda savremeni svet i ono što od nas Gospod očekuje, kao služitelja božijeg i kao nekog koji treba da zaradimo to carstvo nebesko.

Opet, niko ne može nikome ništa nametnuti, treba svedočiti svojim životom i potruditi se da tim ljudima pokažemo nešto više od onog prostog materijalnog i nešto što je iznad takvih stvari koje pruža zapad, pa istok. To je sveti vladika Nikolaj govorio u svom delu Iznad istoka i zapada, jer je samo pravoslavna vera iznad istoka i zapada. Zapad mnogo teži materijalizmu, istok samo nekim lažnim duhovnostima prezirući materiju. A mi pošto smo i od tela, moramo i telu dati svoje, ali smo i duša da damo i duši šta traži, i u toj zajednici duše i tela naći ćemo pravu vrednost i pravu meru za život u savremenom svetu.

Ali, opet se vraćam na to da pokušamo jedni drugima da pomognemo, da smo jedni za druge i tu bar jednom lepom rečju i da se bar po tome razlikujemo od ovog sveta za početak, jer smo mi dosta saobražani u ovom savremenom svetu.  I po modi smo i po svim stvarima oko nas i u ovima u kojima živimo, izgledamo kao da smo negde sa zapada ili ovoga sveta, ali suštinski unutra duša koja je bogotražiteljka po prirodi treba da primi darove Duha svetoga koji mi primamo na krštenju ali posle grehovima uklanjamo, pa je potrebno da se zato i molimo Bogu, da krenemo.

Dosta omladine dolazi ne samo ovde tražeći nešto, mora da se prihvate i ti ljudi da im se kaže šta treba da učine za početak. To svako neka vidi sa sveštenikom i duhovnikom, svako ima različitu meru, svi smo različiti ljudi, svaka je duša posebna za sebe, ličnost da se svakom pristupi posebno, ali generalno crkva je dala propis koji treba da imamo, za početak da krenemo da se Bogu molimo.

U vremenu materijalnog i svega dostupnog čini mi se nikad više izobilja oko nas,a nikad manje radosti?

O. Stefan: Pravoslavna crkva poseduje svu punoću istine, samo treba uzeti.

Nezadovoljstvo dolazi od prezadovoljstva. Mi imamo sve materijalno, više ne znamo šta ćemo, zato smo nezadovoljni, jer čovek ne može sebi da hrani zemaljskim stvarima koje su truležne, propadljive. Nego mora duhovne, jer duša je gladna i žedna Boga živoga. Telo se zadovolji, jedete najlepšu hranu, pa i to dosadi. A duša koja se hrani postom, molitvom, ispovešću, Svetim pričešćem, ona nikada ne može da ogladni. I nikad ne prestaje da traži da zadovolji svoju glad, ali na duhovni način. I nikad kraja tom zadovoljavanja i težnji ka duhovnim stvarima, jer to je voda od koje se ne žedni, a opet se stalno traži da se pije, duhovna voda, blagodat Duha svetoga koja je nama data u crkvi našoj, zbog koje mi postojimo. Imamo milione i milione svedoka svetitelja u našoj crkvi. Novozavetna crkva postoji više od dve hiljade godina, pa se nadovezuje na starozavetnu koja je postojala pre toga i ona će do kraja vremena postojati jer je ona stub i tvrđava istine i vrata pakla joj neće nauditi i zato je potrebno da mi u crkvi spasavamo.

Van crkve nema spasenja, jer to je brod koji ide. Ja ne znam šta će biti sa ljudima koji nisu u crkvi, to je tajna Božija, ali očigledno ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik nepokajani, gde će se naći. Zato je potrebno da svako od nas bar pravoslavnih hrišćana malo vidi, okrene stranice svog Svetog pisma koje danas posedujemo svi, možemo čuti i u crkvi, pa da se zainteresujemo, pa i ako nam se čini da to nešto ne razumemo, pa da li je to tačno, pitamo, jednostavno kao za bilo šta što radimo u životu, mi se raspitamo, pa hoćemo da budemo dobri stručnjaci. Da nešto mi tražimo, te dobre stručnjake koji će nas poučiti, dobre učitelje pa tako i u duhovnom životu, jer mi sami po sebi ne znamo, i ako je duša sprema da primi duhovno, mnogi lutaju pa traže duhovnost, koja bude crna duhovnost kroz magiju kroz razne sekte i drugo, a pravoslavna crkva poseduje svu punoću istine samo treba uzeti.

Kako treba proslaviti Badnje veče, a kako Božić? Imamo svoj  tradicionalni način na koji se proslavlja. Ima i onih koji poste ceo post, ali kažu mi se ne pričešćujemo. Šta to zapravo znali postiti, a ne pričestiti se ?

O. Stefan: Da se posvetimo jedni drugima i da se obradujemo jedni drugima.

Obično, ako već postimo treba i da se ispovedimo i pričestimo. Badnji dan proslavljamo tradicionalno, to je jedan folklorni deo naše vere, koji je neki kažu došao još iz paganizma. Ne znamo, u svakom slučaju nije ni važno to što je došao, ali smo ga mi hristanizovali, pa se zapali neka vatra, pa se ljudi okupe i imaju svoje običaje. Ali je bitno da se i taj dan malo Bogu pomolimo. I taj dan koji je posni dan da ga provedemo u pripremi za Božić i to je centar svega. Da mi kroz post i molitvu se pripremimo, ne samo da je volimo za Badnji dan, loži se badnjak kod crkve, pije se grejana rakija i to je zemaljska stvar. Možemo i to, ali da nam to ne bude jedini cilj, jedini način proslave badnjaka. Ljudi idu, tradicionalno se donesu badnjaci, da nam to ne bude jedino. Lepo je imati svoju tradiciju i svoj običaj i treba zadržati, ali da nam to ne bude jedino. Pij rakiju, pucaj, veseli se, a u stvari i taj dan treba da posvetimo Bogu uz post i molitvu.

Ponekad čak i strože postiti uoči Božića, tako vaspitavati i našu decu, dati im primer , da se i družimo tog dana, a još više na Božić. Oni koji će se pričestiti naročito, ali i drugi. Da idemo jedni drugima, posećujemo, radujemo se jedni drugima. Treba se radovati  jedni drugima. Zaboravili smo danas na radost, poslovi, trčimo levo, desno, kao da će nam to pobeći, a neće. Bar neki dan da se posvetimo jedni drugima i da se obradujemo jedni drugima. To smo zaboravili, jer tamo ima kod otaca svetih gde smo zaboravili. Video sam brata svoga, video sam Boga svoga. Pa da budemo mi ti koje smo zaboravili, da postoji i brat, rođak, komšija, da mu nazovemo boga, čestitamo praznik. Da se obradujemo, što se on raduje i da se on nama obraduje što se mi radujemo, pa da mu zaista poželimo svako dobro i sreću i da saučestvujemo u njegovoj radosti i on u našoj. Da mi prvi pokušamo da druge ohrabrimo u svim ovim vremenima koja nikad nisu bila posebno laka, ali da kažem u ovim težim vremenima svih događaja tu  kod nas na Kosovu i Metohiji. Ali, bez tog stradanja, nema ni te radosti. Verujte zapad, pogotovo te zemlje što su materijalno bogati, oni nemaju radosti. Imaju sve ataerijalno, nemaju nikakvih stresova i nemaju nikakve radosti i nemaju nikakvu gvid borbe za život i onda se pije ili nešto slično tome radi i nikad nemaju raodosti.

Zbog života koji je dosta otuđen u odnosu na ranija vremena dese se da mnoge kuće i na sam dan Božića nemaju polaznika. Kako tim ljudima uputiti neku poruku i da li je to samo deo tradicije i nema neki veliki značaj da neko oseća neku neprijatnost zbog toga što im niko nije ušao u kuću tog dana ili bi trebalo da se ipak više volimo i jedni druge posećujemo , kako bi u svaku kuću neko ušao na dan Božića?

O. Stefan: Dobro je da u svaku kuću dođe polaznik i da nazove Mir božiji

Sigurno da to jeste običaj, ali običaj te radosti, jer kad ti neko otvori kuću i nazove Boga da se mirbožamo kako kažu u nekim krajevima našim, puno put to budu deca, deca su ko angeli, pogotovo u nekim vremenima gde su dugo bili bezazleni i bezgrešna deca. I u nekom starijem periodu, pa su jedni drugima pohodili i donosili radost i svaku kuću da neko otvori. Nisu bili sami, pa kad im neko otvori kuću donese im radost, jer svako voli da ga neko voli i poštuje, pa bi tako valjalo da mi jedni druge posećujemo. I ti položajnici sad se svakog sete i onda se daruje položajnik, ili polaznik sa radošću, onim što se onda imalo. To je tradicionalno sve bilo domaći proizvodi da se daju toj deci, koja su najčešće dolazila, a stariji darivali u radosti, pa su išli kod drugih oni i nosili radost iz kuće u kuću, jednostavno to je to što Bog nama daje kroz druženje jednih s drugima. Zato je dobro da u svaku kuću uđe neko kao položajnik, kao polaznik, kao neko ko će tu kuću da obraduje. Ako mu niko čak ne dođe tog dana, zbog ne znam čega, bar eto da mu tog jutra otvori kuću i nazove mir božiji, i da ga obraduje bar tog dana u godini ako pre toga nema vremena.

Da li bi polaznik trebalo da budu muško dete ili mogu i devojčice, pošto su primeri  da sve više devojčica  odlaze, a nekad je to bilo rezervisano za dečake?

O. Stefan: Da je potrebno da postoje samo muška deca, postojala bi samo muška deca

Ranije su muška deca išla i ima više razloga. Prvo što su devojčice bile povučenije, stidljviije. Sigurno da nije loše da pohodi bilo ko, pogotovo u današnje vreme, da vam bilo ko otvori vrata i poželi sreću  hvala Bogu, jer se mi radujemo. Da je potrebno da postoje san muška deca, postojala bi samo muška deca, nego dobijamo i žensku decu i sigurno i da ona mogu. Ali nekad je bilo to tradicionalno, jer se išlo rano ujutru, pa su devojčice bile možda uplašene, bilo je tokom noći, a dečaci idu jedni s drugima, pa je možda nekako bilo prirodnije.

Danas, u savremenom svetu kad položajnik dođe i u nekom vremenu kasnije zašto ne bi došla devojčica bez obzira na starinsku tradiciju. Ništa ne govori da mora da bude muško dete. Međutim, ranije je puno puta i bilo muško dete, zbog toga što se Gospod rodio kao čovek i to dete puno puta simbolizuje rođenje Hristovo, pa su ljudi tako povezivali da im muško dete uđe u kuću. Ali, zbog današnjeg  vremena i nevremena, nek otvori bilo ko, pa hvala Bogu neka i devojčica dođe.

Kako će se u ovoj svetinji proslaviti rođenje Hristovo?

Mi ovde pošto smo malo izdvojeni od sveta i zimsko je vreme, bez obzira što je ova godina bez snega, ujutru proslavimo, bude neko od onih koji su tu kod nas za položajnika, pa posle odemo u crkvu na jutrenje i liturgiju. Proslavimo liturgiju i posle toga to malo naroda što nam dođe. Uglavnom za Božić nemamo mnogo ljudi, svi čekaju položajnike. Dolazi po neko tog dana, a u nedelju i ponedeljak se služi liturgija isto. Drugi dan Božića imamo čak i više gostiju nego  na sami prvi dan.  

Srećan praznik, Mir Božiji Hristos se rodi svim vernicima koji ovo budu slušali uoči Božića, poželeo je otac Stefan iz suncem obasjane Metohije.

Manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana se nalazi u selu Zočištu, na oko 5 km udaljenosti od Orahovca. Manastir je stradao 1999. godine, kada je potpuno opljačkan i razoren. Mošti čudotvornih svetaca Kozme i Damjana bile su prenete iz Zočišta u manastir Sopoćani.

Monasi manastira vratili su se u Zočište posle 17. marta 2004. godine. Krajem 2006. godine radovi na obnovi crkve su bili privedeni kraju. Mošti čudotvornih svetaca su bile vraćene na mesto gde inače pripadaju. Danas, na stotine vernika iz svih krajeva dolazi u svetinju i moli se čudotvornim svetiteljima lekarima za ozdravljenje. Kod svetitelja dolaze svi, da se isceljuju, uključujući i Albance, a vrata se otvaraju svima.

Poslušajte emisiju

Comments